Већина земаља у свету има неку мафију која са више или мање успеха вршља по њима док је Србија једна од ретких земаља у свету у којој мафија има читаву земљу и народ у својим канџама. Криминално подземље и то оно које се бави најтежим кривичним делима попут убистава и трговине наркотицима метастазира у Србији већ више од пет деценија и то од времена када је југословенска удба почела да користи криминалце за обављање прљавих послова. У време Станета Доланца југословенска удба користила је криминалце углавном за ликвидације политичких непријатеља у иностранству док је употребна вредност тих криминалаца у самој земљи свођења на информисање служби о томе ко, шта, како и са киме ради.
Та врста послова за специјалне службе није ништа необично јер све службе у свету мање или више користе сопствене криминалце за обављање прљавих послова али оно што је било необично у употреби тадашњих југословенских криминалаца и подземља била је чињеница да југословенске специјалне службе готово и да нису криле њихове везе са подземљем. Чудовиште које је Стане Доналц иначе немачки шпијун уз помоћ немачких обавештајних служби створио у тадашњној Југославији касније се отело контроли југословенских и републичких служби те је тако при тадашњем Савезном СУП-у формирана јединица којој је посао био ликвидација непослушних кадрова регрутованих у подземљу. Отисци и ручни рад припадника те јединице савезног МУП-а која је коришћена за ликвидацују непослушних кадрова из подземља појављиваће се у хроникама и доста касније. Modus operandi безбедњака из те јединице савезног МУП-а виђен је приликом ликвидације новинара Славка Ћурувије у Београду и Оливера Ивановића пре неку годину у Косовској Митровици.
У време Слободана Милошевића кохабитација државе и њених представника са криминалним организацијама дигнута је на један нови квалитативни и квантитивни ниво због ратова и економских санкција и у то време створена је синергија делова специјалних служби у Србији и организованог криминала мада руку на срце Слободан Милошевић и његов режим никада себи нису дозволили да се директно компромитују везама са организованим криминалом. “Државне послове” са криминалцима и контакте са њима одржавали су углавном шефови цивилних специјалних служби и они којима је у природи њиховог посла био оперативни рад са криминалцима. Криминалци и криминално подземље имало је велику улогу и у паду Милошевићевог режима јер је преко тих кругова одрађен добар део комуникације страних служби које су рушиле Милошевића са корумпираним припадницима безбедоносног сектора и политике унутар Србије. Слободан Милошевић је пред крај његове владавине изгубио контролу над већим делом цивилних и војних безбедоносних структура јер су их стране специјалне службе једноставно купиле.
После пада режима Слободана Милошевића долази до огромне експанзије и сарадње и то често веома отворено између делова специјалних служби и припадника организованог криминала и подземља. Безвлашће које је отада завладало и влада до данас дан у Србији омогућило је тоталну и комплетну криминализацију читавог друштва и читавих делова специјалних служби којима је једно од главних задужења и описа посла било и остало да друштво и земљу чувају од криминалаца. У време владавине Зорана Ђинђића долази до жестоке експанзије криминалних група и банди које тргују углавном наркотицама. Службе помажу и штите локалне криминалце што од закона а што од конкуренције док кримоси такве услуге заштите дебело плаћају. Било новцем било услугама. У читаву причу укључиле су се и поједине стране специјалне службе које су пожелеле да остваре контролу над све већим и лукративнијим тржиштем наркотика у Србији те је то мешетарење што страних а што делова корумпираних домаћих специјалних служби а око контроле нарко тржишта у Србији и довело до ликвидације тадашњег премијера Зорана Ђинђића. Не треба заборавити да је се управо за време владавине Зорана Ђинђића у Србији дигао тзв. Сурчински клан који је касније и оптужен да је имао директну улогу и у ликвидацији самог премијера. Зоран Ђинћић је главом платио кохабитацију са криминалцима и корумпираним деловима служби који су га и устоличили на власт.
После ликвидације Зорана Ђинђића и разбијања сурчинског клана велики већи део тржишта наркотика одлази у руке страних специјалних служби које сервисирају делови домаћих корумпираних служби који опет за потребе страних контролишу локалне банде и организовани криминал. Са српских улица и из подземља уклања се било каква конкуренција екипама криминалаца који огромне количине наркотика у Србији растурају и шверцују за потребе и рачун страних служби. Стране службе контролу над криминалним подземљем и трижиштом наркотика користе да зараду од криминалних активности и продаје наркотика на територији Србије усмеравају у даље корумпирање комплетног државног апарата, политичког и економског живота. Аутору овог текста својевремено се у пријатељском ћаскању не тако давно поверио један високи званичник српске служби безбедности који је дословце рекао “Ја брате мили више ни не знам за кога радим”.
Метастазирање и дубока хоризонтална и вертикална инфлитрација организованог криминала у сам српски државни врх дешава се управо у време владавине Александра Вучића његовим доласком на власт 2012. године. Са доласком Александра Вучића организованом криминалу и нарко мафији широко су отворена врата онога што се некада звало државним институцијама. Александар Вучић је веома добро познат као неко ко је се док је још био генерални секретар СРС дружио са локалним криминалцима са којима се углавном сретао по новобеоградским кладионицама у којима је тада проводио већину свог времена. Преко тих сусрета и потребом да се идентификује са жестоким момцима како су их прозвали медији Вучић је компензовао физичке и психолошке мањаковости његове личности. Жудио је тако да као младић буде део неке екипе жестоких момака али му то никада није пошло за руком. Локалне жестоке момке и њихове авантуре посматрао је из прикрајка никада не поставши део тог света за којим је тако жарко жудио.
Са доласком на власт Александра Вучић на власт долазe и људи попут Дијане Хркаловић која је на изборима 2012. године као дванаеста на листи Покренимо Београд – Томислав Николић изабрана за одборницу у Скупштини Београда. Као кадар СНС упућена је у БИА где су је како каже званична биографија научили оперативним пословима и где је уједно стицала “специфична знања” неопходна за бављење пословима безбедности. Без икаквог конкретног полицијског искуства 2014. године упућена је у МУП на место шефа кабинета министра унутрашњих послова. Ту остаје до 2015. године након чега одлази у Управу криминалистичке полиције где обавља послове секретара. Одатле волшебно одлази на место државног секретара МУП-а. За мање од три године Дијана Хркаловић је без икаквих потребних квалификација направила каријеру као нико до тада у историји српске полиције вођена невидљивом руком где је са са једне неуралгичне безбедоносне тачке пресељавала на другу још важнију и моћнију. Да ли је та невидљива рука која је водила Дијану Хркаловић кроз редове српске полиције омогућивши јој метеорски успон припадала само Александру Вучићу и његовој мафији или је ту још неко копао утврдиће истрага. Можда.
Све време напредовања кроз редове српског система безбедности Дијана Хркаловић одржава редовне конктакте са жестоким момцима из краја са којима се доста дуго знала. Како је напредовала каријера Дијане Хркаловић кроз редове српске полиције тако су напредовале и каријере жестоких момака из краја са којима је мање више одрастала на београдским улицама. Тако је према наводима добро обавештених кругова Дијана Хркаловић постала спона која је повезивала корумпиране делове српске полиције, БИА, припаднике организованог криминала и режима Александра Вучића. Иако су у протеклим данима похапшени сви криминалци из тзв. екипе Веље Невоље, Дијана Хркаловић је за сада остала изван домашаја истражних органа иако би итекако имала шта да каже о екипи Веље Невоље, његовим пословима и контактима. Она би веома детаљно могла да објасни каква је врста сарадње постојала између Александра Вучића са том криминалном организацијом. Очигледно је да је се Дијана Хркаловић понета младошћу и обећањима људи на власти превише залетела и да је одгрзла повелико парче које ни под каквим условима неће моћи да прогута. Занимљиво би било наћи и одговоре о евентуалним контактима и природи контаката Дијане Хркаловић са страним обавештајним службама.
После свега изнетог више је него очигледно да је садашњи режим Александра Вучића дубоко криминализован и да је чак шта више дубоко огрезао у тешке облике криминала и корупције и да данас као такав представља огромну опасност за безбедност Републике Србије и свих оних коју у Србији живе. Више је него очигледно да је српски систем безбедности дубоко инфлитриран и разваљен по вертикали и хоризонтали што од стране локланих и регионалних криминалних организација а што од стране страних специјалних служби које људе попут бивше државне секретарке МУП-а углавном користе за остваривање контроле локалног подземља и тржишта наркотика. Оно што је специфично у нашем српском случају је чињеница да се Србија налази на директном путу онога што се у свету популарно зове балканским путем дроге којим нарко трговци и шверцери сваке године из Авганистана пут западне Европе пребаце преко 70 тона чистог хероина вредног више десетина милијарди евра.
Да би се обезбедио тај балкански пут дроге којим се сваке године на тржишта западне Европе пребаце на десетине метричких тона чистог хероина који се иначе као финални производ пакује на простору Косова и Метохије, Албаније и нешто мање Северне Македоније потребно је политички и безбедоносно дестабилизовати све оне који би том транспорту наркотика могли представљати проблем. Довољно је данас погледати Србију и земље у окружењу у којима буквално владају елите које су све до једне огрезле у тешке облике криминала. Корупција у тим и таквим земљама отвара сва врата и обезбеђује на дуги рок слободан транспорт и растурање огромних количина наркотика. Зато су и тим и таквим земљама на власт доводе људи са тешким психопатпогијама личности којима је веома лако манипулисати и које је веома лако притискати и уцењивати. Тај уцењивачки потенцијал којима баратају глобалне, регионалне и локалне криминалне организације као и стране специјалне службе представља у овом тренутку највећу опасност по безбедност и будућност како Републике Србије тако и по земље у најближем окружењу.
Да ли ће генерација Срба којој припада и аутор ових редова а која памти лепоту спортског такмичења на стадионима “Партизана” и “Црвене звезде” и лепоту одрастања на сигурним и безбедним београдским улицама успети да се избори са даљим урушавањем остатака српске државе и државних институција остаје да се види. Аутор ових редова је дубоко уверен да ће његова генерација као и све оне друге генерације Срба које у миру и слободи желе да поново одведу своје синове и децу на стадионе “Партизана” и “Црвене звезде” да уживају у фудбалским мајсторијама неког новог Драгана Манцеа и Милка Ђуровског успети да се изборе са злом које им је овладало државом и народом. Како нам не би опет прва асоцијација на стадион “Партизана” била касапница људи коју су од стадиона “Партизана” направили криминалци уз подршку болесника и лудака из садашњег владајућег режима. На трибинама, на стадионама и на улицама српских градова има само места за нашу децу а глобалним, регионалним и локалним криминалцима и онима који су на њиховом платном списку мораћемо сви заједно да објаснимо где им је место.
Милинко Милинчић, Србијаданас.нет
