Односи Србије и њене дијаспоре од завршетка Другог светског рата до данас прошли су кроз разне фазе, почев од ухођења, те лова и ликвидација антикомунистичких емиграната током Брозове Југославије, преко статуса овце за шишање у доба владавине Слободана Милошевића, па до омаловажавања и уцењивања у новије време, упркос томе што држава Србија на папиру доноси законе, стратегије и акционе планове везане за побољшање односа са сопственим расејањем.

Српска дијаспора живи у око 100 земаља света где је велики број пословних људи српског порекла који познају прилике у државама у којима живе и раде, па то њихово искуство и спремност да сарађују треба искористити за добробит Србије.

Пре четврт века, када је у Србији расејање пљачкано преко зајма за привредни препород, узурпиране старе девизне штедње, али и мешетарских банака Дафине и Језде, често је сународницима у свету поручивано у стилу: “Ви имате новац а ми памет, шаљите паре и не питајте како се троше”.

Најзначајнију улогу у очувању идентитета српског расејања имала је Српска православна црква која окупља наше људе у великом броју парохија широм света. Током 20. века, упркос црквеном расколу у расејању, СПЦ је била најважнија интегративна установа и мост између матичне државе и дијаспоре. Црква је чувала поред вере, националну културу, језик и обичаје.

Почев од 1949. године када је у Београду основано Друштво исељеника повратника, које је 1951. преименовано у Матицу исељеника Србије под окриљем тадашњег државног Социјалистичког савеза радног народа и било на буџету све до 2004. године, власт у Србији настојала је да каналише однос са исељеништвом, али до данас Србија нема прецизне податке о броју својих сународника широм света, јер никад није урађен свеобухватни попис.

– На основу наших истраживања у дијаспори живи 3-4 милиона, што значи да готово трећина становништва живи изван граница Србије. Као главни разлог исељавања наводи се економски, али су у неким периодима и више од економских утицали разни други фактори, политички сукоби и унутрашње поделе, ратови, прекрајање граница (распад СФРЈ и тиме претварање Срба из бивше СФРЈ у припаднике националне мањине). Према географским одредницама, око 1,5 милиона наших људи живи у земљама Европе, док се још око милион налази у прекоокенаским земљама. У питању је претежно старо исељеништво, политичка емиграција после 1945. и њихови потомци али и грађани Србије који су емигрирали после 1990. године, углавном млади и високообразовни кадар.

Распадом СФРЈ број припадника српског народа који живи ван њених граница се повећао и та категорија становништва обухваћена је законском дефиницијом “Срби у региону”, њих скоро два милиона – наводи Вукман Кривокућа, помоћник директора владине Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону. Он сматра да дијаспора представља огроман али недовољно искоришћен људски, политички, културни и економски потенцијал.

Један од највећих проблема Србије је одлазак високообразовних људи, а главни разлог за то је што су у матици могућности запошљавања веома мале а могућности за рад и напредовање далеко иза услова у развијеним земљама. С друге стране, економске, научне, политичке и културне везе припадника дијаспоре, њихова знања и искуства рада и живљење у државама ЕУ и другим земљама могу да дају велики допринос бржем уласку у ЕУ.

Према подацима Светске банке, Србија је по обиму дознака међу 11 највећих прималаца дознака на свету, а по учешћу дознака у бруто друштвеном производу налази се на 8. месту на свету. Највећи приход девиза већ традиционално долази управо из Немачке.

– Чињеница да дознаке износе 13,8 одсто бруто друштвеног производа довољно говори о економском потенцијалу наше дијаспоре. Нажалост, тај новац одлази у потрошњу (90 одсто) а веома мали проценат у инвестиције. Предузетници и инвеститори из дијаспоре могу имати круцијалну улогу у преношењу нових идеја и начина пословања у своју отаџбину. Са њиховим знањем и њиховим спајањем у локалне прилике они могу помоћи да се убрза усвајање и прихватање позитивних промена. По нашим истраживањима, више од 90 одсто наших људи улаже у места свог порекла, само 10 одсто наших пословних људи улаже у друге средине. Али, постоји неколико значајних момената који су веома важни за било која страна улагања, не само у нашој земљи него и у свету, а то су: политичка стабилност; правна сигурност, подршке развојних банака, бирократија, корупција и инфраструктура – навео је Кривокућа.

Бивши конзул Србије у Чикагу Деско Никитовић каже да се немар матице према расејању између осталог види и приликом сваких избора:

– Дијаспори никада није омогућено да искористи своје право гласа. Неколико пута је импровизовано гласање у нашим ДКП-има, међутим само неколико стотина људи је гласало. Данас у ери информационих технологија, када просечна компанија у свету има неколико пута више клијената него што Србија има становника, дешавало се да људи једноставно нису у бирачком списку. Да иронија буде већа, чак и радници у нашим амбасадама и конзулатима нису били у списку, да не причамо о некоме ко у дијаспори живи 40 или 50 година. Ово не може бити нечија неспособност, ради се о недостатку воље да се изборни процес прилагоди потребама својих држављана. Ако очекујете од грађана да доприносе просперитету државе, омогућите им учешће у демократском процесу. Србија је, нажалост, партијска држава, па пошто дијаспора није странка, то значи да њихова права нико неће заштитити.