Диктатор се припрема за нове изборе, служе му као терапија: Сам против свог картела

Александар Вучић је почео припреме за следеће парламентарне и локалне изборе. Kампању ће водити сам против свих, против опозиције једнако жестоко као и против напредњака и коалиционих партнера у власти. С уверењем да је опозицију већ поразио, остао му је тежи задатак, да из свог картела најури екипу проблематичних и истрошених кадрова и да претендентима на њихова места скупо прода страначке и државне функције. О стратегији и циљевима вођине изборне авантуре пише заменик уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад блиски сарадник и пријатељ Вучића.

Акциони план за политички хаос у сезони лето-јесен скицирао је израелски стручњак Еисин Асаф, председник лондонске агенције ЕСБР. С обзиром да Асаф с Вучићем сарађује још од 2004. године, кад им је победа у трци за фотељом градоначелника Београда измакла за 4.176 гласова, добро су се упознали, па им није било тешко да план прилагоде могућностима и афинитетима кандидата.

Дакле, комплетна стратегија и тактика је заснивана на лажима и насиљу. Иако је Израелац предлагао да се кампања скрати, како опозиционе странке не би имале времена да допру до гласача, превагнула је Вучићева процена да ће већи успех остварити ако се иде на исцрпљивање.

Kампању ће водити у фазама, с акцијама које ће бити усмерене на прецизно одабрану циљну групу. Првих неколико месеци Вучић ће искористити да очисти СНС од сумњивих лица, која су већ финансијски исцеђена, компромитована или, чак, спремна да се супротставе унутарстраначкој тиранији.

Kонкурс за њихове наследнике већ је отворен, па Дарко Глишић, први оперативац картела, прикупља понуде у конвертибилним валутама. Тек кад обави тај прљави посао, Вучић намерава да крене у обрачун са остацима опозиције. Најтежим оптужбама удариће по лидерима опозиционих странака, а хапсиће њихове сараднике из другог и трећег ешалона. На тај начин, неће се замерити заједничким страним менторима, а имаће довољно материјала да компромитује и застраши добар део опозиционих активиста и гласача.

После тако одрађених припремних радњи, предизборна кампања би, нада се диктатор, требало да буде само рутински посао. Ако баш затреба, као мамац за опозицију, уз редовне парламентарне и локалне организоваће и референдум за измену Устава.

Суштина стратегије своди се на бесомучно пласирање лажи. Вучић је у томе искусан, цео живот лаже и вара. Уз помоћ Асафа, примитивне и рудиментарне сплетке уздигао је на научни ниво. Сталним пласирањем бруталних лажи, полуистина и спинованих информација, Вучић не намерава да освоји поверење гласача, него да их убеди да не верују ни у шта.

Искуство га је научило да ни апсолутна контрола медија не може да премости јаз између његове пропагандне представе и сурове реалности. Kолико год да прича о Србији у “златном добу”, о смањењу незапослености, повећању плата, издашним страним инвеститорима и осталим успесима, Вучић је свестан да хипноза престаје оног тренутка кад се свака њена жртва суочи с празним новчаником и фрижидером, кад испраћа дете за Немачку или неку другу бауштелу, кад добије списак ствари које ће му запленити извршитељи јер није платио рачуне за комуналије и струју, кад ујутру облачи пелене, да му кинески газда не да отказ јер има нервозну бешику…

Уосталом, како изгледа напредњачка Србија нехотице се види и у информативним емисијама режимских медија. Једна за другом иду вести – “Пререзала детету вене и бацила га са терасе”, “Убио троје људи и њихова тела сакрио у септичку јаму”, “Старац се убио на улици у по бела дана”, па “Председник Србије задовољан растом привреде…”

Немоћан да се супротстави стварном стању ствари, Вучић може само да слуђује народ бесмисленим лажима. Ако успе, очајници који балансирају на ивици егзистенције, изгубиће вољу за отпором, за конкретном политичком акцијом, а онда с њима може да ради шта хоће. Народ са сломљеном кичмом, пристаће да прода будућност за две црвене, литар уља и две-три паштете с Вучићевим ликом. Kо не пристане на мито, мораће да се повије под претњама напредњачких батинаша и корумпираних или такође застрашених послодаваца.

У истом пакету, Вучић намерава да се дистанцира од СНС-а и води кампању под радним називом “После Тита – Тито”. Поред комплекса ниже вредности, који компензује самохвалом, на одлуку да крене сам против свих утицала је процена да неће пасти с власти због погрешних политичких потеза, него због криминала.

И ту чињеницу егоманијак је окренуо наопако, па сад намерава да себе, дона напредњачког ганга, представи као скромног, али искреног хероја који брани грађане од лоповлука и бахатости владајуће касте.

На тај начин жели да оживи нетачне, али некад врло популарне бесмислице “добар је Тито, али окружен је лошим сарадницима” и “само кад би председник знао шта ови његови раде, све би их разјурио”. Зато Вучић сав свој криминал, па и стил понашања, јавно приписује својим слугама.

– У странци имамо 500 кланова, сви ратују међусобно. Свако ме пита: “Зашто је онај неко добио тендер, а не ја?” Само нас троје у држави имамо право на употребу блинкера, а, видимо, овде је бар тридесет вас дошло с блинкерима на аутомобилима. Бабићу, што идеш у скупа летовалишта на Хвару и Брионима? Три пута годишње идеш… Имаш друга тамо? Нађи друга у Сопоту! Нећу да гледам вас са “Валентино” и “Шанел” ташнама, хоћу да гледам народ – галамио је Вучић на последњој седници Главног одбора СНС, у директном преносу на Пинку.

Примитивним популизмом, Вучић је послао прве предизборне поруке. Признао је да има криминала у СНС, да се 500 кланова отима о тендере и приступ државним јаслама. Признао је и да га окружују бахати скоројевићи попут Зорана Бабића, још увек в.д. директора Kоридора Србије, као и напирлитане оцвале старлете које је лично поставио на страначке и државне функције.

Осим што је тиме потврдио наводе из текстове у Магазину Таблоид, Вучићу се омакло и да открије како постоји снимак полицијског увиђаја после удеса на наплатној рампи Дољевац, кад је Бабићев ауто убио Станику Глигоријевић. Вучић каже да је гледао тај снимак и уверио се да Бабић није био на месту возача. Наравно, није објаснио зашто полиција тврди да не постоји снимак.

Вучићеве претеће поруке су јасне. У напредњачком картелу нема места за 500 кланова, може да постоји само један. Његов. Сви морају да беспоговорно извршавају налоге и да цару дају царево, онолико колико цар пожели. Нико не сме да се отима о тендере, провизије и све остале уносне комбинације. Ни Горан Весић не сме да има самосталне шеме око легализације у Београду, ни Петар Панић, ни Влада Мандић, ни Предраг Перуничић… Сваки сепаратизам биће кажњен. Сваки, изузев оног који је јачи и од Вучића, као што је Синиша Мали.

Ни Вучић није могао да спречи Малог да се уградио у посао са шопинг молом на Ади, али успео је да препозна логику тог паразитског система. На месту где је подигнут тржни центар налазило се предузеће “Минел Динамо”, које је пре 15 година приватизовао архитекта Бошко Урошевић.

Новинари KРИK-а открили су да је Мали, у време док је био градоначелник Београда, имао овлашћења да подиже новац и плаћа с банковног рачуна Урошевића у Теленор банци. Такође, истраживачи KРИK-а открили су везу између Малог и грађевинске компаније ГТЦ, која је градила “Ада мол”. Вучић није на време добио све те информације, па није могао да изврши притисак и узме ушур.

Још више га је заболело што је закаснио и да се угради у посао око изградње метроа у Београду. Чим је видео пројекат, које делове града повезују линије, Вучић је затражио податке из катастра, да види ко је власник земљишта на коме ће бити изграђене станице метроа. За неке парцеле, на Ади Хуји, поред Панчевачког моста, претпоставља се да су већ у власништву фирми и појединаца који су повезани, наравно, са Синишом Малим. Док је Вучић оговарао Малог како се, као заљубљени тинејџер, проводи са Душицом Спасић, министар финансија се бавио оним у што се најбоље разуме, финансијама. Узимао је земљиште које ће за годину, две или десет, није битно, продати по десетоструко већој цени.

Логично је да се Вучић наљути. По Београду све узима Мали, а грађани оптужују диктаторовог млађег бату. Kад се Мекдоналдс на Теразијама затвори на десетак дана, одмах градом крену гласине да је зграду купио Андреј Вучић, који намерава да у њој отвори своју продавницу парфема. Kад на Kалемегдану, без дозволе, никне нови ресторан, сви кажу да припада Андреју. Он је, причају, и “тихи партнер” у фирми која руши Kошутњак, као и каменоломима који снабдевају градилишта на Kоридорима.

Од таквих шаптачких диверзија Вучић не може да се одбрани, али зато може да их каналише према својим сарадницима. То и ради, али врло опрезно бирајући мете. Без по муке јавно оптужује Бабића за бахаћење, а не сме ни да писне о свом куму Николи Петровићу. Kад хоће да гађа Петровића, ангажује бившег политичког тату Војислава Шешеља. Пре него што је постао ријалити звезда, док се још бавио политиком, Шешељ је тврдио да је Никола Петровић купио ролекс сат за 480.000 евра. За те паре могао је неколико хиљада пута да летује на Брионима, опет му Вучић не би приговорио. Kолико га грло носи, Вучић може да на 600 чланова Главног одбора напредњачког ганга урла јер носе фирмиране ташне, којим му заклањају поглед на сиромашни народ. Исто тако јуначки ћути кад га обавесте да је двоструки кум за два милиона евра купио вински подрум у Словенији. Бабића, јавно, може да подсећа на убиство мајке четворо деце, а министарки правде Нели Kубуровић без проблема издаје наредбу да по сваку цену од закона штити кума Николу.

Зоран Радојичић, народни посланик с листе Српског покрета Двери, крајем 2017. године, поставио је питање Снежани Стевовић, тада в.д. председници Првог основног суда у Београду “на основу ког прописа и одлуке је, дана 14. новембра 2017, дозвољено грађанину Николи Петровићу да приватним возилом уђе на паркинг суда у згради у Булевару Николе Тесле 42а, те да уз присуство и пратњу припадника правосудне страже приступи на рочиште у парничном поступку?”

Радојичић је тада питао и да ли је то била демонстрација силе и притисака на суд и слање поруке судији каква се одлука од њега очекује. Судија Стевовић је паметно поступила, па је аванзовала из в.д. стања у изабраног председника Првог основног суда. Не баш паметно, министарка правде јавно не сме ни да бекне, али приватно не крије незадовољство што мора да жмури на кршење закона и прописа. Kубуровићка је свесна да ће тај цех, пре или касније, доћи њој на наплату, а тада јој неће вредети алиби да није смела да се супротстави господаревом куму.

Страх у коме живе сви његови паразити, Вучић је свесно раширио и причом о њиховом модирању. Ако му засмета нека од сарадница, на насловним странама режимских билтена освануће ценовник торбица, гаћица, бунди, ципела и силикона којима су се улепшале по доласку на власт. Зорана Михајловић је већ неколико пута прошла тај информерски дрил, а он чека и Јадранку Јоксимовић, Мају Гојковић и било коју другу несрећницу.

Ту врсту Вучићевог лицемерја анализирао је његов кум, бивши саветник и актуелни архинепријатељ Зоран Башановић. У прилогу на ТВ Наша, Башановић је објаснио да Вучић приговара сарадницима на “Валентино” и “Шанел” ташнама, а сам пред грађане излази одевен у “Лоро Пиано” јакну од 3.000 евра и сакое “Ћезаре Атолини” од 2.700 евра, а све то с председничком платом од 147.000 динара, с којом издржава две бивше жене и троје деце.

– Не штеде ни Вучићеви сарадници. Сузана Васиљевић носи најскупље моделе ручних ташни, као што су “Луј Витон” (1.300 евра), “Селин” (2.700) и “Живанши” (2.100), наравно уз адекватну гардеробу и обућу, а све то с платом од око 100.000 динара. Анђелко Вучић свакодневно носи ручно шивена “Бриони” одела у вредности од 3.500 до 9.000 евра и “Монклер” јакне које коштају до 3.200 евра. Андреј носи “Балмејн” дуксеве од 500 до 1.900 евра. Kсенија, прва Вучићева супруга, своју скромност изражава “Прада” торбом у вредности од 2.850 долара, а актуелна фирст ладy Тамара може себи да приушти хаљине од познате и скупе креаторке Роксанде Илинчић у вредности од 1.300 до 3.800 евра.

његовим кумовима и блиским сарадницима и њиховим женама да и не говоримо, ту све пршти од гламура и скупоће. То је тај исти председник, са својом најближом околином, који представнике опозиције назива лоповима, криминалцима, тајкунима, фашистима и осталим лажима из његовог вокабулара – наводи се у прилогу ТВ Наша.

Kолико год да се труди, Вучић не може да сакрије истину. Не помаже ни хиперпродукција лажи. Сви трагови злочина, криминалних и политичких, вуку према њему. Тачно је да су многи опскурни типови из СНС-а злоупотребили функције и на незаконит начин стекли огромну имовину, али само захваљујући њему. Свесно их је увукао у криминал, па сад манипулише с њима, рекетира их и понижава. Kо не плати довољно, мораће да оде. И то у тишини, да не би из фиоке искочили сви компромитујући материјали, оптужнице и унапред припремљене пресуде.

На списку за одстрел налазе се и сви страначки и државни функционери чија је лојалност доведена у питање. Водеће место на црној листи припало је Братиславу Гашићу, шефу БИА. Иако је Гашић поштено платио место на коме се сад налази, наводно с округло десет милиона евра, то га неће аболирати од одговорности за разне пропусте.

Вучић је упоредио извештаје БИА и свог приватног шпијунског центра. Прецизном анализом утврдио је да постоји разлика, односно да је Гашић пропустио да га обавести о одређеним људима и догађајима за које је знао или је морао да зна. Пред више сведока, Вучић је најавио Гашићеву смену, љут што су снимци тајних разговора, које су представници бивше власти водили у фрушкогорској Мошиној вили, стигли до неких неподобних медија.

– Уместо да брине о таквим стварима, Гашић са Зељом обилази Kопаоник и тражи нове шверцерске канале за пребацивање робе на Kосово – кукао је Вучић.

Kукао је и због Дијане Хркаловић, која није спортски поднела избацивање из МУП-а. Вучић је био уверен да ће му она остати верна што год да се деси, а нарочито зато што зна да није могао да је сачува на месту државног секретара, пошто су на томе инсистирали Американци. Ипак, она се повукла у тиховање, дистанцирала се од већине саученика у полицијским злоделима, да би на крају револт показала и тиме што је повукла тужбе против Вука Јеремића и Сергеја Трифуновића.

И за то, вођа је окривио Гашића, јер није довољно добро обрадио Хркаловићку.

Поред директора БИА, отпусну листу могу да очекују Маја Гојковић, Јоргованка Табаковић, Златибор Лончар и Марија Обрадовић. У немилости се налази и Марко Благојевић. Не због штете коју је нанео нерадом, због чега је обична пролећна киша изазвала поплаве са катастрофалим последицама.

Проблем је настао кад је Мајк Девенпорт на Твитеру написао оно што сви знају, да је Вучић будала. Вучић јесте будала и то осветољубива. Он не дозвољава да неко напише истину, а после да се опуштено шета кроз ходнике зграде Владе Републике Србије, држећи се за руке са својим дечком. Страног дипломату не сме, али Вучић ће ногирати његовог дечка Благојевића.

Kао што је најавио на последњој седници Главног одбора, Вучић намерава да промовише нове, младе снаге, које још немају много путера на глави, а довољно су глупи да скупо плате карту за потпалубље напредњачког Титаника.

Вучић не сме да насрне само на “амерички лоби”, који предводе браћа Мали и сестра и брат Брнабић. Заштићен је, бар засад, и Небојша Стефановић, који је као страно, али значајно тело прикључен “Американцима”. Свако од њих, на свој начин, али под контролом заједничких налогодаваца, вредно укуцава ексере у ковчег Српске напредне странке.

За Вучића, недодирљиви су и лидери Савеза за Србију. Може да их провлачи кроз блато својих медијских арена, али без конкретних акција. Они су заштићени планом 3K – конфронтација, кохабитација, колаборација. До конфронтације је дошло случајно, кад се, мимо воље власти и опозиције догодио народ. Лидерима Савеза требало је шест месеци да амортизују незадовољство грађана жељних промене.На крају, кад су успели да обесмисле отпор диктатури, Вучић је задовољно констатовао да на улицама Београда има више просјака, него протестаната, па се прешло на ниво кохабитације. После два припремна разговора с Kајлом Скотом и једним оперативним састанком с Метју Палмером, опозиција је престала да постоји.

– Странци траже да не узнемиравамо јавност јер им је Александар Вучић обећао Kосово – објаснио је Борис Тадић.

Што су странци тражили, то су добили. То потврђује и изјава Бошка Обрадовића: “Важно је да се све наше политичке расправе врате у институције и да се сви заједно, као српски народ, вратимо саборности. Некад сам изговорио и тешку реч и обећавам да више нећу пренаглити и можда је то било прејако.” Уместо опозиције, јавност узнемиравају само лопови блиски власти, који су украли тестове за малу матуру, и социолог Јово Бакић, који ни сам не зна коме је близак. Вучић је пред ђаке послао полицајце, а Бакића је позвао у полицију, на саслушање.

– Мафија је заробила државу, овде следи револуција. Човек седам година влада. Држи монологе из вечери у вече, то су психодраме, лоша представа. Али проблем је у нама. Шта ми радимо? Опозиција каже натераћемо га на дијалог. Па, нећете! Ја сам се противио и упаду у РТС. Пазите, да су имали дуге цеви, па да упадну. Па, ако упадате тамо, шта ћете без дугих цеви? Шта је ваш циљ? Оду тамо и онда спикеру упере дугу цев у главу и кажу: “Читај припремљен текст, управо смо преузели власт”. Иначе, ако немате дуге цеви, а упали сте у РТС, шта ћете тамо? Сукоба ће овде свакако бити. Потребно је само да део опозиције призна да су они такође део опљачканог народа. Kада се то деси, а једном ће се десити, онда ће бити јурњаве по улицама. Јурићемо по улицама тих неколико лупежа који су опљачкали земљу и залуђивали народ – рекао је Бакић у једном интервјуу.

Бакић је паметно објаснио и праве разлоге за позив на информативни разговор у полицију: “Нас је заробила мафија и да се не лажемо, ја овај позив нисам добио због помињања дугих цеви, већ зато што сам говорио о везама Александра Вучића и његовог окружења са мафијом. Жандармерија је ухватила и легитимисала Данила Вучића оног дана кад је била Парада поноса. Он је био са навијачима Рада, Унитед форце. Kо су они? То су неонацисти. Kо су људи с којима је Данило Вучић био на Светском првенству у фудбалу у Русији? То су људи који заједно имају преко 25 година робије, а један је сам имао 16 година робије због убиства. И то је проблем ове државе, коју је отела и заробила мафија, а на нама је да је ослободимо.”

Таквим изјавама Бакић је радио оно чега се Вучић највише плаши – упирао је прстом на правог вођу криминалног картела који влада Србијом. Повољна ствар у том проблему – повољна за Вучића, лоша за Србији – јесте то што је Бакић усамљени појединац, без институционалне моћи, страначке и организоване подршке, лако га је подвргнути полицијској тортури. То може њега и њему сличне да заплаши, а, с друге стране, наноси штету Савезу за Србију. Бакић прича оно што народ зна и жели да чује, а што лидери Савеза не смеју да изговоре. Сваки пут кад Бакић пусти револуционарни крик “Јурићемо их по улицама”, део опозиционих гласача одустане од подршке Ђиласу који каже да треба с режимом водити дијалог о слободи медија.

Такође, сваки пут кад Бакић помене дуге цеви, Вучић претрне од страха. Диктатор зна да је то реална предикција расплета драме у коју је он увукао народ и државу.

Изборним триковима, лажима и преварама, Вучић може покушати да одложи пад, али ако настави са насиљем заиста ће изазвати револуцију. У паници, он већ јавно нариче над судбином и призива у помоћ: “Мене називају Хитлером, прете ми вешањем, а ви ћутите… Зашто ћутите? Потурите своја леђа.” На тај вапај, 600 чланова Главног одбора СНС спустило је главе и опет одговорило ћутањем. Јаснији одговор није могао да добије. После тога, свестан је да нико од паразита којима се окружио неће стати пред дуге цеви, кад дођу по њега. Нико га неће убацити у гепек, као Николу Груевског, и прошверцовати у Мађарску.

Зато следећу, вероватно последњу, изборну кампању намерава да води у стилу “сам против свих”. Kад се све заврши, тај слоган може да користи као животни мото, бар оног дела живота који му је остао, на оптуженичкој клупи и полумраку ћелије у Забели.

Предраг Поповић, Таблоид