Однос Русије према представницима династије Обреновић током читавог деветнаестог века био је подложан честим променама. У последње две деценије тог столећа готово сви руски званичници исказивали су велику нетрпељивост према Милану Обреновићу, а исто су осећали и на разне начине манифестовали и цареви Александар III (1881-1894) и Никола II (1894-1918). Главни узрок таквим односима почивао је у промени спољнополитичког правца Србије ка Аустро-Угарској, чији је креатор био лично краљ Милан.
Криза династије је наступила још половином осамдесетих година деветнаестог века, одмах после неуспешног српско-бугарског рата (1885), који је уједно био један од повода за абдикацију Милана Обреновића. Од тог тренутка, раздор је непрестано пратио Краљевски дом и поспешивао је ширење вести о преврату који има за циљ збацивање династије Обреновић с престола.
Краљ Милан се одрекао престола 1889. године, у корист свог малолетног сина Александра. Том приликом је рачунао да ће спасити престо због тога што “император неће отказати наклоност” његовом сину који је још дете. И доиста, император је обећао подршку у очувању престола Обреновића. Међутим, због чињенице да је бивши краљ све до своје смрти (1901) показивао велике амбиције да буде важан политички чинилац у Србији и савладар сину и краљу Александру, руски владари и њихови министри су врло често заузимали строг став према Србији, а неретко је тај став био и ултимативан.
Развод краљевског пара у октобру 1888. битно је утицао и на однос Русије према краљици Наталији. Иако ју је сматрала искреном русофилком, због изузетно лоших односа између бивших супружника, а да не би иритирала Милана и давала му повода за повратак у Србију, она је одрекла отворену и директну помоћ краљици-мајци. Цар је обећао помоћ и заштиту једино новом краљу, Александру Обреновићу.
Са јасним представама да је позиција династије изузетно слаба, уз подршку руског цара, приступило се припреми миропомазања малолетног краља. И све то у години у којој се обележава пет векова од Косовске битке (1889). Јединствен и непоновљив, чин миропомазања је требало да у очима Срба, макар донекле, поврати дубоко пољуљани престиж династије. “Свесрпски краљ, наследник немањићке царевине”, понео је “круну, скиптар и патарицу нових Немањића” и нову владарску инсигнију Орден кнеза Лазара. После миропомазања, следећи пример руског крунидбеног миропомазања, краљ је отишао у Студеницу да се поклони “светом краљу” Стефану Првовенчаном. Подршка православног руског цара, који је наредио посланику да лично присуствује чину миропомазања, била је више него драгоцена за стишавање антидинастичког покрета.
После абдикације Милна Обреновића Русија је нескривено ликовала, али је у својим ставовима према династији била изричита. Она је представницима новог режима – генералу Сави Грујићу, председнику радикалске владе, и Јовану Ристићу, првом намеснику, поручила да је Русија посебно заинтересована за васпитање “краља детета” и то “не из егоистичких циљева, већ због будућности Србије”. Шеф дипломатије Гирс је нагласио да до пунолества треба обратити посебну пажњу на религиозно васпитање малолетног краља и умножити све снаге “да син не пође стопама оца”. Мада је цар Александар сматрао да би краљева мајка Наталија била најподеснија личност за “пожељно” васпитање дванаестогодишњег краља, Русија је попустила и пристала да учини све да краљицу задржи што дуже ван Србије. Међутим, пошто у томе није успела, она је преко свог посланика посредовала у сламању Милановог отпора према одлуци да, услед таквог поступка, неће дозволити мајци да види сина. У Карлсбаду је њен дипломата Песијани водио десеточасовне преговоренамером да приволи Обреновића да промени своју одлуку. Иако нешто смекшао, због изазивачког става бивше супруге краљ Милан је убрзо променио мишљење.
Сталне трзавице у Србији које је изазвало у Србији које је изазивало тзв. краљичино питање, морале су се пресећи радикалнијим мерама. Пашићева идеја из 1889. да се питање сујоба родитеља краља Александра изнесе на решавање Народној скупштини и да се обома, за извесно време, забрани пребивање у Србији, наишло је на неразумевање Петрограда. Две године касније, видевши да до смиривања тензија у земљи не може доћи у присуству краљевих родитеља, она се сагласила са планом да им се законским путем онемогући пребивање у Србији.
Тако је краљица Наталија постала колатерална штета договора Русије и Милана Обреновића, по којем се за три милиона динара (милион из цивил-листе за годину дана унапред и два милиона зајма код руске банке) он одрекао припадништва Краљевском дому, уставних права и српског држављанства и обећао да неће долазити у Србију до пунолетства краља Александра.
Млади Обреновић је одмах после тога посетио руског цара, мада није био обичај у дипломатском свету да се званичне посете чине у време малолетства владара. Руски цар је, међутим, лично писао из Петерхофа краљу Александру да се радује његовом доласку. Пријеми су организовани у Кијеву, Москви и Петербургу. Краља и његову пратњу је 2. августа сачекао на станици у Петерхофу лично цар Александар III. Краљ је смештен у двору у Петерхофу, на обали Финског залива, двадесет километара западно од Петрограда. Три дана касније, краљ се са пратњом преселио у Зимски дворац у Петрограду, импозантну царску резиденцију од преко хиљаду одаја. У двору су га дочекале царица Марија и цареве кћерке. Царев син, велики кнез Ђорђе, предао је српском владару највиши орден Руског царства – Орден св. Андреја. Увече је са царском породицом вечерао само краљ, док су намесник Ристић, председник владе Пашић и остала пратња били у засебном салону. То је био посебан знак пажње према српском краљу, који се понашао одважно и достојанствено.
Руска штампа није пропустила прилику да позитивно оцени корак Намесништва и владе да доведу српског краља у Русију, у чему се види “излазак из погрешне сфере утицаја” и проналажење правог пута за спољну политику Србије. Ипак, према краљу је руска штампа била много наклоњенија него према његовим пратиоцима. Писала је да је млади владар наследио нежно и топло срце своје мајке, да има тужно детињство које буди саосећање сваке руске мајке према “сирочету крај живих родитеља” и да краљ неће моћи да остане равнодушан када осети руску топлину и наклоност.
* * *
Страсти у Србији су утихнуле на врло кратко време. Већ на измаку 1892. године кренуо је нови талас опасности, изазван унутрашњим политичким сукобима између радикала и либерала. Иако је Пашић сматран највернијим представником руских интереса у Србији, после оставке његове владе у августу 1892. цар му је поручио да држи своју партију под контролом и да не излази из оквира легалне политичке борбе. Међутим, користећи се репутацијом Пашића у Русији, многи антидинастички настројени чланови Радикалне странке су у агитацијама посезали за Русијом као најснажнијим аргументом. “Зашто Пашић, од кога смо то неминовно тражили, није једном заувек отворено рекао својим друговима да краљ Александар има несумњиво и јасно покровитељство императора цара Русије?” питао се руски дипломата у Београду. Крај констатације да руску подршку малолетном Обреновићу нико и ништа не може довести у питање, мада је његов отац Милан “мртав за Русију”, цар је својеручно написао “Да”.
Подпомогнут од оца коме је био потребан новац, и од радикала који су поново хтели власт, краљ Александар се пре времена прогласио пунолетним, извршивши тим чином државни удар (13. април 1893). Руски посланик је одмах посетио краља и изјавио му да Русија стоји уз њега, на шта му је Обреновић одговорио да ће и он остати одан и веран Русији. Онда је примио царску грамату, као одговор на званично краљево саопштење о преузимању власти.
Међутим, повратак Милана у Србију у јануару 1894. изазвао је огорчење Русије. Порука са Неве била је недвосмислена – Русија није спремна да прихвати нову владу у Србији због кршења Закона о забрани повратка краља Милана. Поверење цара и руских званичника према српском краљу било је пољуљано. Цар ѕе питао да ли би било боље да Карађорђевићи заузму престо “тих Обреновића”. Владимир Николајевић Ламздорф, старији саветник шефа руске дипломатије Гирса, себи је ставио у задатак да умири императора и предочи му да Русији, поред Бугарске, није потребан још један непријатељ на Балкану, те да је испод части једне империје да за методе бира личне увреде и мешање у унутрашње ствари једне земље, које је воде у безизлазне ситуације, “тупике”. Цар је остао неумољив и на маргинама дипломатских извештаја писао је о краљу Милану да је “подлац”, “животиња” и “нитков”. Говорио је да његов син нема права да очекује било какву подршку Русије док му је отац у земљи. У Русији се ишло дотле да су се разматрале и опције за случај пада Обрновића.
На изричит захтев краља Александра, на министарској седници од 26. марта 1894. донета је одлука да се учини све да се односи са Русијом “не кидају”. Револт Русије је донекле стишан и она је у знак добре воље одлучила да нити помаже, нити одмаже новом режиму у Србији. Министар Гирс је наредио посланику дасе не меша у српске политичке распре. Подвукао је да су интереси Русије опстанак династије Обреновић и мир у Србији. Ипак, због обарања радикалске владе и доласка краља Милана, руски званичници су били врло уздржани. “Кад се смер новог преврата у Србији определи, казаћемо своју последњу реч”, рекао је министар финансија гроф Вите и додао да се Русија неће мирити с Миланоми његовим присталицама, али да је спремна на сваку жртву за краља Александра.
У жељи да ојача владарски ауторитет, краљ се у мају 1894. одважио и на други државни удар, којим је суспендован Устав из 1889. године. Руске дипломате су у приватној преписци изрицале крупне замерке на рачун краља, тврдећи да је деловање краља веома опасно, јер “може бити протерана цела династија заувек”. Цар Александар III је, међутим, нагласио да његова срџба није окренута према краљу Александру и да не захтева да син најури оца из земље, већ да ј љут што се краљ Милан није држао задате речи. Цар је крвицу за укидање Устава такође свалио на Милана, подвлачећи да “неваљалу” конституцију није требало доносити када се знало какве негативне последице тај Устав може да има по државни развитак. Већ у августу1894. односи са Русијом су нормализовани.
Мекши курс “са више такта” и јачање монархизма
Да се не би поновила Тајна конвенција из 1881, којом је руски утицај у Србији био елиминисан више од деценије, лист близак званичним руским круговимаписао је да краљ Александар ужива симпатије званичне Русије и да су приче о његовој приврженостиАустро-Угарској без основа. По руском схватању, краљ Александар је чинио погрешке због своје младости и зато му нису отказани благонаклоност и пријатељство. Али, краљу је поручено да Русија жели да се “двовлашће” прекине у Србији. То је била јасна алузија на присуство и утицај краљевог оца.
На вест о смрти руског цара Александра III, краљ је одмах изразио жељу да путује у Петроград и лично изрази саучешће царској породици. Током седмодневног боравка, српски краљ се неколико пута састао накратко са царем, а водио је и једночасовни разговор “у четири ока”. Велики кнез Владимир и његова супруга били су посебно наклоњени и пажљиви према српском краљу, чији су манири и углађеност свима годили.
Старији Обреновић је половином 1895. године напустио земљу, те је нови правац руске политике у Србији био прецизно дефинисан. Њега су чинили следећи циљеви: стабилан политички режим који ће водити земљу кроз миран развој; јачаље војне снаге Србије у случају евентуалног сукоба словенског и германског света, а у крајњој мери и за диверзију против Аустро-Угарске; у даљој будућности, Русија жели да српски краљ представља центар око којег ће се окупити “растурени делови српског племена”. Побројане циљеве Русија је, у закључку, свела на кључну реченицу: она жели да саобрази своју политику са интересима Србије и да помогне краљу да учврсти своју власт. Аксиом руске политике у Србији био је учвршћивање монархистичког строја као неопходног по интересе Србије, али и по интересе Русије. С тим у вези, на највишем месту у Русији је одлучено да се опстанак Александра Обреновића на престолу подржи и да се код краља ниједним гестом не изазове сумња да је његов престо доведен у питање. После извештаја руског дипломате да позивање Карађорђевића није пожељно јер њих желе само поједини несигурни и непоуздани делови Радикалне странке, Русија је положила карту на краља Александра. У Петрограду су меродавни кругови били обавештени да је он, иако још увек млад, умно обдарен човек који добро схвата суштину свог положаја, који ће се сазревањем осамосталити од очевог утицаја. Још ако би се краљ, под утицајем царског двора, оженио принцезом из неке старе и угледне династијске породице, српски престо би био осигуран, међународни положај Србије поправљен, а краљ би живео у домаћој атмосфери, која му “очигледно недостаје”, закључио је руски дипломата. “Потпуно сагласан”, написао је цар на полеђини извештаја. Нова политика Петрограда према Србији, она “са више такта”, постала је основа за краљево опредељење да политичку потпору убудуће тражи у државама “једнокрвним и једноверним”.
Руски отправник послова Некљудов је 1895. године писао: “Срби гледају на свог краља као на Црног Ђорђа и кнеза Милоша, тј. као на једног од вођа који је у својим рукама дограбио власт, а не као на јединственог, неопходног вођу и покровитеља Србије”. Некљудов је закључио да владару у Србији није нимало лако зато што вође странака у српској средини имају важност као и личност владара, те да је то разлог што се свако незадовољство режимом сматра “антидинастичком завером”. Исти извор пише да у земљи не постоји озбиљна подршка Петру Карађорђевићу, али да не постоји ни тесна и срдачна веза између већине народа и владара, те да се не осећа потреба преданости једном владару. Интелигенција стреми западним парламентарним обрасцима и жели да буде независна од централне власти, а краљ Александар жели сасвим супротно. У својим рукама усредсређује власт независно од странчких вођа, али му недостаје стрпљења да то спроведе поступно и умерено.
Истовремено, руски војни агент Таубе изнео је сасвим другачије мишљење о будућности династије Обреновић. Тврдио је да је династија у великој кризи и предвиђао јој скори пад и долазак радикала на власт. Шаф руске дипломатије Лобанов-Ростовски прочитао је та два супротна извештаја и донео закључак да руски дипломатски представник треба да се уздржи од мешања у партијске борбе и да заузме позицију посматрача.
Краљ Александар је обећао да ће “са одушевљењем” радити на усклађивању националне политике Србије са политиком царске Русије, на шта му је одговорено да може да рачуна на потпуну подршку са руске стране.
Међутим, посета руског царског пара Бечу током августа 1896. године потврдила је да се две монархије враћају на пут традиционалних пријатељских односа. Интегритет Турске, одржање statusa quo и мира у свим њеним деловима биле су жеље оба цара. Српски краљ, који је више од две године покушавао да усклади српске интересе са руском политиком на Балкану, после разрешења критске кризе крајем 1897. године схватио је да је то тешко изводљиво. Са искуством да је Србија немоћна да у пресудном тренутку реши националне проблеме, краљ је у јесен 1897. решио да узме све конце у своје руке. У помоћ је опет позвао оца и поверио му рефрму војске.
Немогући брак са руском принцезом
Боравак краљ Милна у Србији, од октобра 1897. до јула 1900. године, био је повод да Петроград игнорише, српског краља, и да за услов побољшања односа поставља његов одлазак из земље. Служећи се различитим мерама притисака на Србију, Русија није успела да”отера” краљевог оца. Преокрет је учињен у корист Русије, у последњем тренутку. Циљ је постигнут муњевитом брзином када је император Никола II подржао краљеву женидбу са Драгом Машин.
Краљева изабраница је веома занимала руску дипломатију, још од раних деведесетих година 19. века. Женидба краља Александра била је једно од најважнијих питања за династију и државу. Тај чин је требало да ојача династију изнутра, да јој обезбеди наследника и да елиминише сталне тежње претендената на српски престо. Још за време краљевог малолетства намесници су од Русије тражили принцезу за краља, али их је она упућивала на грчке и црногорске владарске куће. Иста порука је послата са руског двора краљици Наталији 1887. и 1893. године, а 1891. је саопштена и намеснику Јовану Ристићу, који је пратио краља на путу по Русији и том приликом молио цара да има на уму краљеву женидбу. Посланик у Петрограду је 1893. године на суптилан начин изразио жељу да се српски краљ ожени руском принцезом, чиме би се оснажило православље у Србији. Цар је, међутим, одговорио да тренутно нам погодне принцезе за српског краља.
Српски митрополит Михаило, познати русофил, предлагао је да се тражи Јелена, ћерка царевог стрица и великог кнеза Владимира. Новаковић је од руског колеге кнеза Лобанова добио одговор да се девојке из владарског дома тешко могу наговорити да оду из земље. Владимир Никлајевич Ламздорф није се слагао са званичним држањем Русије према женидби српског владара. Сматрао је да Русија греши што не узима већег учешћа у том послу и што не помаже краљу да наже ваљану изабраницу, која је могла бити од великог значаја у будућности. Свакако да је Ламздорф под “будућношћу” сматрао да би српска краљица требало да буде особа која би одговарала и краљу и руским интересима на Балкану. На његову иницијативу прибављен је план и списак московске племићке породице Леонтјев. Особи која је носила пропозиције министру Лобанову, међутим, није одобрен пријем.
Била је то већ позната руска прича, будући да су својевремено били одбијени и просци који су тражили руку руске принцезе за кнеза Милана Обреновића. Тада је за изговор послужио вазални положај Кнежевине Србије, па је у одговору наглашено да принцеза из царске куће не може да иде за вазала. Две деценије касније, српским политичарима и државницима је изгледало да су измењеним државноправним полоајем Србије 1878. и уздизањем земље на ранг краљевине 1882. престале да постоје препреке да се Обреновићи ороде са Романовима. Међутим, те претпоставке су биле погрешне. Руска царска лоза се строго придржавала принципа “равнородности” династија када је у питању било склапање бракова. То је био неписани кодекс, по којем су се принцезе из царске куће могле удати само за чланове “равнородних” династија, без обзира на њихову вероисповест. Укрштање са немачким протестантским лозама било је више од два века утемељено у руској традицији. Обреновићи су били нова династија, поникла током револуције, из народа, и самим тим се на лествици европских династија ниско котирала. Један од њених посланика је тврдио да краљ не само да не може наћи у Европи принцезу из првостепених већ ни из трећестпених владарских породица.
Високо кумство
Интересовање Немачке за женидбу краља Александра Обреновића 1900. године убрзало је не само краљеву иницијативу да се ожени бившом госпођом своје мајке Драгом Машин већ и иницијативу Русије да предупреди последице краљеве женидбе немачком принцезом. Питање краљеве женидбе са принцезом Александром из немачке куће Шаукмбург-Липе, у лето 1900. било је скоро приведено крају. Та опција је отварала важно питање учвршћивања немачког утицаја у Србији и на Балкану, и то на дуже стазе. Њоме би била учвршћена и позиција бившег краља Милана, што је свакако било супротно жељама Русије. Зато је она будно пратила развој питања краљеве женидбе и укључила се у пресудном тренутку. Без њене подршке краљ тешко да би могао да оствари своју замисао, јер се могло десити да његов брак са Драгом Машин, ако неадекватан, не буде признат у свету. То би за последицу могло имати изолацијуземље у међународним односима.
Као вршилац дужности на месту посланика, у Београд је 1899. стигао Павле Мансуров, син угледног руског државника, сенатора и државног секретара Бориса Мансурова. Павле Мансуров (1860-1932) је био близак људима из “Кружка москвиче?”, Самарину, Хомјакову, Степанову и др. Због високих позиција оца, ан царском двору је добро стајао. У једном од првих извештаја, Мансуров је писао: “Могу вам рећи да сва земља стоји у ишчекивању како ће се установити односи између царске владе и двора српског, у коме пребива и краљ Милан”. Мансуров је даље јављао да је краљ Александар спреман на успостављање бољих односа са Русијом. Он је констатовао да је разлаз између Србије и Русије неизбежан ако се из Петрограда настави са притисцима на Србију.
Русија није хтела да пропусти прилику да постигне оно што је покушавала још од 1893. године када је краљ отпочео самосталну владавину – да поврати и ојача свој утицај у Србији и тако потисне не само утицај Аустро-Угарске, која је кокетирала са МИланом и игнорисала споразум из 1897, већ и Немачке, која је финансијски закорачила у Србију. Разлаз оца и сина због женидбе био је јединствена прилика да се краљ напокон осамостали и да се на том путу Русија представи у улози његове заштитнице. Мансуров је у извештајима веома похвално писао о краљици, њеној интелиганцији, проницљивости, утицају који има на краља и надасве о њеном проруском опредељењу. Тиме је, корак по корак, топио уздржаност Петрограда. За Русију је, како је извештавао Павле Мансуров, био много подеснији неполитички брак са Српкињом, него политички брак са немачком принцезом. Цар је код ове констатације својеручно написао да је сагласан са тим мишљењем.
Цар је наредио да га, као кума, на краљевом венчањуса “светлом госпођом Драгом, рођеном Луњевица”, заступа Павле Мансуров. Та вест је пресекла све сумње и дилеме у јавности, извештавао је Мансуров и додао да се у Србији царево кумство узима као особити вуд руске наклоности и пажње. Гроф Ламздорф је хвалио “увиђајност” краља Александра и приписивао му заслугу за важан обрт у спољној политици, услед којег ће Србија уз Русију смети смело да изађр у сусрет свим опасностима, “ма колике оне биле и ма од куддолазиле”.
Боравак краља Милана у Бечу, од лета 1900, био је врло крупан разлог царевог опредељења да ипак сачува одређену резерву према краљу Александру. Мансуров је, међутим, из дана у дан слао врло уверљиве извештаје у којима је тврдио да о помирењу оца и сина не може бити говора и да краљ успех свог брака везује искључиво за очево одсуство из земље.
Ускоро је краљ безбедност своје и краљичине личности поверио руској тајној полицији. Шеф руске тајне службе за Балкан пуковник Александар Будзилович звани Грабо, почетком септембра 1900. предложио је краљу да му уговори и организује посету код руског цара. Краљ је одмах прихватио ту идеју, чији је инспиратор заправо био отправник послова Мансуров. У првој декади октобра 1900. план за путовање је одложен за следећу годину, навдно стога што се цар и царица враћају са пута тек половином новембра. Српски владар је почетком новембра покушавао да утврди датум полска преко Мансурова, али овај није успео да му помогне, иако је упозоравао на опасност да би краљ могао да се окрене Аустро-Угарској, ако би осетио да га Русија држи на дистанци. Мансуров је извештавао “из поузданих извора” како се у Србији сматра да Русија не подржава владајућу династију и да она због тога мора бити уклоњена.
Грабо је у јесен 1900, по налогу Ламздорфа, саопштио краљу Александру да император прихвата да буде кум будућег наследника српског престола и да ће руско Правитељство увек подржавати династију Обреновић.
Уморна династија
Актуелност краљевог пута у Русију је била изузетно велика за живота краља Милана. Изненадна Миланова смрт11. фебруара 1901. је, међутим, деградирала хитност те посете.
Срећан догађај рођења престолонаследника очекиван је почетком маја 1901, а у Београд су у првој декади априла приспели руски доктори Сњегирјев и Губаров. За другог се веровало да припада руској тајној полицији и да његов долазак има везе са сумњама да се може десити да цар кумује “подметнутом детету”, на шта је краљица Наталија упозорила надлежне личности у Петрограду. После обелодањивања вести да се порођај краљице не може очекивати, њен већ поткопани морални кредибилитет био је озбиљно доведен у питање. Краљ је настојао да преко Грабоа обезбеди што хитнији пријем на руском двору. Од венчања, краљ и краљица нису били ни у једној званичној посети, што је давало основа опозицији да спори њен легитимитет на престолу. Краљев кум би могао, веровало се, да се постара да српски краљевски пар изађе из изолације. Међутим, вести да неће бити престолонаследника поколебале су Русију.
Неодређеност Петрограда у питању краљевског пара Обреновић била је све очигледнија. Мансуров је у поверењу саопштио француском колеги да се о краљевом путу разговарало одмах посл женидбе и да је тада стекао утисак да је било отпора на двору према том предлогу. Краљ је дознао да се германски утицаји врше преко руске царице и да је она та која се најодлучније противи посети. На истој линији су стајале и кћери кнеза Николе Петровића, две велике кнегиње, те италијанска краљица Јелена, такође Црногорка. Званично саопштење о краљевој посети изашло је из царског кабинета 13. јуна 1901, али њиме није био прецизиран тачан датум. Агент руске службе Јуркевич јавља да је та вест зауставила агитације против владе и краљице.
Међутим, Грабо је у децембру 1901. изненада преминуо. Његовом смрћу завршава се друга фаза сарадње краља са руском агентуром, која је трајала од маја до децембра 1901. године. Њен наставак у 1902. години био је условљен другачијим околностима, будући да су позиције краља све више слабиле. Због тога су се надлежни у Русији повлачили и ограђивали од главне краљеве жеље да се сарадња са руском агентуром продужи и да се настави са радом на коначном сусрету са руским царем. Ни годину дана касније, краљ није отпутовао. За све време одуговлачења пријема краља у Русији, кује се завера против српског владарског пара. О томе, међутим, нема вести у извештајима руске агентуре. То је време консолидовања у редовима завереника, када они успостављају везе са Карађорђевићем и испитују дипломате у Београду и Бечу како би велике силе реаговале на промене на српском престолу. У исто време, у фебруару 1902. пада и пут аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Петроград. Краљу је тада услуга руске тајне полиције била потребнија него икада пре. Упозорења у 1902. години да се пази и да му је живот угрожен почела су стизати са свих страна.
Александар Обреновић је од почетка 1902. покушавао да контактира новог шефа тајне службе Владимира Валеријановича Тржецјака и да уговори сарадњу са агентуром на старим основама. Тржецјак је, међутим, констатовао да је делатност Охране у служби српског краља окончана са првим даном јануара 1902. Краљ је молио да га руска служба поново узме у заштиту, али по налогу директора полиције, 4. маја 1902. Тржецјак је одговорио краљу да је обезбеђивање тако високе личности велика обавеза за агентуру, те да је она не може прихватити, али му је наређено да “предузме све мере да би предупредио опасности по краља, у складу са снагама и средствима агентуре”. Ово је заправо било одбијање на леп начин. Краљ неформалним обећањем није ништа добио.
Од марта до октобра 1902. краљ је живео у ишчекивању да се одреди тачан дан поласка за Русију. Пристао је да у Петрограду буде примљен заједно са бугарским кнезом Фердинандом. Међутим, бугарски кнез је био у јуну 1902. и вратио се, пре његаје крајем 1901. био црногорски кнез Никола. Само српски краљ није отпутовао.
Чињеница да српски краљ није добио престолонаследника, дала је повода Русији да потражи алтернативу у случају пада Обреновића. Иако су Русија и Аустро-Угарска, наводно, остављале краљу одрешене руке у питању наследника, после неоствареног потомства, обе силе су и у том питању кренуле путем договора. Француски посланик у Петрограду је, из разговора са грофом Ламздорфом, закључио да су се две стране договориле да евентуално обраћање краља Александра Аустрији не би било шта изменило у физиономији ствари у балканском груписању, с обзиром на важност руско-аустријског споразума о одржавању постојећег стања на Балкану. Тиме је краљ Александар скинут са дневног реда као фактор баланса између супростављених интереса два царства, док су у Петру Карађорђевићу два царства пронашла кандидата који задовољава обе стране.
Добро је познато да будући краљ Петар није имао пара, а цар Никола је наредио да му се да новац из Бесарапско-таврическе банке. Године 1897. односно 1898. оба сина Петра Карађорђевића, Ђорђе и Александар, постали су руски питомци. Са таквим распоредомс твари много је јасније зашто руски цар није желео да прими краља Александра. Уочи краљевог потпуног фијаска, који је био само питање тренутка, пријем на Криму је могао озбиљно дискредитовати и руског цара, јер би се поставило питање како је могао пасти краљ кога подржава руски цар.
Упоредо са погоршањем односа са суседном монархијом, краљ се хватао за Русију као дављеник за сламку. То је био једини начин да краљица у земљи напокон буде прихваћена и да се заустави антидинастички покрет. “Не треба наглашавати да све у овој земљи зависи од краљевог пута у Русију”, писао је из Београда посланик Чариков у једном приватном писму грофу Ламздорфу. Само што је Чариков јавио да је у Србији све спремно за пут, телеграмом од 14. септембра и писмом од 17. септембра Ламздорф је обавестио Чарикова да због царичиног нарушеног здравља неће бити пријема чланова иностраних владарских кућа уЛивадији. А то је значило ни српског краља и краљице. Краљ је скоро месец дана држан у неизвесности и коначни отказ пријема му није саопштаван. Српској јавности није био јасан однос руског цара према краљу Александру. Када је са Јалте упућен телеграм посланству у којем се истиче да цар и даље подржава краља, Чариков је констатовао даје порука примљена “у пресудном тренутку” и да само она може утицати да се српски владар и влада одрже.
Почетком марта 1903. први пут од јесени 1902. када је пут у Русију отказан, краљ је хладно рекао Чарикову да су сви проблеми у земљи происткли због неоствареног пута у Русију. Посланик је, како му је Ламздорф саветовао, игнорисао овај краљев коментар, ало краљу је било јасно да гаје Русија пустила низ воду.
Крајем априла 1903. руски агенти јављају да је агентура установила да је у Београду скована завера против краља и да је посланик Чариков о томе извештен, али не и српски краљ коме је та информација ускраћена још за читавих месец дана. Руска тајна агентура је послала агента Вајсмана краљу тек 7. јуна 1903. три дана уочи убиства. Вајсман му је саопштио да је у Београду скована завера против њега. Краљ је тада већ знао за заверу јер га је о томе обавестио и бугарски кнез Фердинанд. Тог истог седмог јуна, по наређењу Департмана полиције, Тржецјак је повукао све своје људе из Србије и Вајсман је одмах истог дана, кренуо натраг у Софију. Надлежни су га, међутим, вратили 10. јуна натраг за Београд, наводно због послова агентуре. Тако се 11. јуна 1903, у четири ујутру, дакле сат времена после убиства краља и краљице агент руске полиције нашао у престоници, одакле се хитно упутио у руско посланство.
На основу изнетих чињеница поуздано се може закључити да је однос Русије према српској династијиОбреновић креиран искључиво са становишта интереса ове велике силе на Балканском полуострву. Нестанак Обреновића са лица земље 1903. године није могао бити непознаница и изненађење за Русију, будући да је она деценијама помно пратила позицију последњих владара из те куће. Иако је династијску промену у Србији дочекала спремно, углавивши своје планове у споразумно деловање са ривалком Аустро-Угарском, опет смо мишљења да убиство последњег Обреновића представља једну врсту моралног пораза за Русију, који је најављивао доба њеног повлачења са Балкана, што је постало очигледно у времену које је следило.
Сузана Рајић / Књижевни лист, 2011.
*Рад је написан на основу изворне грађе руских архива: Архив внешней политик Российской империи, фондови: Полиатархив, Канцеларија, Секретный архив; Государственный архив Российской федераций; Лични фонд В. Ламздорфа и фонд Заведующий агентурой Департаменра полиции на Балканском полуострове.
Весник.инфо
