У Србији многи зависе од новца који добијају од државе, али и ту, као и у свим осталим животним сферама, постоје две групе: они које је власт осудила на смрт и они који ни о чему не морају да брину. Обични, најсиромашнији грађани који зависе од уплата из буџета месецима морају да чекају на неку цркавицу, док они на функцијама, чији приходи такође стижу из буџета, новац добијају на време, понекад и унапред, а плате су им као да су министри у немачкој влади.

Према званичним статистикама с краја априла ове године, у Србији је било 792.344 лица пријављених у Националној служби за запошљавање, али се сматра да је то тек половина оних који су стварно без посла, јер су многи због разних бирократских препрека једноставно остали изван евиденције. Та армија од преко 1,5 милиона људи нема никакве приходе осим помоћи за незапослене, односно помоћи за социјално угрожене, а и једно и друго представља своте недовољно ни за елементарно преживљавање.

Опет по званичној статистици, у Србији преко 700.000 лица прима неки вид социјалне помоћи, али се и ту наилази на податак да то право бар још толико особа не може да стекне због папирнатих зачкољица.

Чак и они који су некако стекли право на материјалну помоћ, од државе на исту морају да чекају и до четири месеца, јер је буџет празан, бар када су такве ствари у питању. На исплату дечијег додатка и помоћи за труднице чека се и до пола године, а у међувремену су почеле да касне и плате за многе запослене у градској, или локалној администрацији. У изузетно критичном положају су они који зависе од туђе неге, јер су додаци за то ем безначајно мали, ем нередовни, па ко преживи – преживи.

Овом броју гладних и најугроженијих треба додати и пензионере са пензијама недовољним за најосновније преживљавање, као и раднике у предузећима која већ месецима, понека чак и годинама, не исплаћују плате, као и запослене који добијају минималац. Не треба заборавити ни болесне који лекове са позитивне листе не могу бесплатно да подигну, јер држава месецима касни са плаћањем апотекама које из тог разлога не могу да набаве нове медикаменте.

Министар финансија и привреде Млађан Динкић управо је ових дана признао да субуџетски приходи за прво тромесечје, неочекивано, смањени за 30 милијарди динара, јер у Србији скоро да нема више од кога да се узме порез.

Социјална давања и разни видови помоћи најугроженијим грађанима, као и плате нижим службеницима у администрацији касне управо из поменутог разлога, а поштоје буџет ионако пројектован да се уштеди што је могуће више новца, не треба имати никакве илузије да ће ситуација да се промени у догледном времену и да се почне са редовним исплатама или да, не дај Боже, држава пристане да та давања још и повећа.

Ако се погледа званична статистика, која се упорно труди да улепша слику стварног стања, види се да је за многе грађане ситуација безизлазна.

Скоро половина становника Србије је чешће гладна него сита, а то је око 3,5 милиона људи, око милион њих је стално гладно, а још око 1,5 милиона њих је на самој граници сиромаштва која је статистички у Србији толико ниска да подсећа на Африку. Чак и када добију неку цркавицу из буџета, ти несрећници тешко да могу да промене своју злу судбину.

Храна је у Србији, земљи где се сви политичари у предизборној кампањи куну у пољопривреду, скупља него у најразвијенијим земљама света! Тако је, на пример,јунетина у Србији више него дупло скупља него у Сједињеним Америчким Државама, а кромпир је у Великој Британији упола јефтинији него у Србији. Уочи првомајских и Васкршњих празника месо је нагло поскупело за десет одсто, а нови талас поскупљења нас сачекује почетком лета, када ће прво поскупети струја, а онда ланчано и сви производи.

Док се за помоћ изгладнелом становништву штеди, дотле се на другој страни бесрамно расипа новац. Огромна већина запослених у државној администрацији дели судбину народа и једва саставља крај са крајем, страхујући да опет месецима неће примати ионако мале плате. Постоји, међутим, једна елита која нема оваквих брига.

Директори јавних предузећа, њихови заменици и цела армија највиших функционера у Србији нема егзистенцијалних проблема. Њихове плате се крећу од 1.500 евра месечно, па навише, скоро сви они имају плаћене службене аутомобиле, мобилне телефоне, посебне буџете за “репрезентацију”, високе дневнице за непотребна путовања… Уз све то треба додати да скоро сви они имају још по неку функцију у различитим управним или надзорним одборима, саветодавним телима…

Специјални тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић има месечну плату од 450.000 динара, уз то службени ауто са возачем и телесном гардом, бесплатни мобилни телефон и плаћени службени стан, наводно из безбедносних разлога. Његовизаменици зарађују месечно четврт милиона динара и никоме од њих плата не касни ни сат времена.

Миљко Радисављевић, специјални тужилац за организовани криминал, зарађује исто колико и Вукчевић и има идентичне привилегије, исто као и његови заменици, а Србију је њихово несавесно поступање са захтевима за одређивање притвора коштало најмање 100 милиона долара у одштети лицима која су хапшена без икакве основе или доказа.

Колико су функционерска радна места интересантна показује и чињеница да јесадашња власт за само осам месеци свог постојања запослила 3.000 нових људи, односно својих верних присталица. Овај се податак односи само на елитна радна места функционера, саветника, заменика, помоћника и слично. Драстичне промене су извршене у свим министарствима, а добрим делом су замењени и дипломатски представници.

Сваки од министара има буљук саветника, заменика, помоћника и помоћног особља. Слична права и привилегије имају и локални функционери, а свима њима се уредно исплаћују путни трошкови и дневнице и за путовања на која нису имали ни потребе да одлазе.

Поред плаћених свих трошкова они добијају и дневнице у девизама, и то у износима од којих се гладном примаоцу социјалне помоћи заврти у глави. Новац, наравно, у оваквим случајевима не касни ни минут.

Одлазећи функционери, рачунајући ту и народне посланике, имају права на отпремнине, односно на наставак примања плате пола године по одласку са функције.

Сва ова средства се плаћају такође из државног буџета, у коме нема пара за најугроженије социјалне категорије, а њихова редовна исплата никада није доведена у питање. Многи од поменутих, из наводно безбедносних разлога имају право да и по одласку са функције наставе да користе неки од “безбедних” службених станова, као и службене аутомобиле са возачем и телохранитељима. Држава се радо разбацује парама које од уста отима најсиромашнијима и најугроженијима.

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

припррема: Србија данас