Јоси Авни Леви, познати израелски писац, добитник „Премијерове књижевне награде” за 2007. годину, и амбасадор Израела у Србији, аутор је романа „Човек без сенке”, који је објавила Народна библиотека Србије, у преводу Душице Стојановић-Чворић. Ово штиво чита се као „поетски” Џон ле Каре, због тога што поред двоструког шпијунског ангажмана главног јунака садржи и описе јеврејске традиције, везане за лик дипломате на служби у Берлину. Јоси Авни Леви срдачно је за „Политику” говорио о свом стваралаштву, својој породици и дипломатском ангажману.
Роман је заснован на истинитом догађају. Како сте упознали двоструког агента Себастијана и како је дошло до тога да вам исприча своју причу?
Може се рећи да је у роману истинита једна и по прича, Себастијанова и део оне која се односи на израелског дипломату. Себастијан је био шпијун КГБ-а и Штазија, у стварном животу, наравно, имао је друго име. Први пут срео сам га у једном кафеу, у источном Берлину. После тога комуницирали смо имејловима, телефоном, скоро као у лову трагао сам за крајем његове приповести. Пренео сам је хронолошким редом, али мењао сам датуме, места, имена, јер ме је он замолио да не користим превише дословних детаља. Друга прича о израелском дипломати јесте заснована на мом искуству током службе у Берлину, али измишљена је умешаност лика дипломате у шпијунске афере КГБ-а. Књига је мешавина реалности и фикције, сенке и светла. Ликови шпијуна и дипломате блиски су један другоме, али се не додирују.
Да ли сте с намером паралелно поставили јеврејског дипломату уз шпијуна, који се претвара да је Јеврејин, као доброг и лошег близанца?
Нисам то учинио намерно, тако је просто испало, две једнаке половине надопуњавале су се. Једна од ствари која ме је привукла у причи о Себастијану јесте што је био толико различит од мене, оријенталца, Јеврејина рођеног од имиграната из Азије, који су дошли у Израел. Када сам га срео, био је у касним тридесетим, згодан, плав, источнонемачки бивши шпијун. Слушао сам га примећујући и суштинске сличности у нашим животима. Био је, као и ја, врло везан за мајку, отац је био удаљен док је он желео да буде близак са њим, и он је имао нерешен однос са пријатељем из прошлости. Док сам га слушао осећао сам као да се надопуњујемо. Та двострукост, умножавање идентитета, покретачка је снага која ме тера напред, то чини богатствоживота. Понекад завидим онима који „плове” само у једном смеру, ја имам педесет година и још увек не знам шта да будем „када порастем”.
Ваша дипломатска активност везана је и за Немачку, државу која има „сувише историје”. Како је ова земља обележила ваше стваралаштво?
Рођен сам у породици која није искусила холокауст. Моји родитељи дошли су у Израел из Ирана и из Авганистана. Били су срећни што нису рођени у Европи, за разлику од милиона других Јевреја, које су Немци и њихови сарадници уништавали током пет ратних година. Упркос томе, и ја сам се осећао као један од преживелих у холокаусту, то је уопште једно од најинтензивнијих личних искустава у мом животу. Не знам зашто, иако су многи Израелци као магнетом привучени овом мрачном периоду наше историје. Мој први пут у иностранство било је путовање у Минхен, желео сам да видим земљу која је готово елиминисала мој народ, а пре тога много сам читао о холокаусту, имао сам кошмаре у вези са тим. Мислим да је холокауст најзначајнији догађај у јеврејском календару, један народ претрпео је најнехуманије искуство, и то је најјача лекција коју сам савладао као личност, као Израелац, као дипломата, као писац. То је обележило моје писање, као и интерес за немачку културу, која је тако супротна ономе што представља јеврејски идентитет. Али, у скорије време, откако сам постао отац, све више ме занимају корени моје породице. У новој књизи, коју сам тек почео да пишем, као да свом сину приповедам о мојим родитељима, који су 1951. године у Израелу почели дословно од нуле. Они тада нису ни сањали да ће њихов најстарији син постати амбасадор земље која их је дочекала раширених руку. Учинио сам то због њих.
У којој мери вас је порекло са Блиског истока учинило пријемчивим за културу ислама, па и у ово време међусобне кризе у односима?
Корени моје породице врло су древни, из иранског града Машада до авганистанског Херата. Моја генерација прва је рођена у Израелу, после две хиљаде и седамсто година егзила. Ми смо заправо започели ново поглавље јеврејске историје, дошавши кући. Данас у Авганистану остао је само један Јеврејин, а до пре седам година мој стриц био је један од преостале двојице. Сећам се прича из детињства о великим пустињама, о краљевима који се боре са демонима. Сећам се да смо у детињству имали слике шаха Пахлавија у његове жене на зиду. Израелци који су дошли из доброг старог Ирана, богате културе и отворених врата за мањине, осећали су Иран својим домом. То је било пре данашњег опасног Ирана, који је и више од претње атомском бомбом. Стидим се у име таквог Ирана, и надам се да ће та земља поново постати бисер Блиског истока.
Имате посебан однос према Београду?
Не кријем да волим Београд и Србију. Неке од мојих колега ме оптужују да сам субјективан, и ја се слажем са тим. Дошао сам први пут овде после бомбардовања, и одмах ми се десило нешто што се десило и стотинама других, а то је да сам одмах осетио симпатије према вашој земљи. Други пут сам изабрао да дођем у Београд као амбасадор, када су ме питали где бих ишао. Видим Србе какви они заиста јесу, а не по ономе што се о њима пише у европским медијима.
Марина Вулићевић
Политика
