Спољну политику формирамо тако што следимо интересе грађана Србије. Наш интерес је да нам слобода буде осигурана од било ког напада споља, да можемо слободно да тргујемо са земљама које су нам кључни трговински партнери, да имамо што шири приступ финансирању, да можемо да користимо све предности слободе кретања људи, робе, капитала, информација и знања. Другим речима, спољна политика треба да нам омогући да живимо у слободи, да искористимо на најбољи начин све расположиве ресурсе нашег друштва, односно да стекнемо нове ресурсе. Ако то остваримо, живот у уређеној Србији ће бити срећан и берићетан.
Покрет Доста је било описује жељено стање Србије, као земље која институционално, а онда и последично у погледу благостања личи на земље попут Данске, Шведске, Немачке, Холандије или Канаде и Аустралије, ако гледамо изван Европске уније. Наш циљ је да наша земља преузме све најбоље праксе таквих земаља. Ми немамо дилему да је 90% наше трговине са земљама Европске уније, да из ње долази већина инвестиција, да су наши грађани који су побегли од бесмисла у великој мери нашли нови или привремени дом у Европској унији.
Ми такође не желимо да наше институције личе на руске, кинеске или турске. Не зато што не поштујемо те земље, него зато што оне немају слободу, демократију, стандард и сигурност за своје грађане у мери која би у била суштински боља од оне у Србији. Чак и ако негде има импресивног економског напретка, као у Кини, на пример, готово је никаква шанса да би наши људи желели да живе у земљи са кинеским правилима, све под претпоставком да као мала земља можемо копирати искуства 200 пута веће земље.
Ми немамо икакве дилеме где културолошки припадамо. Српски идентитет је део европског, заснован је на вредностима које вековима делимо са другим европским народима. Такође, свесни смо данашње европске мапе, где се Србија граничи са Европском унијом и са неколико земаља које су кандидати или ће то постати.
У чему је наша критика приступања? Као што је 1990-их патритозам у Србији био заклон за битанге, у Србији су се иза европског пута сакриле партије које су чиниле све да у Србији буде имплементирано врло мало од европских вредности. Постојао је крупан несклад заклињања у европске вредности и неспособности да се изгради владавина права, тржишна привреда, социјална држава и независне институције. Ни наш посебни балкански европски пакет није био мање циничан, каскали смо у помирењу са суседима и решавању ружног наслеђа прошлости. Европски пут је упорно приказиван као неко рвање где се ми храбро боримо, уместо као пут ка уређењу Србије. Од 2000. године, више од једне деценије Европска унија је била врло конзистентна у критици и похвалама и инсистирању на вредностима. Проблем је био искључиво у српским дволичним владама. Са почетком друге деценије 21. века почеле су се дешавати промене.
Та промена се најбоље може описати као прихватање реал политике. Да би Србија решила проблем Косова, Европска унија је одлучила да жмури. Прво је то било жмиркање да би сада то постало жмурење. Србија је показала кооперативност у вези са Косовом, као и у некој врсти регионалног помирења, што су начелно ствари за похвалу, али не и када се посматра са становишта наших интереса које је требало да штитимо. С друге стране у Србији су погажени демократски избори који све више подсећају на изборе у азијским сатрапијама, медијски мрак је прилично густ, на делу је разарање независних институција и правне државе, проблематичне игре са тајним уговорима и седење на крајње климавим спољнополитичким столицама. Другим речима, Европска унија је жмурила на слом сопствених вредности у Србији. Што јесте реал политика, али је чудно да се такве ствари толеришу у земљи која претендује да буде део клуба где такве ствари не би требало да се дешавају. И ту није реч само о реал политици него и активном подстицању и подршци таквом виђењу европских пракси и вредности широм Западног Балкана. Стога, није ни чудно што је изоловани случај Мађарске сада постао епидемија која се дешава у Пољској, Бугарској, замало је избегнута у неким од најстаријих земаља ЕУ, а далеко од тога да је скинута са дневног реда. Када критикујемо процес придруживања не критикујемо врло очигледне предности приступа тржишту Европске уније и правних стечевина ЕУ, али не можемо остати неми на то да је данас тешко говорити о заједници вредности, него само о заједници интереса. Када критикујемо придруживање критикујемо то што се због позивног броја на Косово* стопирају интеграције у области образовања и науке, што нема икаквог смисла и што води паду подршке Европској унији у Србији. Када критикујемо интеграције говоримо о томе да ће сама чињеница да смо отворили поглавља 23. и 24. јако мало значити јер је и врапцима на грани јасно да их никада не можемо затворити ако се садашње тенденције разарања институција и владавине права у Србији не зауставе. А тога нема на видику од стране владе која јавно ужива прилично неподељену подршку Европске уније.
Ми мислимо да у Србији вододелница политике није Европска унија. Вододелница која ће одлучити да ли ће Србија бити дуго година неуспешно, да не кажем пропало друштво, питање је јавног вршења јавне власти, владавине права, независних институција, медијских и сваких других слобода, функционалне тржишне привреде, социјалне државе… Ако немамо или имамо трагове овога, не можемо бити део Европске уније, а ако неком невероватном мимикријом и циничношћу постанемо њен део, нећемо моћи искористити ништа од шанси које велико тржиште нуди. Зато сматрамо да је консензус свих који ове проблеме виде као кључне суштина, а не наставак коришћења европског пута као кринке за неспособност да се направи друштво које елементарно подсећа на најбоље европске земље. Ако решимо поменута питања на вододелници приступање ће бити изузетно једноставан процес, наравно ако наши грађани на референдуму то већински подрже. Наше је становиште да за пут у ЕУ морамо имати већинску подршку грађана, као што верујемо да ће грађани Србије умети изабрати шта су им најбољи интереси, ако будемо имали слободне медије где се отворено могу сучелити аргументи за и против чланства у Европској унији. Одлука до које би дошли на такав начин не би значила нове поделе. Ако се процес буде водио као до сада упитан је њен квалитет ако буде изјашњавања народа, а још је упитнија дугорочна одрживост, било изјашњавања народа или само парламента. Такође, воља народа је светиња, ако се народ Србије изјасни против, онда нам остаје политика неутралности и аранжман попут онога које имају земље ЕФТА и који ће вероватно имати Уједињено Краљевство.
Наш план подразумева једногодишњу суспензију нових интеграција јер у српском друштву нема консензуса око истих, наставак рада на ономе што је отпочето, као и једнаку неутралност ка било којој другој интеграцији око које нема консензуса. У години дана прекретнице дошло би се до истински слободних медија и услова да се кроз обухватне јавне расправе, дође до истински слободног изјашњавања грађана Србије. У години суспендованих интеграција, вероватно ћемо учинити више на стварању европске и самопоуздане Србије, него што је учињено у претходних 16 година.
Аутор овог текста би свим срцем био на страни оних који се залажу за ЕУ интеграције, али би једнако тако прихватио решење које изгласају грађани Србије.
Autor je народни посланик и потпредседник покрета “Доста је било”
(Доста је било)
