О заштити животне средине се у Србији говори само у време озбиљних и свима видљивих проблема, као што је проблем огромног загађења ваздуха у целој Србији, или очигледних проблема у Смедереву и Бору. Стратешки приступ овој изузетно важној теми по здравље свих грађана практично не постоји. Никада није ни постојао.
Наше потребе улагања у заштиту животне средине су много веће од новца који приходујемо од еко-накнада, али ни то што се приходује не користи се у потпуности, јер се планирају мањи расходи од прихода, још мање од планираног се заиста потроши, а и од тога што се потроши добар део иде за програме који нису у вези са заштитом животне средине.
Све мање новца се планира да се уложи у животну средину. Новац од еколошких накнада се распоређује за друге сврхе намерно и систематски, још у фази планирања. То се дешава сваке године, у око 80% локалних самоуправа. Све више општина и градова укида свој Фонд за заштиту животне средине, уз објашњење да накнаде више нису наменске. У 2019. години Фонд је укинуло укупно 22 локалне самоуправе.
Највише ненаменски потрошеног новца имају оне локалне самоуправе које имају и највише приходе од накнада, дакле, које имају највише загађивача. Уместо да троше новац на санирање последица загађења, оне га троше у друге сврхе (у динарима):
Београд 3.157.405.014
Пожаревац 1.413.480.608
Бор 605.090.692
Панчево 551.408.398
Уб 336.307.924
Лајковац 325.790.632
Пећинци 304.777.463
Еколошки центар „Станиште“ је од 2010. до 2019. године спровео седам истраживања о стању система финансирања заштите животне средине у Србији, са посебним освртом на локалне самоуправе, самостално или у сарадњи са Центром за европске политике (ЦЕП). Методологија истраживања била је анализа докумената. Путем захтева за приступ информацијама од јавног значаја, тражени су документи од Управе за трезор, Министарства заштите животне средине, и од свих 145 општина и градова са подручја централне Србије и АП Војводине, као и од градских општина града Београда. Након анализе, о стању финансирања животне средине могу се извести ови закључци:
На свим нивоима власти постоји пракса да се део прихода од еколошких накнада користи ненаменски.
Средства од еко-накнада била су до краја 2015. године наменска и морала су се трошити кроз Зелени фонд Републике Србије, а на локалном нивоу кроз буџетски фонд за заштиту животне средине. Ово је било прописано одредбама више еколошких закона – о заштити животне средине, о управљању отпадом, о амбалажном отпаду, о заштити природе, о водама и о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда.
И поред ове обавезе, значајни износи прихода од еко-накнада су без последица трошени ненаменски, на потребе које нису у вези са заштитом животне средине!
Од краја 2015. године, изменама Закона о буџетском систему, ова средства више нису наменска и могу се користити у било коју другу сврху. То је озбиљно угрозило систем финансирања заштите животне средине. Обесмишљене су одредбе еколошких закона, а власти на свим нивоима подстакнуте су да слободно, у још већим износима, наставе са пренаменом ових средстава, али сада не кршећи прописе.
Од почетка периода, на свим нивоима власти збирни расходи у фондовима били су мањи од текућих прихода од еко-накнада. Оваква пракса била је забележена готово сваке године, и то у око 80% општина и градова. За 9 година, око 11,5 милијарди динара је збирно мање потрошено кроз фондове, него што је приходовано од накнада.
Неутрошена средства пренета из претходних година најчешће нису укључивана у укупне приходе за текућу годину, иако је тако прописано законом. У програмима фонда за 2015. и 2016. годину само 23 локалне самоуправе су пренета средства исказивале у пуном износу, док је само њих 7, односно 8 то чинило у 2018. и 2019. години. Са друге стране, број општина и градова који уопште не рачунају пренета средства, иако су их имали, порастао је са 50 на 70. То указује да су еко-накнаде још у фази планирања свесно и систематски распоређиване за друге намене.
На републичком нивоу је стање још неповољније, нарочито после укидања Фонда за заштиту животне средине у септембру 2012. године (обновљен тек 2017. године као Зелени фонд). За 9 година, приходи су били око 48 милијарди динара, а расходи Фонда само око 14 милијарди динара, тако да је другу намену добило 34 милијарде динара.
Рачунајући у еврима, до краја 2018. године, ненаменски и мимо фондова за заштиту животне средине потрошено је збирно око 387 милиона евра, и то око 288 милиона евра у републичком буџету, док у буџетима општина и градова око 99 милиона евра.
Оно што се потрошило кроз локалне фондове, врло често се користило ненаменски, у сврхе које нису у вези са животном средином.
Поред новца који је потрошен мимо фондова, у око 60% фондова планирани и трошени су значајни износи у сврхе које нису у вези са заштитом животне средине. Тако је од 2010. године потрошено око 100 милиона евра (до 1,5 милијарди динара годишње).
Правилник о стандардном класификационом оквиру и контном плану прописује да ове активности не припадају заштити животне средине, већ областима као што су развој заједнице, водоснабдевање, улична расвета, пољопривреда, енергија, вишенаменски развојни пројекти, и друго. Зато се не могу спроводити кроз фонд за заштиту животне средине, и не могу се финансирати из еко-накнада.
Kада се све сабере, што мимо фондова, а што кроз њих, од 2010. године је укупно је изгубљено око 487 милиона евра наплаћених од грађана и привреде. За тај новац, примера ради, могло се изградити 20 регионалних депонија и тако битно унапредити управљање отпадом (депонија у Суботици је коштала 24 милиона евра, што је у јавности означено као прескупо).
На локалу се све мање новца планира за заштиту животне средине.
Последњих година запажа се да општине и градови планирају све мање расходе у програмима фонда за заштиту животне средине. Планирани расходи су најчешће нижи и од остварених текућих прихода од накнада. У 2015. години су планирани расходи износили 6,45 милијарди динара, збирно за све општине и градове. Чим су средства од накнада престала да буду наменска, већ у 2016. години планирано је било тачно једну милијарду мање, да би у 2019. години било планирано само 4,6 милијарди динара. Kако су у истом периоду приходи од накнада порасли са 4,5 на 6,3 милијарде динара збирно, једини разлог за смањење плана расхода је да општине и градови користе могућности које су отворене изменама Закона о буџетском систему.
Расте број локалних самоуправа које су укинуле буџетски фонд за заштиту животне средине. У 2013. години само град Сремска Митровица је укинуо свој фонд, да би до 2019. године то исто учинило укупно 22 општине и града. Kао разлог за затварање фонда најчешће се наводи престанак наменског карактера прихода од накнада.
Поред главних закључака и проблема, важно је истаћи и следеће налазе:
Транспарентност програма и извештаја опада
Извештаје фондова најчешће не усваја исти орган који је донео програме. Више од 90% програма доноси локална скупштина, веће, председник општине или градоначелник. Међутим, само трећину извештаја усваја исти орган који је донео програм. Извештаје углавном усваја општинска/градска управа, без објаве у службеном гласилу. Да нема обавезе достављања извештаја Министарству, питање је да ли би се они уопште сачињавали. Власти радо објављују планове, али очито од јавности крију податке шта је од планираног заиста урађено и колико новца је потрошено. Висок је и број општина и градова који у документима не дају јасне податке о томе које активности су планиране и спроведене, већ то чине дајући уопштене описе, из којих се не може јасно закључити о којим се активностима ради и колико су оне повезане са животном средином, или који не садрже утрошене износе за сваку ставку. Најчешће се ради о најскупљим ставкама.
Расподела прихода од еко-накнада између републичког, локалних и покрајинског буџета је нерационална
Закони прописују 10 накнада које су приходи фондова за заштиту животне средине, као и проценат њихове расподеле између различитих нивоа власти. Док су републички и локални буџети имали приходе по 4 до 8 милијарди динара годишње, АП Војводина је приходовала само од једне накнаде, и то између 10 и 14 милиона динара. С обзиром да АП Војводина има надлежности у заштити животне средине, расходи покрајинског буџета за ту намену су од 300 до 500 милиона динара годишње. Тако постојећа расподела прихода доводи до парадокса, у коме се на републичком и локалном нивоу значајни износи троше ненаменски, док се у АП Војводини за исту намену додају средства из других буџетских извора.
Kлуб ДЈБ за заштиту животне средине
Београдски глас
