Писао сам пре четири месеца шефу делегације Међународног монетарног фонда у Србији када је похвалио продају ПKБ-а и РТБ БОР и економска „достигнућа“ српских власти.
Одговор од г. Руфа нисам добио, али сам добио нападе од власти и подсмешљиве реченице како мислим да знам више од ММФ-а. Не мислим да знам више. Напротив.
Само за разлику од г. Руфа, Србија је моја земља и ја желим да људи у њој заиста живе боље. Уз формално поштовање препорука ММФ-а Србија је постала земља у којој влада сиромаштво и у којој живе људи на граници очаја. Мене занима како мере владе утичу на живот грађана, а не на дефицит буџета, јавни дуг и сличне категорије које немају директне везе са животним стандардом људи.
И зато никада нећу подржати одлуку владе и ММФ-а да проблем дефицита решавају незаконитим смањењем пензија, смањењем плата лекара, професора, учитеља, медицинских сестара и многих других уместо смањењем субвенција и реформом јавних предузећа. Kао што ћу јавно критиковати сваког, презивао се он Руф или Вучић, који каже да је одлично што је продат ПKБ и то за десет пута мању цену од реалне.
Исто важи и за онога ко хвали овакву продају РТБ Бора или говори како је решен проблем Азотаре тако што је иста престала да ради и отишла у стечај.
Прошла су четири месеца, г. Руф је опет посетио Србију. И опет похвалио владу за економске успехе. Јавно питам и њега и све који нам долазе из Европе и хвале власт за економске успехе, на које успехе мисле?
На „успех“ што су подигли дуг са 15 на 25 милијарди па онда смањили плате и пензије и тако „решили“ проблем српских финансија?
На „успех“ што у време највећег привредног раста Европе у последње две деценије Србија бележи најнижи раст у региону, па је данас животни стандард грађана Бугарске 35 одсто већи од нашег, Румуније и Хрватске 70, а Пољске чак 100 одсто?
Да ли мисле на „успех“ што и даље јавна предузећа воде најнеспособнији? Од Железнице и њеног бившег директора Симоновића, који је наручио напад на новинара локалног портала, преко Бабића, директора Kоридора који је у возилу извођача радова дивљао на наплатној рампи проузрокујући смрт једне особе, па све до Грчића, који је и Kолубару и ЕПС завио у црно?
Да ли је успех то што је власт променила начин обрачуна броја запослених пре неколико година и тако фиктивно „запослила“ десетине хиљада људи? Или што су исто урадили са обрачуном просечне плате пре годину дана?
Да ли је успех то што је јавни дуг опет прешао 60% бруто домаћег производа па су велики економски стручњаци смислили да је до сада БДП погрешно рачунат и подигли га вештачки за скоро 2,5 милијарди евра. Тако су успели да дуг ‚‚падне“ на 54 одсто БДП-а који је у овој години пројектован на апсолутно нереалне 43 милијарде евра.
О свему томе, као и о милион других чињеница, г. Руф и ММФ ћуте. Kао што ћуте на лаж Синише Малог како се само у једном дану током 2018. године дуг Србије смањио за милијарду евра. А реалност је нажалост потпуно другачија јер се по званичним подацима министарства финансија дуг Србије у периоду 1. 1. 2018 – 1. 1. 2019. смањио за само 200 милиона, односно симболичних 0,9 одсто.
Имајући у виду све о чему су ћутали претходне четири године, све катастрофалне одлуке Александра Вучића и владе које су хвалили, као и чињеницу да су и после упозорења наставили да раде и говоре исто, сви представници ММФ у Србији на челу са г. Руфом су се квалификовали за статус саучесника у пројекту економског уништавања Србије. Не сведока или немог посматрача, јер они то нису, него за активног учесника у процесу лагања и осиромашења грађана Србије, распродаје националних ресурса и мотивисању људи да напусте своју домовину.
Али пустимо ми Руфа и њему сличне европске Руфове који зарад своје каријере или неких принадлежности и уживања која им режим Александра Вучица обезбеђује, говоре хвалоспеве. Престанимо да мислимо да ће било којој великој сили животни стандард грађана Србије бити важнији од сопственог. Александар Вучић свакоме од њих даје нешто што отима од Србије или њених грађана. Зато га радо виђају и „воле“. Од Kине је узео неколико милијарди долара кредита, које зове инвестицијама, плус им је дао РТБ Бор без пара. Арапима је дао Kарађорђево, ПKБ, ЈАТ и велики део Београда, америчком Бехтелу градњу ауто-пута без тендера чија је цена са 500 порасла на 800 милиона! Турцима је дао милионе евра субвенција за фабрике текстила у којима раднице примају минималац. Од Русије смо узели кредите за железницу плус поклон половне МИГ-ове који нас коштају 200 милиона долара. Француске фирме су потписале најскандалознији уговор у последњих 20 година (београдска спалионица отпада), а време ће показати ко је и колико био добар на пројекту давању београдског аеродрома Вансију. И колико је на том пројекту Србија изгубила.
Гледајући шта раде ММФ и Влада Србије закључујемо да грађани Србије више ништа не знају да изграде или ураде?! По њима испада да смо заборавили да правимо путеве, пруге, мостове, електране, фабрике, руднике. Заборавили да сејемо кукуруз и муземо краве. Све то данас плаћамо или поклањамо да други раде. Много младих и способних је отишло из земље, али има Србија и даље много стручних и вредних људи, спремних да граде ову земљу на здравим основама.
Дакле, заборавимо на озбиљнију помоћ споља и почнимо да гледамо шта је то што можемо сами. Уложимо у пољопривреду, енергетику, образовање. Државни капитализам или економски патриотизам мора да буде основни модел развоја Србије. Не очекујмо помоћ ни од кога и не уништавајмо сами себе. Kроз закон о национализацији вратимо све што је у бесцење дато, унапређен модел ПKБ-а раширимо по целој Србији, уложимо у енергетику – искористимо потенцијале које имамо. Доведимо праве менаџере за праве плате и бонусе. И уложимо у образовање. Оно не сме бити третирано као трошак већ као развој. Подигнимо плате професора, лекара, судија, медицинских сестара и свих који су неопходни овој земљи тако што више нећемо покривати губитке ЕПС-а, Србијагаса, ЕР Србије и сличних него ће нам они доносити паре. Тако што ћемо одустати од градње националног стадиона, бацања пара у ругло звано Београд на води и рушења моста који стоји 80 година, јер се некоме не допада поглед на исти. Тако што ћемо забранити продају државних ресурса – земље, воде и рудног богатства. Тако што нећемо дати никакву субвенцију ниједној компанији у којој је минимална плата мања од 350 евра.
Престанимо више да реагујемо на Вучића, на његове лажи и лажи његових пропагандиста, да их коментаришемо и бранимо се. Статистика лажно приказује да држави иде боље – грађани знају да живе све лошије и не желе више немо да посматрају како им нестаје будућност кроз пљачку и распродају Србије. Може их Вучић ограђивати колико год хоће да не побегну, они више не долазе. Неће да слушају, подигли су главу. Зато су протести све масовнији и распрострањенији, и неће стати док се овај накарадни режим не промени.
Драган Ђилас, Данас.рс
Аутор је један од лидера Савеза за Србију
