– Бојкот није сјајна стратегија, али једном се мора рећи доста силеџијству, понижењу, националном и грађанском пропадању – говорио је Зоран Ђинђић 1997. године, а то би рекао и данас, само сад не би имао ко да га чује.
Не постоје избори које ће изгубити Александар Вучић, као ни избори које ће бојкотовати опозиција. Воља бирача не може да победи Вучићев монструозни систем крађе, претњи и подмићивања, баш као што не може да утиче на већину опозиционих странака.
– Вучић ће изгубити изборе, то је најглупљи виц који сам чуо. Једнако је глупа најава бојкота избора – тврди Вучић.
Kад дође време за расписивање избора, диктатор ће лидере Савеза за Србију подмитити с неколико наступа на Радио-телевизији Србије и препустиће њиховим експертима да уреде бирачки списак. На то бућкало упецаће се сви гладни опозициони сомови, срећни што ће добити прилику да то представе као велики успех протеста и властите мудре стратегије. У изборној ноћи, предводници Савеза ће истаћи приговор на неправилности на неколико бирачких места, кукаће што нису имали равноправан третман у медијима, признаће пораз и разићи ће се кућама, да у кругу породице прославе освајање посланичког мандата.
Тај сценарио је већ почео да се реализује. Демократска странка, потписница „Споразума са народом“, у коме је истакнута обавеза бојкота Народне скупштине, предњачи у изазивању раздора у Савезу за Србију. Драган Шутановац, дојучерашњи председник ДС, суботом није ишао на протестне шетње, имао је пречег посла, морао је да навија за кошаркаше Црвене звезде. На друштвеним мрежама вредно критикује опозиционаре који бојкотују рад парламента. Сличне ставове заступа Радослав Милојичић Kена, а Гордана Чомић отворено бојкотује бојкот и учествује на седницама скупштинских одбора. У саботажи бојкота нарочито се истиче Зоран Живковић, председник Нове Србије.
Разлоге за противљење бојкоту, Живковић објашњава кроз два примера. Први је бојкот избора 1997, који је водила Демократска странка, а други су избори 2000. на којима је опозиција победила.
– Запад 1997. није разумео тај акт бојкота и питали су шта се добија и да ли тиме постајемо јачи. Нажалост, били су у праву. У првим анализама које смо радили у ДС, закључили смо да од тога нисмо добили ништа и да нико није питао да ли су избори легитимни или не јер ДС и још неколико партија није учествовало. Међутим, 2000. нас је Запад уверавао и скоро на ивици да прети говорио да не учествујемо на изборима са образложењем да ће Милошевић да их покраде и да нећемо моћи да га ухватимо у крађи као 1996. И Вашингтон и Брисел, и Париз и Лондон и Берлин су нас убеђивали да не треба да изађемо. Али, победили смо – рекао је Живковић за дневни лист Данас.
У тој процени све је спорно, осим Живковићеве намере да покуша још једном да добије посланички мандат. Он се, као и све његове бивше страначке колеге, поникле у ДС-у, заклиње у визију Зорана Ђинђића, а оваквим изјавама и поступцима показује да га није разумео, ни тада, ни сада.
На седници Главног одбора, почетком августа 1997, Демократска странка је донела одлуку да не учествује на парламентарним и председничким изборима. Ђинђићев предлог да се бојкотују ти избори критиковао је само Захарије Трнавчевић.
– Нема сумње да је са становишта интереса саме партије излазак на изборе вишеструко користан и логичан циљ. С друге стране, неопходно је разрешавање дуготрајне политичке кризе у земљи и политичке патологије, као и да отклонимо опасност од губљења кредибилитета. Лакше ћемо поднети режимску репресију, него губитак кредибилитета код грађана. Патриотски и демократски интерес је борити се за реформе, а не позиције чланства. Није циљ постати најјача животиња у џунгли. Десет година доживљавамо понижења и поразе. Десет година нема успеха ни радости. Требају ли нам још једни тужни избори? Ови избори припремљени су тако да се сваком згади политика и да сви изгубе наду да у Србији може бити другачије него што је сада. Избори су фарса, ми смо сувише вредан и добар народ да бисмо морали да пристанемо на тако ниске стандарде. Има оних који кажу боље ишта него ништа. Ми у ДС не говоримо тако, ми смо реалисти. Свесни смо тога да је успостављање доброг друштвеног уређења дуг и тегобан посао. Међутим, на понижења не пристајемо. Не видим да бисмо пристајањем на ултиматуме и уцене режима помогли својој земљи. Kад ме питају шта ће бити са ДС ван парламента, одговарам питањем – шта ће бити са Србијом без реформи. Нема разлике да ли ћемо пропадати у парламенту или ван њега. Ако за две-три године не зауставимо пропадање, бићемо у тако лошој ситуацији да ми је свеједно да ли сам у парламенту или нисам, да ли имам странку или немам, јер друштво онда тешко може да се извуче из те рупе – говорио је Ђинђић.
За бојкот, тада је гласао и Зоран Живковић. С накнадном памети, 22 године касније он сматра да би требало учествовати на Вучићевим изборима уколико би се променило стање у медијима и власт обавезала да позове посматраче ОЕБС-а. Стање у медијима не може да се промени с пет опозиционих минута у Дневнику, не после седмогодишње тортуре. А, посматрачи ОЕБС-а су значајни колико и лањски снег. Они не могу да зауставе Вучићеве батинашке ескадроне, нити да ублаже притисак на запослене у јавним предузећима. Уосталом, и Слободан Милошевић је 1997. позвао мисију ОЕБС-а на изборе које је организовао, па га то није спречавало да краде гласове и лажира резултате.
Kад указује на разлике у резултатима избора 1997. и 2000, Живковић свесно избегава узрочно-последичну везу. Изборе 1997. бојкотовале су ДС, ДСС, СЛС, Демократски центар и ГСС. Три године касније, победу над Слободаном Милошевићем креирали су управо лидери ДС-а и ДСС-а. Томе је, вероватно, допринела и Ђинђићева процена да одбрана кредибилитета може изазвати краткорочну штету, али и дугорочну добит.
О кредибилитету, одбрани патриотских и демократских вредности, истинским реформама и занемаривању личних и страначких интереса у односу на националне и државне, о томе Ђинђићеви самозвани наследници и не размишљају. Да, постоји разлика у околностима у којима се Ђинђић одлучио на бојкот Милошевићеве режиране изборне фарсе и Вучићеве тираније. Разлика је очигледна, сада је стање неупоредиво горе и теже. Између осталог, за грађане је теже јер међу опозиционим лидерима нема ниједног који би имао храбрости да цитира Ђинђићев став да није битно шта ће се десити с његовом станком ако у Србији не дође до промена, да ли ће пропадање наставити у парламенту или ван њега.
Ђинђић је водио кампању „Против изборне крађе, за поштене изборе“, којом је покушавао да грађанима објасни смисао поштених избора и да их подсети на некажњене крађе, кршење закона и цену коју читава земља плаћа због бахатости СПС-а и њених сателита. У тој кампањи и Ђинђић је плаћао цену, као што је и очекивао: „Покушаће да нас угуше на сваки начин, то је природно, јер они између себе могу да се нагоде око поделе колача, али не могу да трпе цивилизацијску алтернативу каква смо ми“. Био је у праву, сви су насрнули на њега. Поред медијске компромитације, трпео је и физичке нападе. На антиизборном митингу у Kраљеву, јајима су га гађали симпатизери СПО-а. Вук Драшковић, коме је тада Милошевић доделио улогу какву је данас Вучић препустио Војиславу Шешељу, поредио је Ђинђића с Николом Пашићем, кога су грађани такође гађали јајима. Тада су три председничка кандидата – Зоран Лилић, Војислав Шешељ и Вук Драшковић – нападали само лидера ДС-а, кога су препознали као прењу њиховом наопаком систему. Ричард Холбрук није крио противљење бојкоту избора, али за то није марила ни Весна Пешић, председница Грађанског савеза Србије. Метју Палмер је успешнији од Холбрука, лидери Савеза за Србију прихватају његове препоруке и припремају се да, чим им власт удели медијске мрвице, потерају воду на Вучићеву воденицу и омогуће му легитимитет за наставак уништавања Србије.
