Ђинђић није победио Бебу, хоће ли Вучић кума Петровића

– Александар Вучић је исти Зоран Ђинђић – тврде Горан Весић, Братислав Гашић, Вук Драшковић и други болесни умови.

У праву су, има много сличности. Попут Ђинђића, Вучић реформе спроводи искључиво у строго контролисаним медијима, привреду је подредио интересима страних спонзора и подобних домаћих тајкуна а све на штету грађана и државе коју води, спољну политику прилагодио је условима капитулације, влада у условима незваничног али реалног ванредног стања, политичке противнике подмићује или застрашује, креира и шири атмосферу страха…

Фатална сличност види се у избору најближих сарадника и саветника. Ђинђић се окружио похлепним и агресивним екстремистима. Не себе је преузео сву одговорност, њима је препустио моћ, утицај и паре. Исти рецепт за самоуништење применио је Вучић, чак је висока места у властитој пирамиди лажи, преваре и зла доделио најгорим сабластима из ђинђићевске прошлости.

Тумарајући тим лавиринтом, Вучић прави исте грешке. С уверењем да је најзаслужнији за успон на власт, ужива у привиду своје свемоћи. Пред њим дрхте сви – чланови дворске свите, богаташи, стране дипломате, судије, лекари, обични поданици… – свесни да само од његове милости зависи њихов статус, без проблема манипулише свима, аплаудирају му, воле га, брину се за његову безбедност, многи би се, као Рекс за Тита, жртвовали за њега, Вулин пре свих… Тако то њему изгледа, бар док чита „Информер“ и гледа Пинк.

Кроз то време, из Вучићеве извитоперене сенке, Србијом, као и у Ђинђићево време, влада група паразита, које повезују само три мотива: 1. паре, 2. паре и 3. паре. Из тмине, свог природног окружења, они управљају друштвеним и политичким процесима, згрћу имовину, застрашују и компромитују конкуренте, уништавају свакога ко им се препречи на путу ка следећој провизији или приватизацији.

Вучић зна ко су и шта раде. Сам их је бирао и позајмио им је моћ коју је освојио на изборима. Зна све, само не како да их спута. Као што Ђинђић није мога да изађе на крај с Владимиром Бебом Поповићем, тако ни Вучић нема начина да се реши кума и консиљереа Николе Петровића.

Петровић је исплео савршену сарадничку мрежу и направио паралелне структуре власти. Окупио је себи сличне ликове из најважнијих институција – министра Златибора Лончара, директора БИА Александра Ђорђевића, шефа београдске полиције Веселина Милића, председника Апелационог суда Душка Миленковића и председника београдског Вишег суда Александра Степановића. Структура тог удружења перфектно је постављена. Петровић и Лончар креирају све акције, Ђорђевић обавља логистичку подршку, Милић коодринира органе силе, а Миленковић и Степановић контролишу судске поступке. Група није повезана само заједничким интересима, него и приватним везама. Весна Лончар, супруга министра здравља, радила је у адвокатској канцеларији са Ђорђевићем, а данас је правни заступник Николе Петровића и Томислава Николића. На предлог Српске напредне странке, постављена је у Управни одбор ПТТ Србија. Њен брат, Горан Андрић, у медијима је помињан као нотар који је за месец дана остварио највећу зараду у Србији, чак 180.000 евра.

О тој спрези недавно је говорио и Војислав Шешељ.

– За Златибора Лончара, званог Тиби, сведок-сарадник Багзи је рекао да је био задужен за медицинске егзекуције. Багзи га је директно оптужио за убиство Веска Божовића, познатог криминалца из београдског подземља. Златибор Лончар је чест гост у престижним београдским кафићима попут „Митологије“ у Бирчаниновој улици. Најчешће је у друштву са Николом Петровићем, директором Електромреже и Александром Ђорђевићем, шефом БИА. Састају се с представницима фармацеутских компанија с којима уговарају стављање одређених лекова на листу. Наравно, све то раде за провизију. Петровић, Ђорђевић и Лончар обећали су швајцарској медицинској кући „Новартис“ стављање лека „ђиленија“ на листу коју финансира наше здравствено осигурање. Тај „Новартис“ је познат по томе што одавно подмићује лекаре широм света, а радио је својевремено и овде с Томицом Милосављевићем у вези вакцина против грипа. Не зна се, али сазнаћемо колико је пара за тај посао добио Златибор Лончар – рекао је Шешељ, уз напомену да је Никола Петровић недавно купио „ролекс“ сат за 480.000 евра.

Иако је Дејан Миленковић Багзи у судском поступку за убиство Ђинђића оптужио Лончара за убиство Божовића, полиција и тужилаштво никада нису спровели истрагу о тим наводима. Ни медији, овакви какви су, нису заинтересовани за спорне активности министра којег су мафијаши од миља звали „Доктор Смрт“. Као што су 2001. медији ћутали о Беби Поповићу, данас не помињу Николу Петровића. Ко, услед недостатка информација или опреза, помене владара из сенке, одмах се суочи с најжешћим осудама.

Пре две године, док СНС још није распространио параноју, „Блиц“ је у неком небитном контексту поменуо Петровића и његове трговачке послове с електричном енергијом. Ауторка тог текста остала је без посла. Магазин „Таблоид“ објавио је неколико текстова о Петровићу, од тада му је онемогућено штампању у Србији, а највећи дистрибутери свесно крше закон, не поштују судску привремену меру и одбијају да га износе на киоске, док су уредници и новинари изложени медијском и судском прогону. Недавно, када се у Мајданпеку и још неки местима, становништво смрзавало без струје, Велимир Илић је за кривца означио Електромрежу. Одмах је најбруталније сатанизован у многим режимским медијима. Још жешћи удар претпео БИРН, због истраживачког текста у коме је оспорен тендер за радове у руднику „Ресавица“, чије последице Србији наносе штету од око 30 милиона евра месечно. И иза тог посла наслутио се лик Николе Петровића. Довољно за удар на неподобне новинаре.

На исти начин на који су Ђинђићеви медији својевремено бранили лик и злодело Бебе Поповића, сада Вучићеви штите Петровића.

Кад је схватио да га најближи сарадници вуку у пропаст, Ђинђић је покушао да их одгурне из кобног загљаја. Најурио је Бебу Поповића, дистанцирао се од Чеде Јовановића, спутао гестаповца Горана Весића и кренуо у обрачун са мафијашима из земунског клана. Прекасно.

За Вучића, можда, има још времена и наде. Но, да би кренуо у акцију мора да схвати откуд опасност вреба. Довољно је да се осврне око себе. Петровић је пресудно утицао на Вучићеву трансформацију из великосрпског радикала у евроатлантског фанатика, гурнуо га је у наручје Станка Суботића Цанета, научио га је како се паре намичу и троше и како се презентује моћ. Уз политичке сугестије, Петровић се и јавно заклињао у верност „вођи“, био му је кум на тајном венчању и посебно се истакао у санирању последица сукоба брата Андреја и „Кобри“ са жандарима. На место несреће, док је млађи Вучић још јецао у сузама, нису случајно први стигли Петровићеви другари министар Лончар и шеф градске полиције Милић. Као што је Ђинђић Поповића, тако и Вучић на сва државничка путовања води Петровића.

У том идиличном пријатељству и саучесништву у злочину над Србијом, понекад је ипак долазило до неспоразума. Прошлог пролећа, у време чистке у врху Министарства унутрашњих послова, Вучић је обавештен да се Петровић меша у кадрирање. Премијер је тада истерао своје. Велико је питање да ли ће то успети у финалном мечу.

Ипак, неке олакшавајуће околности постоје. За разлику од Ђинђића, компромитованог и усамљеног, Вучић има висок рејтинг, политичку подршку и слабу опозицију. Да би то искористио, не сме да одлаже почетак борбе, без обзира колико она била непријатна и неизвесна. Иако на челу најважнијих институција – полиције и војске – има лојалне људе, плагијатора Стефановића и керамичара Гашића, због њихових карактерних и професионалних недостатака, они му неће донети предност над неформалном структуром коју предводи Петровић. Пошто је за сараднике бирао некомпетентне несрећнике, за опстанак на политичкој сцени мораће да се избори сам. Мораће и себи и својим противницима да докаже да није онакав каквим га они доживљавају – као уплакану марионету с комплексом више вредности, који се заснива искључиво на празној машти.

Вучић нема много шанси за победу, али не би било први пут да савлада јачег противника. Надшешељио је Шешеља, с лакоћом је демолирао Ђиласа, с Томом Николићем се и сада игра као мачка с дипломираним мишем. Међутим, сви политикантски трикови, који су му доносили тријумфе над фаворитима, неће бити довољни у сучељавању с Петровићем. За тај вирус похлепе мора тек да смисли праву вакцину.

Ђинђић није успео. Он 12 година труне на Новом гробљу, Беба Поповић ужива у богатству, моћи и интимној патологији. Вучић ће, кад-тад, бити оборен с власти и осуђен да труне у опозицији, где му је и место. Ако пре тога не најури Петровића, Србија неће смети да му опрости тај грех, не највећи, али свакако најпрљавији.

Предраг Поповић

КЊИГЕ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702