ЂИНЂИЋЕВ КУМ ПРОГОВОРИО: „Ђинђић нас је водио у лоповлук! Ево ко је из ДОС-а највише крао!“

Драгољуб Марковић, кум убијеног премијера и дугогодишњи главни финансијер ДС, каже да су после 5. октобра 2000. године власт и моћ јако искварили Зорана Ђинђића и да су се његови пријатељи и сарадници енормно обогатили на незаконит начин.

Марковић је у интервјуу за недељник ‘Експрес’ корумпираност досовске елите описао тако што се присетио како су на прославу Ђинђићевог рођендана, 1. августа 2000. године, само он и Миодраг Костић Коле дошли аутомобилима, док су Чедомир Јовановић и Немања Колесар стигли тролејбусом и трамвајем, а Ненада Чанка је комбијем довезао комшија. Међутим, само годину касније, према Марковићевим речима, ти исти људи су у Ђинђићеву резиденцију дошли лимузинама скупљим од 100.000 немачких марака. Преносимо вам најзанимљивије делове исповести Марковића, који је 2003. године био један од носилаца Ђинђићевог ковчега.

Чеда из троле у лимузину

Сећам се једном, 1. августа 2001. године: Зоки слави рођендан у вили на Дедињу. Дођем у Ужичку, испред паркинг пун скупих аутомобила. Помислио сам да је можда звао Монтгомерија и ове Немце, Боду Хомбаха и друге… Улазим у кућу, нема дипломата, нема странаца, све стара екипа. Схватим да су то њихови аутомобили. А само годину дана пре, августа 2000, на његов рођендан смо колима дошли само Коле и ја. Чеда је дошао тролејбусом, Колесар трамвајем, Чанка је довезао неки комшија комбијем који је имао гориво или таксиста, није битно… А сад, испред возни парк, ниједан ауто не вреди мање од сто хиљада. Зоран пуши томпус, прилази ми и каже: „А, како напредујемо?“. „Пуним гасом у лоповлук“, одговорим му. Он позеленео, људи ме гледају, видим свима непријатно. Он ме одведе у другу собу: „Јеси нормалан? Зашто желиш да имаш педесет непријатеља?“. Ја га питам: „Јеси видео аутомобиле испред куће? Одакле?“ Окренем се и одем с рођендана.

Пљачкашка приватизација

Кажем Зокију – „Дај да направимо неки пројекат, морају мало паре да уђу у народ, да имају неке лове сви. Не можемо овако, дајемо педесет марака пензионерима“. Он каже – „Нема пара“. А има када ови око тебе треба да краду?! Страшно смо се свађали око тога. Онда та приватизација. То је било ужасно, ја у томе нисам хтео да учествујем. Ту су приватно узете велике паре. Нажалост, Зоран је подлегао атмосфери. Уместо да он промени Србију, она је променила њега. Када сам то схватио након једног састанка с њим, плакао сам као киша. Све што је следило, било је тако логично…

Његово понашање је личило на веома опасну болест која се зове цезаризам. То је оно кад имаш толико моћи да просто не верујеш да нешто или неко може да се окрене против тебе. Кад си на таквој функцији, твоја обавеза је да бринеш о својој безбедности, али он то није тако доживљавао.

Гађао га пепељаром

Нервирала ме његова неодлучност. Ми смо у рату с мафијом и овима из Шилерове. Већ је готово, сукоб неизбежан. У том лудилу, мене неколико пута покушавају да убију. Избегао сам сачекушу, ону ‘шпанску крагну’ коју ми праве Багзи и Калинић. И ми опет нешто млако. Нема одговора са наше стране. Онда ми у једном моменту ‘земунци’ упадну у кућу. Моје обезбеђење, њих шест полицајаца с дугим цевима, побаца оружје и побегне. Они, ‘змеунци’, кажу ми – „Ви радите против нас, ви ово, ви оно“. Ја кажем – „Океј, као ми не знамо шта ви све радите, и шта сада, убићете ме у мојој кући?“ „Не, не“ – кажу они – „ми смо дошли да упозоримо“. Цела екипа код мене у кући. И оду.

Одмах ми подигну обезбеђење. Добијем 24 човека, нон-стоп и увече састанак у Кнеза Милоша. Разматра се како да се обрачунамо с њима, и онда ми Зоран каже: „Знаш, Дражо, дај да ми ово решимо другачије мало, полако, без тензија. Најбоље би било да се ти опет мало склониш у Енглеску“. Ја побесним, узмем ону кристалну пепељару и гађам га. Наравно, промашим. Па срам те било, пола живота носим панцир због тебе! Милошевић хоће да ме убије због тебе! Сада си на власти и не можеш да ме заштитиш. Изведи, бре, тенкове на њих! И одем, нисам могао више то да слушам. У три ујутро зове ме Гури и каже: „Изађи, чекају те испред у џипу, треба да се видимо“. Он ми каже да је Зоки ипак одобрио акцију да Жандармерија нападне базу ЈСО у Кули и да их све похапси. Таман сам помислио, добро је, освестио се. Кад – ништа. Већ за пар дана ми је рекао да од тога нема ништа, не може да ризикује људске жртве бла, бла, бла. Није прошло пар дана, десио се Лимес.

Онда када је Зоран отишао, осећао сам се као да ми је умро друг, који је, ето, случајно у том тренутку био председник Владе. Тако сам се осећао и то сам осећао према њему. Док сам стајао поред ковчега и слушао Амфилохија како говори оно „ко се мача лати, од мача ће и погинути“, знао сам о чему прича. Није он мислио тада на овај олош, мислио је на њега.

Мојим јајима гађали РТС

Милошевић је хтео да ме убије и то неколико пута. Били су они протести против изборне крађе 1996. Зима. Демонстрације, лудило, лупају се шерпе, а маса на улицама и зове мене Зоран и каже: „Еј, је л’ можеш да нам даш шлепер јаја. Хоћемо да гађамо РТС јајима“. У то време шлепер јаја је 30.000 марака. И пристанем да ми плате колико то мене кошта и још мало мање и у неколико мањих возила донесем то и поделим демонстрантима. И онда за два дана у неким енглеским новинама изађе на насловној страни слика РТС облепљен јајима. И мени већ стиже дојава са стране да ћу имати проблем. Али океј, очекивао сам то. Дође инспекција и наоружана полиција код мене у фирму, као контрола. Али онда ме зове Зоран да дођем брзо код њега, а тамо Вучела. И кажу ми да су решили да ме убију и да морам да бежим. И ја кренем колима ка Хоргошу и кажем себи зашто бежиш из своје земље. Окренем Јовицу Станишића, нађем га у неком хеликоптеру на Косову. Он изненађен: „Дилбере, зар ти ниси отишао? Јеси ти нормалан?“. Схватим да ни ДБ у том тренутку не може да ми помогне и онда одем у Лондон, чучао сам тамо неколико месеци.

Станишић хтео да хапси Слобу

Јовица је био на нашој страни. Хм, можда није добар термин „на нашој страни“. Али био је разуман човек. Видео је где то иде и стално нам говорио: „Ја ћу њега (Слободана Милошевића, прим. ур.) ставити у кућни притвор. Али ви морате да имате неки план и нека решења“. После је и он био у силазној путањи, њега су склонили брзо, а онда је настао хаос када је Раде Марковић дошао. Кад је било бомбардовање, држао сам Зокија у штеку у стану код моје тетке, која је живела у Шведској и имала празан стан. Знаш где? На Студентском тргу, тачно преко пута стана где је Зоки живео. Они га траже по целој Србији, а он се није померио сто метара.

Спојио сам Ђинђића и Легију

Ја сам их спојио. Срели су се у џипу. Црни „линколн навигатор“, мислим да је био Лимунов. Ми смо дошли с њим, ја и Чуме, који ми је био као телохранитељ. Преко Гурија сам добио сигнал да они хоће састанак и дошао сам одмах у Скупштину града. Тамо је био Зоран са Ружом. Кажем Зокију: „Легија хоће да се видите“. Он ме пита шта да ради. Ружа виче: „Немој да идеш, убиће те, Зоране! Нека иде Драгољуб. Ја кажем: „Па шта онда, да убије мене?“ Она каже: „Па ти имаш Чумета“. И добро, ми одемо. Нађемо се тамо, била је прошла поноћ. Дође Легија с овим његовим пратиоцима и сад ми сви треба да седнемо у један џип – Зоран, Легија и ја. Кад хоће и Чуме да уђе… Ја му кажем „где ћеш ти“, а он мени, као, „како где, па ако не уђем с тобом може обојицу да вас убије“. Па нека нас убије ако смо тако глупи, не можеш унутра. Он каже добро, али неприметно репетира пиштољ и гура ми у рукав. И тако ја седим напред с пиштољем, с Легијом и Зораном.

Дил за 5. октобар

Легија је рекао да ће поштовати вољу државе. Али битнији састанак је био 6. октобра ујутро код мене, када се Легија заклео над том иконицом да ће га штитити. И сад кад је он то изговорио, тражио је од Зорана да му да реч. Зоран каже: „Каква реч, дај пусти сад то, не могу ја да ти дам реч, ја сам политичар, бићу премијер можда, не иде то“. Легија инсистира на томе: „Не, не, дај ми реч“. Зоран каже: „Ево, Дража ће ти дати реч“. И ја се окренем и кажем му: „Ако је тако, имаш моју реч да ће све бити океј докле год си ти океј“. Веровали смо му. Легија је био способан за посао којим се бавио. Ми добијемо његов досије и видимо да је отприлике Рамбо за њега ништа… Тачан, прецизан, педантан. Али десио се после тај проблем у Грчкој. Легију су ухапсили тамо и Зоран је организовао да се милион марака или евра, не знам ни сам одакле, да тамо да се он врати у Србију. Шта ће нам то? Зашто то радимо? Па није он отишао по задатку државе, него приватно. И још га они јуре за неко убиство доле. Био сам против тога…

Легију смо провалили за Стамболића

На једном састанку Зоран каже Легији: „Еј, овде имамо велики проблем, мораш да нам помогнеш“. Овај каже: „Нема проблема, о чему се ради?“ И ми кажемо да не можемо да решимо убиство Ивана Стамболића. Одједном он блед ко крпа. Туц-муц, као, ништа он не зна. И ја и Ђинђић укапирамо да он има неке везе с тим.

Никад ме није бранио од напада

Ја сам увек имао проблема зато што сам пријатељ Зорана Ђинђића. Оно што се никада није десило је квалитетан Зоранов деманти тога да је Драгољуб лош тип. Он је само у неколико емисија споменуо како сам ја, ето, океј. У једној ТВ емисији, кад је био председник Владе, рекао је: „Драгољуб је човек са којим бих данас волео да проводим више времена“.

(Експрес / Информер)