Власт „није слабија него раније“, али је сада „нервознија“, јер се очекује да „испуни нешто што је обећала у вези са Косовом“, изјавио је у интервјуу Фонету народни посланик и политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић и оценио да протести грађана, раширени по целој Србији, не долазе из сфере политике, „иако имају политичке импликације“.

Он је у разговору са новинарком Даницом Вученић, у оквиру серијала Квака 23, подсетио да су претходни протести „Против диктатуре“ били масовнији и политички опаснији.

„Ови против поскупљења горива раширени су по целој Србији, спонтани су и садрже и социјални и политички потенцијал“, рекао је Вукадиновић, који „није сигуран да су жестоке реакције власти на протесте грађана знак слабости режима“.

Он мисли мисли да је „режим за ове протесте припремљенији него за претходне, у смислу да имају умапред причу којом их дисквалификују“.

Он „нервозу власти“ објашњава и чињеницом да се грађани сада баве животним питањима која дотичу и бираче Српске напредне странке (СНС) и ударају и њих по џепу.

Власт жели да огади протесте и представи их као масовни злочин

„Зато је ове протесте важно огадити, дисквалификовати и представити их као побуну, као неку револуцију, као неки ‘масовни злочин’, нешто што је екстремно и екстремистичко, да им не пада на памет више да протестују“, образложио је Вукадиновић.

Осврћући се на однос власти према грађанима који блокирају путеве због цене горива, Вукадиновић је учеснике протеста означио као „остатке средње класе“, али да ту има и „декласираних елемената“, па и оних „који су спремни да се буне против свега“.

„Више је оних који су кивни на власт, али постоје грађани кивни само због поскупљења, који би потенцијално могли да се придруже“, објаснио је Вукадиновић.

Према његовим речима, зато власт покушава да их „одговори“ порукама да су учесници протеста „опозиција, букаћи, плаћеници“, а да ће „добром народу учинити гест и смањити акцизе“, нарочито јер је и „бирачима СНС гориво скупо“.

Вукадиновић процењује да „протести имају и социјални и политички потенцијал“ и да је „чињеница да власт покушава и једно и друго на неки начин да обезуби на иритантан начин, који вређа и здрав разум, јер се огрешују и о чињенице оптужбама да су сви ти људи тамо зато што су их послали Ђилас, Јеремић и Јанковић“.

Упитан да ли грађани показују већу храброст, него опозиција, Вукадиновић је одговорио да се „слаже и да подржава грађане, али да не жели да их хушка“.

Према јеговој оцени, „неке колеге из опозиције хватају политичке поене и остављају утисак који и властима одговара, да су важнији у тим протестима, него што јесу“.

Коментаришући критике да опозиција не препознаје „тему“, већ се само правда да није организатор протеста, Вукадиновић указује да се „опозиција налази у извесној клопци“.

Ако се „држи скроз по страни, они ће рећи „ево видите нема опозиције, не препознају тему“, а ако се појаве физички, медијски или политички, па подрже, онда кажу „ево видиш опозција се гребе“, прецизирао је Вукадиновић.

Он, ипак, сматра да је „поштен став опозиционих предстваника који су изнели на друштвеним мрежама да нису орагнизатори протеста, али да их подржавају“.

Потребна корелација грађана, спонтаних иницијатива и опозиције

Према оцени Вукадиновића, озбиљна позитивна промена у друштву може, међутим, „да се направи само ако постоји корелација, са или без координације, грађанских покрета, грађана, спонтаних иницијатива, парламентарне и ванпарламентарне опозиције“.

„Лажна је дилема хоћемо ли спонтане грађанске покрете, иницијативе или ћемо партијски организовану борбу и зато је важно да сви веслају у истом правцу, па макар не увек и у сваком тренутку координисано“, предочио је Вукадиновић.

Он је упозорио да се, у супротном, организоване партијске структуре, које делују бирократски и одбојно, и ови млади и симпатични припадници покрета, све више мрзе и препуцавају, „а то режиму одговара“.

Вукадиновић предвиђа да ће се „опозиција на крају удружити, јер ће их на то натерати избори, редовни или ванредни, али „није исто када и како то чине, да ли као група олупина и политичких лузера или, рецимо, да су се ујединили пред београдске изборе, на којима би постигли много бољи резултат“.

Недавне изборе у Демократској странци (ДС) Вукадиновић види као „позитивне“ у контексту отклањања „дилеме где је место ДС“.

Али то, према његовој оцени, не значи да ће сутра бити формиран савез опозиције и не значи, чак и да буде формиран, да ће сви људи „пасти на теме и речи браво, ви сте спасиоци Србије“.

Напротив, зато су потребне иницијативе, спонтане акције, групе грашана, савски насипи…, објаснио је Вукадиновић, који ситуацију види као „врло чудну, али истовремено и опасну, и у Србији, али и у свету“.

Он није присталица „тога да се Србија враћа у деведесете, иако се у неким аспектима заиста враћа, јер на улицама постоје несигурност, насиље, убиства и спрега власти и криминала и то на још директнији, непосреднији начин, него деведестих, када су те везе биле са више посредника“.

„И што је посебно забрињавајуће и додатно лоше у читавој овој, иначе неповољној слици и дијагнози, јесте одсуство сваког система и рекао бих сваке компетенције“, упозорио је Вукадиновић.

На питање да ли је данас СНС на врхунцу моћи, он је одговорио да „ово јесте врхунац моћи“, али да има утисак „да је чак тај врхунац мало прошао и да се дешавао прошле и претпрошле године“.

„Они сад имају све полуге, дакле институционалне, ванинституционалне, економске, политичке, медијске, али постоји та нервоза, о којој смо говорили и која је несумњива, чак и ако не можемо до краја да детектујемо све факторе те нервозе“, сматра Вукадиновић.

„Они, односно он, дакле први ешалон власти“, тврди Вукадиновић, „из неких разлога несигурни су у власт, своје савезнике, спонзоре и спољни фактор“.

Према његовим речима, зато и постоји та шизофрену ситуација да се представљају као највећи европејци, а да стално преко својих медија хушкају јавност и своје бираче против Европе и против међународних фактора“.

Пред Ангелом Меркел нема већег и покорнијег европејца од Вучића

„Као да само што неко није послао командосе да их побију док истовремено, када се слика са тим европским званичницима и Ангелом Меркел, нема већег европејца и покорнијег и послушнијег од Вучића“, тврди Вукадиновић.

Он се слаже са тезом да „Вучић не верује да би могао да влада у демократским условима“, али додаје да је „питање да ли би у таквим условима опстао на власти“, мада би „председничке изборе добио и да су били много праведнији и демократскији“.

„Могао је тада да направи заокрет и да стекне унутрашњи легитимитет. Он сам у то изгледа не верује. Дакле, изгледа да он ћак мање верује у свој потенцијал да влада, него што верујемо ми који га критикујемо“, оценио је Вукадиновић.

Према његовом ставу, реално, политички и емпиријски, Вучић је могао да „попусти“, али то није било могуће „психолошки, јер је то структура власти, па и личности, која не верује у демократију и институције“.

„Уз све, Вучић не верује у своје најближе сараднике и савезнике“, уверен је Вукадиновић, „јер зна да су они били нелојални сарадници својим бившим шефовима“.

„Не верује ни својим партнерима из иностранства и то је генератор те несигурности“, сматра Вукадиновић.

Он закључује да је „ово режим који буквално за час може да се уруши и разбије као чаша када падне са стола, а може и годинама да таљига на штету друштва“.

Фонет