Ђукановићев „дан де”

Црна Гора је ове недеље поново постала врућа тема у регионалним медијима. Прилично неочекивано, рекло би се, јер окончање летошњих дешавања на политичкој сцени ниje најављивало нове турбуленције.

Подсетимо се, прошла година је донела вишемесечну сагу након одржавања локалних избора у Подгорици на којима Ђукановић упркос свим уложеним средствима није успео да освоји апсолутну већину. СДП је, штавише, ушао у неформалне преговоре са опозицијом и заиста се чинило да ће ДПС изгубити власт. Но, све се то дешавало под условима који су далеко од било какве нормалне ситуације. Ранко Кривокапић је на пример цело лето држао уз себе свог малолетног сина, а и његова коначна одлука да ипак коалицију оформи са ДПС-ом десила се након низа контроверзних и неразјашњених околности, укључујући и показивање режима да може да му преко ноћи поцепа странку.

После још једног неуспеха који се десио када се већ чинило да ће бити успеха, опозиција је доживела нове поделе. Током ове године најпре је Миодраг Лекић напустио Демократски фронт и формирао нову партију –Демос. Млади Алекса Бечић изашао је са једном групом истомишљеника из СНП-а и формирао Демократску Црну Гору, док су Жарко Ракчевић и Дритан Абазовић на суверенистичком крилу опозиције формирали нови покрет УРА. Чинило се да нико није срећнији од Ђукановића што се опозиција поново разјединила и ослабила, и што ће се „о свом јаду забавити“.

Но, проблеми су се отварали на другим странама и, чини се, кумулативно расли. Није тајна да је Црна Гора у очајној економској ситуацији и да се веома брзо и веома много задужује. Ове године на име старих дугова треба да обезбеди чак 400 милиона евра, што је у висини скоро трећине државног буџета. Покривеност увоза извозом мања је од 20 одсто, а процене о задужености БДП-а говоре о брзом кретању јавног дуга преко 70 процената. Трошкови живота и комуналних услуга су страховито порасли, с тим што нема више прилива свежег капитала попут оног у прошлој деценији. Штавише, многи живе од остатака онога што је продајама тада сакупљено. Економско и социјално незадовољство становништва све је веће, а забележено је и велико исељавање са сиромашног севера. Кад се о потенцијалним економским проблемима говори, треба се сетити чињенице да над главом висе две Дерипаскине тужбе у вези са КАП-ом, које би Црној Гори наметнуле обавезе од више стотина милиона евра.

Иако је Ђукановић после дуго времена успео да поврати власт у Херцег Новом, доживео је низ симболички врло значајних пораза. Опозиција је освојила власт у Берану, али за ДПС је много већи проблем чињеница да више није на власти у мањинским општинама попут Улциња и Рожаја. Албански и бошњачки гласачи су, наиме, почели да се удаљавају од Ђукановића и хомогенизују око својих листа.

Занимљив је и положај званичне Подгорице на међународној сцени. Црногорска администрација је, за разлику од српске и македонске, увела санкције Русији, и није послала свог представника на деветомајску параду. Одговор Руса није требало дуго чекати – уследиле су противсанкције. Све је већи број руских званичника који се не либе да о Ђукановићу дају врло оштре оцене. Мило је све ставио на карту учлањења у НАТО, но позив и даље не стиже. Није тајна да европске силе користе овај адут да натерају Ђукановића да смени неке своје значајне људе у безбедносном сектору. Врхунац тих проблема је међутим понашање државног тужилаштва за које се чује да је уз помоћ страних фактора почело да се отима контроли и да води независне истраге. У вези с тим, најзначајнија је последња епизода будванске криминалне епопеје, која је закачила и Маровићевог сина, при чему је бивши градоначелник Куљача добио статус сведока сарадника. Прочуло се да је све то Мила, као човека који двадесет година сам суверено влада црногорским простором, учинило веома нервозним.

На сву ту муку, отворен је и фронт према цркви, најпопуларнијој институцији у Црној Гори. Објављен је нацрт закона о верским заједницама који прети да отме храмове и имовину канонској православној цркви у Црној Гори. То је чак и митрополита Амфилохија отерало међу демонстранте, након чега су протести добили на интензитету.

Поменути протести дуго су најављивани и све до прошле суботе одвијали су се мирно и без инцидената. Уследила је брутална полицијска акција током које су пребијани и хапшени чак и посланици. Након тога ситуација је добила нову динамику: на улице је изашао много већи број људи, почеле су шетње, а полицијску бруталност осудили су и сви остали опозиционари, многобројна удружења, али и страни фактори – како Русија тако и западне земље. У дипломатским круговима почела је да се шири прича како је смена власти заиста могућа, а опозиција за следећу суботу најављује „дан де”.

Занимљиво је да је огроман простор у режимским медијима дат петицији подршке протестима коју је у Србији потписало шездесетак јавних личности. Петиција је представљена као „ново мешање Србије“. У исто време међутим основу режимске пропаганде чине институције и личности управо из Србије: Вучићевићев „Информер”, Митровићев Пинк, Беба Поповић, Петар Луковић, Зоран Драгишић, Душан Јањић, Соња Бисерко итд.

*Виши научни сарадник, Институт за европске студије