Ђукановићеви, панични, последњи покушаји спашавања сопствене коже

Скоро је невјероватно зазвучала скорашња изјава једног од професора московског универзитета Сергеја Гризунова који је у својој краткој изјави „објаснио“ да „Руска власт цијени и поштује Мила Ђукановића као веома способног и поштеног политичара…“ и да Ђукановићев покушај најновијег удворичког јуриша према САД и НАТО пакту уз увођење санкција предсједнику Путину и њему блиским људима, још „један Ђукановићева политичка еквилибристичка бравура и сналажљивост?!“

-Није тачно да је државно руско руководство љуто на Ђукановића због јасног анти руског става, већ Ђукановић ужива неподијељене симпатије руског народа и његовог руководства- појашњава Гризунов сматрајући да је Ђукановић кључни човјек за стабилност у региону. Што је Русији, главни приоритет!? „Код нас се дешавају политички процеси слично као у бившој СФРЈ када се свакодневно ојачавао базични национализам посебно код Срба. То је било за вријеме Милошевића, Караџића и Младића и они су онда заслужили хашки трибунал…“ Код нас Руса, мислим на политичку елиту, ствар је сасвим другачија и руско руководство контролише све политичке процесе у Русији…“-био је прецизан Гризунов, иначе члан спољнополитичког одбора руске Думе и стручњак за међународне односе. Да није тужно, било би смијешно. Одмах је реаговао руски амбасадор у Подгорици господин Нестаренко рекавши, дипломатским речником, да је Ђукановић постао непријатељ Русије и руског народа и да је издао вишевјековно традиционално пријатељство.

Ђукановићево пактирање са најгорим руским непријатељима, НАТО пактом, значи забијање ножа у леђа Русији и њеном народу. -Поступак Ђукановића трајно мијења односе Русије са Црном Гором, који су до овог случаја, били пријатељски и добронамјерни- уочио је Нестаренко. Како се догодило да један члан одбора за међународне односе Русије има дијаметрално супротан став у односу на званичну државну политику-остаје тајна до њеног брзог разрешења или само најава нових шпекулација које се умножавају почетком украјинске кризе?! Уосталом ко је Сергеј Гризунов?! Лични пријатељ Милана Панића бившег савезног премијера СР Југославије који живи у САД. Овај доларски милионер који је био предходница пљачкашког стампеда који се на нас сручио из, деведесетих година, САД и још понеких западних земаља, „присвојио“ је Галенику најзначајнију фабрику фармацеутске индустрије и за кратко вријеме из ње исисао преко 200 милиона долара, пребацио на своје-америчке рачуне. Онда је нестао у виду ластиног репа заборављајући и на висок положај у југословенској држави.

Имајући у виду и положај Србије према Русији (најповлашћенији трговински положај од свих свјетских држава) Панић је низом прљавих бизнис потеза своје послове проиширио и на Јелцињову Русију. Како је своју бизнис каријеру окончавао у Русији, остаје тајна, иако је веома јасно да и данас представља незајажљивог пљачкаша туђих добара и прву линију америчких бизнис бандита. Али Гризунов није само Панићев агент!? Како се незванично сазнаје, али веома поуздано, Гризунов је пријатељ и Генадија Сисојева, руског новинара који је наводио НАТО бомбе како би нас боље погађале. Неки опет тврде да је име Генадија Сисојева донекле злоупотребљавао и Вељо Илић из Чачка како би показао досовску приврженост принципима новог свјетског фашизма. Уосталом, како год, Сисојев јесте осведочени непријатељ Србије и Црне Горе и свих Срба, показавши своје злочиначке намјере управо истовремено са НАТО бомбама. Они који добро памте сјећају се новинских извјештаја Генадија Сисојева у којима велича : „пожртвованост и демократичност Мила Ђукановића“ што му је обезбиједило ексклузивно мјесто на црногорским медијима… И тада јеЂукановића било страх! Међутим, и данас, расте нервоза црногорског режима.

Посебан страх показује управо Ђукановић али и некадашњи амбасадор СЦГ у Москви, Милан Рођен који је својим „руским“ обећањима у Москви наврнуо 3-4 милијарди долара право у Црну Гору. Зли језици тврде да је тада овај времешни и сналажљиви тврдо- комунистички кадар формирао ексклузивно и најмодерније грађевинско предузеће са носталгичним именом „Генекс“ а новим грађевинским машинама, најчешће јапанске производње. И оно што је посебно интересантно, вриједно 80 милиона евра! Да ли је Милан Рођен, амбасадор, имао толику плату да заради овај вансеријски ауто-грађевински парк!? Јасно је, сасвим! И најгорим лаицима. Али, зашто се након најновијих Ђукановићевих политичких НАТО авантура Рођен презнојава и стрепи? Ко му је за вратом и шта му узнемирава савјест!? Стиче се утисак и да би се Милан лако ратосиљао „Генекс“-а (као врео кромпир) који је и направио због изградње новог ауто пута Београд-Бар…Ауто пут никако да почне, дио механизације обавља послове локалног карактера, а најновија грађевинска оператива постаје све прашњивија…

Али да се, ипак, црногорска анти руска прича доведе на реалан ниво. Да ли је Рођен нешто обећавао руској браћи што не може да испуни!? Или је та обећања давао уз пуну сагласност свог шефа Ђукановића, што је извјесно-истина! Због тога се, данас, након НАТО реторике по Вашингтону и САД оба ова црногорска челника муче и презнојавају! Уосталом, стиче се утисак да ће ова прича тек да заталаса црногорску политичку јавност. Ако не ради чега другога до избјегавања мучног утиска о гмизању њеног челника Мила Ђукановића и неких његових сарадника у правцу САД и НАТО пакта. Није тешко ни прогнозирати коначни крај црногорске политичке мизерије која се понаша панично и плачљиво над својом судбином. Са једне стране их притискају САД, Њемачка, Француска, Велика Британија и остали западњаци, знајући да имају џокер у руци јер се на челу Црне Горе налази мафијаш или чак комплетна мафија а они имају сасвим конкретне и недвосмислене доказе о разним непочинствима, док са друге стране Русија хоће своје чисте рачуне због обећања која су добили од црногорских превараната… И нас крају шта рећи о Сергеју Гризунову!? Ни велика Русија није имуна да на неким иоле значајнијим друштвеним мјестима налазе људи које можете купити за шаку зелених новчаница.

Сасвим треба бити сигуран да ће убрзо Сергеј Гризунов кренути путем којим већ иде Ђукановић. Иза решетака.

Пише: Душко Секулић