Ђурићу одговорите ко је пратио и снимао Оливера Ивановића и те исте снимке предао Телевизији Мост из Звечана, коју Влада Србије финансира милионима динара

„Срамни су покушаји да се убиство Оливера Ивановића доведе у везу са различитим ставовима током изборне кампање за локалне изборе 2017. године,“ рекао је недавно Марко Ђурић на конференцији за штампу у просторијама СНС. Ово је наравно тачно али само под условом да као различито мишљење разумете оптужбе онога ко другачије мисли за издају нације и презир за људски живот, баш онако како је Ивановић био карактерисан у кампањи дефамације у режији СНС.

Директор Канцеларије за КИМ је истом приликом истакао да је за време које је Оливер Ивановић провео у затвору Влада Србије учинила све да се он ослободи бесмислених оптужби. Сам Ивановић, у директном разговору са аутором овог текста, није се сложио са том оценом.

Оно што је Ђурић заборавио да каже је да је неких десетак дана пре но што је Оливер Ивановић ухапшен, његов кум, сарадник али и опозициони кандидат за градоначелника Косовске Митровице – Димитрије Јанићијевић убијен на кућном прагу. Да му је претходно запаљен аутомобил, и да је пуцано на локал у његовом власништву и да починиоци никада нису откривени.

Једнако лако Ђурић превиђа и злокобну чињеницу да је читав низ политичких убистава у овој земљи идентичан са списком главних политичких противника његовог страначког шефа. Од Славка Ћурувије, преко председника Владе Србије, Зорана Ђинђића, све до Оливера Ивановића.

Он се зато и не пита које то мрачне снаге стоје иза ове стравичне коинциденције у којој се све сами политички непријатељи владајуће странке, звала се она Радикалном или Напредном кад тад нађу на нишану атентатора и бомбаша, да своје животе завршавају на улици, испред куће у којој живе, или испред радног места.

Да ли он и његов шеф заиста мисле да речи не могу да убију, да канибалистички дискурс који су од 2013. вратили у политичко поље, са тиме нема баш никакве везе?

Колико још крвних жртава ово друштво треба да поднесе да би се неко научио где почиње цивилизовани дијалог и како се третира различито мишљење, посебно када је оно засновано на чињеницама? Унутрашњи дијалог у коме само истомишљеници имају право на реч а они који другачије мисле и говоре бивају избрисани, то свакако није. Тај и такав дискурс је стаљинистички, у коме реч и мисао јесу довољан разлог за ликвидацију, прво моралну, а потом и физичку.

Јер као и мач, и реч може да убије, у сврху лажи али и истине.

Где је одговорност за изговорену реч и где је граница људскости, када Вучићев бивши шеф нагони свог возача да гази преко људи који протестују, или кад он сам бестијално сеири над мртвим Дејаном Анастасијевићем, који је преживео атентат (никада откривених, а познатих починилаца). Где је граница између медијског и физичког атентата на једну личност?

Ако то не зна, нека нам одговори ко је Оливера Ивановића пратио и тајно снимао у тој истој предизборној кампањи, па те исте снимке предао Телевизији Мост из Звечана, коју Влада Србије финансира милионима динара српских пореских обвезника.

Сваки озбиљан истражитељ покушао би да сазна те чињенице. Због чега га толико узнемирава чињеница да је косовски тужилац Хоџа у интервјуу за НИН изјавио да усмерава своју истрагу и у правцу кампање дефамације против Оливера Ивановића? Због чега разапињу и цртају мету на грудима Раде Трајковић због тога што је то приметила, и злоупотребљавајући адвокате осумњичених, објављују лажне информације о исказима сведока истраге?

Нека одговори Ђурић чији је сарадник био покојни Милош Шћепановић, убијен у Митровици исте ноћи када је Оливеру Ивановићу у посету дошао Александар Шапић, а присталице Српске Листе демонстрирале испред просторија Ивановићеве СДП. Ако већ своје изјаве даје испред мурала посвећеном убијеном Шћепановићу, нека каже шта је по његовом мишљењу мотив тог бруталног и трагичног злочина, пошто је према информацијама из полиције у Митровици, починилац познат, али недоступан органима гоњења. Наиме, управо то убиство искоришћено је да се из брлога лажи телевизије Пинк блати Ивановић, додуше не као издајник, већ само као неко ко нема ни трунку емпатије за друго људско биће.

Дакле Ивановић је, као неко ко има различито мишљење од власти, био окарактерисан „само“ као не-србин и не-човек.

Нека одговори због чега су он и његов шеф тврдили да не познају извесног Милана Радоичића из Косовске Митровице, све док нису били ухваћени у лажи, и то управо кроз речи мртвог Оливера Ивановића.

Нека одговоре зашто и данас обмањују целокупну српску јавност пребацујући кривицу за сопствени политички фијаско на цео свој народ. И то управо на оне који се са њима не слажу, онда када дође време да се сопствена пропаганда самери са стварношћу.

Ваши фалсификати стварности коштају нас прескупо. Губитак колективног времена и свести као заједницу, а појединце који у једном малом, сиромашном друштву у коме лаж има ауторитет власти, говоре истину – коштају живота.

Зато, одговорите. У противном, нека вас је макар срам.

КоССев, НСПМ