Дмитриј Јарош: идеолог и главно лице украјинског евронацизма

Jарош сматра да Украјина, у овом тренутку, „истовремено води борбу на неколико фронтова”. Главни непријатељ украјинских националиста је „Московска империја“.

Јарош је уверен да „Московија не може у потпуности постојати, а да у свом империјално-безбедносном пољу нема Украјину“… и да је то „потврда да Кремљ без ње никада неће моћи да обнови своју „величину” и постане конкурент САД и Кине”

„Изводимо партизанске операције по Кијеву. Тло под ногама окупатора мора бити усијано. Организујемо лов на представнике бандитске формације Беркут, титушке (збирни жаргонски назив који се у Украјини користи од 2013. године за младе људе који су се борили на страни власти против опозиције – прим. прев.), посланике, регионалце и комунисте”

На крају књиге, говорећи о будућности своје земље, аутор губи одушевљеност пламеног борца за националну идеју и упада у баналне нацистичке и кју клукс клановске пароле: „Велика Украјина није светски тиранин, већ међународни арбитар, предводник и вођа беле расе”

ИСТРАЖНИ комитет РФ (орган који је задужен за кривичне истраге у Русији) поднео је кривичну пријаву против Дмитрија Јароша, лидера украјинског „Десног сектора“, који се, као што је познато, на својој интернет страници обратио чеченским терористима са молбом да помогну.

Наши либерали и присталице Мајдана шире „причу“ да је Јарош „потпуно невин”, а прес служба „Десног сектора” већ је успела да се опере од скандалозне изјаве једног од лидера кијевског Мајдана.

Дакле, за све су криве сплетке анонимних хакера.

О чему размишља тај „анфан терибл” украјинске револуције?

Разуме се да ће Јарош надаље – јер је сада у игри политичко инкорпорирање екстремиста у власт, а још би нова власта да се легитимизује на Западу – бити крајње опрезан у својим изјавама.

Међутим, сваки човек који бар мало влада украјинским језиком, може се упознати са идеолошким системом погледа пана Јароша. Довољно је да посети сајт свеукрајинске организације Тризуб.

На њему је у потпуности изложен добар део његових програмских текстова, почев од 2009. године, када је склепао књигу „Нација и револуција“.

Потрудио сам се да на руски језик преведем неке делове и најјаче пасаже. Не улазећи у стилске детаље, истакнимо да идејна уверења Јароша и компаније представљају еклектичку смесу антитоталитарне реторике припадника западно-украјинског подземља (отпор асимилацији Украјинаца у време фашизма и комунизма) и савремених антиглобалистичких идеја (противљење да Русија, ЕУ и САД културно, економски и политички колонизују Украјину).

Јарош сматра да Украјина, у овом тренутку, „истовремено води борбу на неколико фронтова”. Главни непријатељ украјинских националиста је „Московска империја“.

Јарош је уверен да „Московија не може у потпуности постојати, а да у свом империјално-безбедносном пољу нема Украјину“… и да је то „потврда да Кремљ без ње никада неће моћи да обнови своју „величину” и постане конкурент САД и Кине”.

Он сматра и да му, у борби против империјалних амбиција Русије, савезници морају бити националисти и сепаратисти свих фела: „Када искординирају дејства са кавказким муџахединима и другим антимосковским снагама у Русији, Украјинци ће за кратко време моћи да савладају Империју зла”.

Јарош не крије своје истинско одушевљење „исламским покретом севернокавкаских народа и његовим лидерима: „Други антимосковски фактор поодавно је постојећи исламски покрет отпора севернокавкаских народа – „Имарат Кавказ”. Планине горе под ногама московских окупатора, а већ данас омладина, према речима Медведева, „масовно одлази у планине” и придружује се устаницима. Након Чеченије, подигли су се Ингушетија, Дагестан, Кабардино-Балкарија. Врховном Емиру Доку Умарову заклели су се Муслимани не само из ових република, већ из читаве Русије, тако да ће устанак захватати све више региона империје”.

Господин Јарош се истински одушевљава што је „први руско-чеченски рат против Кремља са једним ноутбуком добио Мовлади Удугов”: „Господин Мовлади могао је крајем двадесетог века показати читавом свету пример како се ефикасним коришћењем информационих ресурса може помагати војницима који лију крв на ратном попришту и побеђују у рату”.

А ево кога Јарош сматра својим савезником и ко су његови другови међу „мирољубивим украјинским револуционарима”:

„Ако наша дејства искординирамо са кавкаским муџахединима и другим антимосковским снагама у Русији, Украјинци би могли у релативно кратком периоду победити Империју зла. Међународни антиимперијални фронт кога су 2007. године основали Украјинци, народи Имарата Кавказа, Литванци, Пољаци и Турци, данас пре свега води информативни рат против силе зла. Он може већ сутра одиграти одлучујућу улогу у координацији ослободилачких ратова разних нација против Руске Федерације”.

„Наши савезници у борби за национално ослобођење – фанатично је уверен Јарош – могу бити они европски покрети и народи који се такође боре против завојевача. Ирци, Шкотланђани, Баски, Каталонци, Корзиканци, Фламацни – то су потенцијални савезници украјинског ослободилачког покрета”.

Међу потенцијалне борце против непријатеља украјинске „револуције”, Јарош би радо укључио „представнике националних мањина, као и Русе који разумеју да је империјални пут развоја сопственог народа осуђен на пропаст”.

Истовремено, онима који се не слажу са циљевима и задацима „револуције” – намењена је мрачна перспектива:

„Неукрајинци који су против национално-ослободилачке борбе украјинског народа представљају непријатеље нације са свим последицама које из тога проистичу”.

На било који ударац из Москве, сматра Јарош, неопходно је „давати достојан, а понекад и асиметрични одговор”. Само ће се тада, сматра Јарош, „Русија, као главни непријатељ Украјине, моћи бацити на колена”. Због тога украјински националисти „морају пружати снажну подршку Северно-Кавкаским групама отпора”.

Јарош деликатно заобилази питање метода „револуционарне борбе”, он само овлаш помиње да украјински националисти „нису крвожедни створови” и тобоже не „искључује мирољубиве начине постизања циљева”.

Овој тези прилично противречи следећа тврдња аутора, у којој каже да „поробљена нација има право на било коју форму и методе борбе против завојевача”, укључујући и оне са „оружјем у рукама”.

У једном од својих последњих агит-наступа ,он је још одређеније рекао: „Изводимо партизанске операције по Кијеву. Тло под ногама окупатора мора бити усијано. Организујемо лов на представнике бандитске формације Беркут, титушке (збирни жаргонски назив који се у Украјини користи од 2013. године за младе људе који су се борили на страни власти против опозиције – прим. прев.), посланике, регионалце и комунисте”.

Омладина је основна „публика“ којој се Јарош и његове колеге обраћају. Управо је она „основна кадровска база револуције” и њена „главна покретачка снага”.

Играјући на омладинској субкултури, осећању заједништва и оданости заједничкој ствари, Јарош уводи лик „ратника-крстоноше који креће у борбу против зла”.

Отуда и полумистични однос према организационој структури Тризуб као према неком „црном СС реду” створеном по узору на средњевековни витешки ред Темплара.

У сколастичким Јарошевим фантазијама, надпартијски ред наступа као „консолидујући фактор у украјинском друштву”, јер спроводи „национално-државну, а не егоистичку политику” и ради „на ширењу националног фронта”.

Сваком „реду” потребно су не само „топовско месо” у виду обичних бораца, већ и професионални зналци војног позива. Због тога Јарош посебну пажњу поклања ангажовању „патриотски расположених официра”, пошто су „људи у униформама – златни фонд нације”.

Други задатак, намењен такозваним „капеланима” односи се на духовну бригу. Подсећамо да је институт за војне капелане грко-католичке цркве у Другом светском рату сервисирао украјинске колаборационисте.

Веома јарки пример који то потврђује биле су две злогласне војне формације у служби немачког Вермахта – Нахтигал (Славуј) и СС Галицијска дивизије.

Јарош је смислио да нови „капелани” треба да „ред” поведу у борбу против још једног непријатеља украјинске нације – РПЦ која је „вековима била авангарда империјалних пукова у освајању украјинских земаља” и која је до дан данас „духовни сатрап… слободољубивог хришћанског духа украјинског народа”.

На крају књиге, говорећи о будућности своје земље, аутор губи одушевљеност пламеног борца за националну идеју и упада у баналне нацистичке и кју клукс клановске пароле: „Велика Украјина није светски тиранин, већ међународни арбитар, предводник и вођа беле расе”.

Сви који сумњају у тачност онога што је изложено препоручујем да погледају оригинал. Читајте и сами доносите закључке.

На крају, желим да верујем да су данас овакви маргинални политичари ипак мањина. Јароши долазе и одлазе, а украјински народ остаје.

Не треба гајити илузије да је реч о „грешки”, „хакерском нападу” или „случајном објављивању на интернету”.

Пише: Сергеј ПИНЧУК, историчар (Кијев) 

Превео: Горан ШИМРАГА

Факти