До пораза, без образа

Ништа не боли више у некој држави,

него кад се лукави људи издају за мудраце.

Франсис Бекон

Мора ли политички неуспех наших политичких елита баш увек бити запечаћен моралним посрнућем читаве нације? То је вечита дилема, а потврдни одговор на њу полако постаје правило. Некако ми се чини нормалним да политички неуспех власти буде запечаћен политичким падом исте, а да живот настави својим током.

Код нас то није тако. Код нас апокалиптична предвиђања која власти пласирају, неминовно изазивају политичку пасивизацију обичног човека, и доводе до тога да се владајуће елите осећају као „бубрези у лоју“, јер се шта год урадиле, ништа лоше не може десити по њих и њихову владавину. На тај начин ушушкавају се у народну равнодушност, за коју се  једва може пронаћи минимум моралног оправдања.  

Налазимо се усред дугог топлог лета, које обележава фарса око реконструкције владе, а иза које следи још дужа али врела јесен, током које се мора испунити обећање дато Бриселу, везано за одрицање од Косова и тамошњег српског народа, било прогнаног или и даље на Косову и у Метохији настањеног. Притисци на Београд ће се појачавати, Београд ће појачавати притисак на српски народ на Косову, а што ће коначно кулминирати изборима за не знам већ шта (а није ни битно), које ће Приштина расписати за 3. новембар.

Срби се данас налазе у врло тешком, незахвалном и надасве чудном положају. Након што су се вековима морали бранити од разних непријатеља, дошли су у позицију да се морају бранити од сопствене државе, која барем поводом овог историјског подухвата по први пут након више деценија ужива неподељене симпатије западних сила. Могу ли се одбранити?  Нисам сигуран да могу,али сам сигуран да морају.

Нисам сигуран да могу, јер се из Београда најављују страховити и застрашујући притисци, а да морају то је сигурно јер на основу историјског искуства, показало се да никакав заједнички живот у Великој Албанији није могућ осим асимилације у албански национални корпус.

У тој одбрани једини прави, али велики савезник им је снажно развијена национална свест; развијенија и активнија него у већине Срба. Та национална свест је такође појачана страхом, или боље речено опрезом према  будућности.

И док је наша елита уз шампањац славила амерички Дан независности 4. јула, и то на пријему у новом здању америчке амбасаде на Дедињу, у Звечану је у нарученој медијској тишини формирана Скупштина АП Косова и Метохије. То што је формирана у тишини, не значи да је остала незапажена. Премијер Дачић је на пример одмах похитао да громогласно изјави да је то противуставни чин!? Нешто се не сећам да се ико о уставности бриселског споразума изјашњавао, али о овом чину самоодбране, ни мање ни више, него премијер – лично.

Да ли формирање скупштине АП Косова и Метохије има страначки карактер? И има и нема. Како се узме. Најпре би се рекло да има карактер политичког снега по коме политичке зверке остављају трагове. Наиме, сами чин формирања Скупштине каснио је неколико недеља због тога што су кадрови СНС-а били страначки дисциплиновани.

Ипак, Скупштина је формирана, њено председништво је састављено од чланова странака и власти и опозиције. Штавише за потпредседника скупштине изабран је уважени професор универзитета, из редова СНС, што може бити значајно из три разлога. Прво, да је партијска дисциплина СНС по први пут за годину дана на сву срећу прекршена; друго, да су се национални интерес и тежња за опстанком показали јачим од партијске дисциплине; и треће, да ће се убудуће било каква иницијатива локалних партијских функционера, било за или против бриселских решења, сматрати индивидуалним чином.  

Ако још увек не политичку, а оно моралну победу је новоформирана Скупштина сигурно постигла. Међутим, та Скупштина, иако легитимна се још „није примила“. Још увек је нема у активном политичком животу Срба. Штавише, ни представници Срба који комуницирају са владом Србије, оличени углавном у демократски изабраним представницима општина, нису се сетили да представнике Скупштине укључе у ту комуникацију. Но, како било, Скупштина КиМ постоји, и представља једно освежење у суморној политичкој стварности.   

Насупрот ње која је, да ништа не кријемо, формирана ради отпора најављеном предавању Великој Албанији, стоји један снажни фронт састављен од три ешалона.

Први чини трио „Ла кампанела“, на челу Лепим Цанетом и Рајком, којима басира Бурдуш. Њима се и нећемо бавити. Они су своје урадили, или боље речено одрадили. Из Брисела су нам донели Решење које се зове: „Ево ти једно јаје па бирај. Јес` да је покварено и смрдљиво, и вероватно опасно по здравље, али је бриселско“ . Нико оне који тако нешто морају прогутати није ништа питао. Они само треба да запуше нос и то прогутају, па ће се Србији отворити невиђене ЕУ могућности, па чак и да је потапшу по рамену: Филе, Ештон и Рикер.

Други ешалон, састављен од правих бојовника, јесте врло интересантан. Они од „Ла кампанеле“ преузимају дужност запушавања носа и укљукавања те смрдљиве бриселске твари у већ рањени српски организам, а све успут хвалећи је како је укусна, хранљива и лековита.

Говорећи о овом ешалону би било неправедно заобићи личност (а и дело) директора тзв. канцеларије за Косово, Александра Вулина (коју црнохуморно на Косову зову канцеларијом за Војводину, јер је сада чине углавном директорови пајташи из Новог Сада и околине, њих шездесетак. Дружељубив неки човек). Елем, за њега се не може рећи да је лажов. Не. Он је класични манипулант. На пример, када друг Вулин каже усред ректората УПКМ[1]да ће Универзитет „остати овде“, то је заиста тако. „Остаће овде“, тј. на Косову, али под чијом управом? По Бриселу он је тзв. паралелна институција и  мора се превести у нормалну, тј. институцију Републике Косово.

Када друг Вулин каже у Зубином Потоку у очи људима да „треба да буду тамо где се одлучује“, он их ништа није слагао. Он је само „заборавио“ да каже да је то у парламенту у Приштини. Није само јасно шта је хтео у Дневнику РТС да каже овиме: “Албанци су нас научили томе да јединствени народ може све, па и да учини нешто против права и правде”. Ваљда је хтео да каже да треба да бојкотујемо институције Косова, јер су нас таквој врсти борбе Албанци учили и научили 80-их и 90-их година прошлога века. Или можда није хтео баш то да каже, него му се омакло? „Заборавио“ је да подсети да се њихове вође нису супротстављале народу, него су напротив увек биле за корак испред.

У сваком случају врло вешт манипулант, достојан министарске фотеље.

Министарска фотеља чека још једног бојовника из овог ешалона Милована Дрецуна, али је како злобници кажу тренутно презаузет радом на новом пројекту „Рај Кошара“.  Па кад се то заврши; кад се поберу ловорике, Златни медведи, Палме и Оскари, доћи ће и фотеље на ред. Оне – министарске, а можда и дипломатске. Али у паузи снимања, Милован не пропушта прилику да позове Србе да гласају за тзв. јединствену листу, ма шта то значило.

У министарску можда не, али у дипломатску фотељу је већ засео трећи јахач апокалипсе, извесни Дејан Павићевић. Дипломата који за себе тврди да то није, кадар ДС док му је странка у дубокој опозицији; укратко – и баба и девојка, и мршав и деб`о. Е, тај се дипломата који то није, похвалио да је 17. Србин у Приштини, и да је одмах почео да учи албански. Само још неко да га на српском обавести да ту, баш у том граду, фали цирка 39.983 Срба. Мислим, док још разуме српски.

А ту је и нова звезда на небу,  такође Дејан, али овога пута Раденковић, мој друг и некадашњи истомишљеник, који ничим изазван ономад извали: „Свако ко је против изласка Срба на локалне изборе је и против опстанка Срба на својим огњиштима. Срби треба да изађу, јер по први пут се из Београда шаље порука да ће се кроз форму тог изласка и формирања Заједнице српских општина Срби борити за опстанак и бољи живот “.  

И, да будем искрен, одушевих се да и даље мислимо исто. Па ко је против бољег живота? Али посумњах да је као и један од јунака ове песме – Вулин из претходне строфе нешто „заборавио“. „Заборавља“ се нешто пречесто да се до краја објасни која ће бити државна капа тих избора? „Ћулаф“ или „шајкача“? Млади људи а већ заборавни. Но, након изјаве Раденковића: “Први пут постоји консензус у влади и државном руководству по питању мудре политике у циљу опстанка Срба”, све је много јасније, а вероватно је подршком овој „храброј“ и „мудрој“ политици испословао барем једну министарску фотељу у конструкцији реконструкције.

Трећи ешалон, погађате, чини тзв. невладин сектор. Они су се нешто размилели „по терену“, ваљда им и газде одобриле додатне буџете како би лакше мисионарили међу Србима, и убеђивали их да ће им бити много лепше у Великој Албанији него у својој Србији, ма каква да је.

Најсвежији су неки семинари код којих су млади људи циљна група. Деца, коју мисле да могу да брлате како им се хоће. На пример, Душан Јањић и Шкељзен Малићи треба ових дана, уз још неке „еминентне“ стручњаке да држе семинаре са младима у Приштини, Косовској Митровици и Крагујевцу. Што баш Крагујевцу? Да га не спремају за српски Кумровец?

Куриозитет је што у Косовској Митровици то не може да се одржи, јер нико не жели да им изда простор за семинар. Не желе људи да им буде боље. Чудни неки људи. По свему судећи, одржаће га само у Приштини и Крагујевцу, или још евентуално у некој од енклава где сила Бога не моли. Али све демократски, културно и „еуропски“.

Коначно, шта значи инсистирање да Срби изађу на изборе под „ћулафом“, и то са једном тзв. јединственом листом? Ја на пример хоћу да гласам за СНС, нећу за Раду Трајковић. `Оће ми се! Зашто ми СНС то не омогући? Неко можда хоће за СПС. Па ћемо се после сложити око националних питања. Откуд сад да су владајуће странке тако великодушне, па хоће да буду равноправне са малима? Јединствена листа је у ствари кукавичје јаје. У политичком смислу то би било гласање и за Тита и за Дражу, у исто време. Дакле, смешно. Терамо народ да испада смешан. Зашто?

Па зато што је изборе расписала Атифете Јахјага, а не Томислав Николић. Да би СНС или СПС изашле на изборе, оне морају да се региструју код Државне изборне комисије Косова. А тиме би јавно, фактички и формално владајуће странке у Србији оберучке подигле белу заставу, и не би имале чиме да придржавају смоквин лист. Зато ће се оне маскирати у тзв. Јединствену листу, „да се Власи не досете“. Јединствена листа звучи безазлено код просечног грађанина Србије, намученог и притиснутог свим и свачим, и медијски изманипулисаног.    

У сваком случају локални избори у организацији Републике Косова ће се одржати 3. новембра. Ту нема назад. Ту смо обавезу преузели у Бриселу. На њима ће неко у име Срба бити изабран, или наметнут – свеједно. То је мање важно. Срби су доведени (баш тако –доведени) пред врата тамног вилајета. Кајаће се шта год урадили, или не урадили.   

Ако изађу на те изборе, свако ће појединачно оверити издају земље. Нема ту колективне одговорности. Свако ће се лично препознати у Кнежевој клетви. Ако не изађу, ризикују да им се наметну они који не маре много за Кнежеву клетву. И овде смо дужни да дамо одговор са самог почетка ове приче:   Мора ли политички неуспех наших политичких елита, баш увек бити запечаћен моралним посрнућем читаве нације ? У овом случају не мора, али може. Потпуни бојкот је мало вероватан. Пораз је неизбежан.

Да ли ће у том поразу бити морално укаљана само шачица људи, малобројна без обзира како висок положај у држави заузимала? Да ли ће је обичан мали човек следити у том моралном суноврату? Одлука је на малом човеку.

Вероватно се ови први питају зашто је морал толико битан? Битан је зато што је то једино оружје које нам је остало. То је семе које ће кад тад изнићи. Ако у овом поразу изгубимо и морал, нећемо имати образа да икада убудуће тражимо разумевање и подршку оних који нам их могу пружити. Непријатно ће нам бити да станемо пред огледало. У души ће нам бити празнина.

Ми смо ове године исувише били сконцентрисани на некакве историјске датуме. Овога пута не само што добијамо тачан историјски датум, него добијамо и тачан сат и минут. Наиме, 3. новембра 2013. у 20.00, када се затворе гласачка места на Косову и у Метохији, затвара се и круг Велике Албаније према Србији. Хоће ли Срби у том кругу остати чистог образа или не, то зависи од њих самих. Уосталом, Косово и јесте место где се најбоље види „ко је вера а ко је невера“.

Александар Б. Ђикић  

НСПМ