Последњи је час да Србија изабере своју судбину: или ће тихо и без отпора пристати да је уништи Александар Вучић или ће устати и ослободити се диктатуре. Помахнитали тиранин или нормалан живот, трећа опција не постоји. Избор је једноставан. Србија мора да устане и обрачуна се с напредњачким картелом, да једном-заувек очисти муљ, који се узнео до врха друштва. Време је за борбу, за одбрану права на будућност.
Предраг Поповић
Док једном не смркне, никоме у Србији неће сванути. У тој истини описана је сва нада и несрећа окупираног, опљачканог и пониженог народа. У ових осам и по година тортуре створено је уверење да су нормални људи потпуно немоћни, препуштени на милост и немилост лудаку који је сам себе прогласио за господара живота и смрти. У таквој атмосфери, очајници се надају да ће спасење пасти с неба.
Вучића ће ухапсити америчке службе. Политички ментори са Запада пустиће га низ воду и најуриће га с власти. Замерио се Русима и Kинезима, осветиће му се. Ударио је на терористе из Хезболаха, а они не праштају. Супротставиће му се утицајни појединци из Српске напредне странке и, подржани из Вашингтона и Брисела, иницираће његов пад с власти. Нанео је огромну штету одређеним тајкунима, сад ће они да финансирају народни устанак. Разједају га разне болести, издаће га срце, рокнуће га инфаркт или шлог. Појешће га рак. У нервном растројству, можда се обеси. Можда га изрешета неки слободни стрелац, коме се диктатор, како воли сам да каже, усрао у живот.
Није искључено да се нешто од тога догоди, али нема свитања за оне који пасивно чекају да Александру Вучићу смркне.
Сваки народ мора сам да се избори за слободу. Ако неко други смени власт, а то се Србима већ дешавало, онда то није ослобођење, него политичка козметика, која не доводи до суштинских промена.
Уместо шминкања мртваца, Србија мора задњим снагама да се супротстави злочинцима из напредњачког картела. За почетак, неопходно је утврдити право стање, поставити дијагнозу и одредити терапију. Нажалост, тај посао успешније ради Вучић, него сви лидери опозиционих странака.
Док опозиционари маштају о демократизацији политичке сцене, побољшању изборних услова и отварању медија, диктатор и његови саучесници у гангу брутално уништавају државне институције, отимају јавна добра и приватну имовину, прогоне све неподобне појединце и у ропском положају држе цео народ.
Опозиционари свих врста најављују преговоре с властима уз посредовање технократа из Европске уније. Тобоже, бриселске бирократе ће принудити режим да попусти притисак и одрекне се свог основног средства за деловање – лажи, превара и насиља. Од тога нема ништа.
Са стране, без страначког улара, режисер Горан Марковић прецизно дефинише узроке политичке патологије, њене последице и врсту терапије коју треба применити.
– Неће Вучић предати власт без крви. Добро зна да је без ње само црвић који ће се грчити на ватри. Зато ће посегнути за било каквом лудошћу да остане на власти. Епилог Вучићеве власти зависи од нас. Зависи од тога да ли међу нама има храбрих и одлучних, попут наших предака у тешким тренуцима које је ова нација имала толико пута. Или су само остали безвољни робови неспремни да уложе макар делић свог јадног живота у покушају да га осмисле – рекао је Марковић у интервјуу за портал Лупига.
Марковић је рекао истину. То зна и Вучић, зато је одмах гракнуо: “Изложен сам најбруталнијим нападима и лажима на које је немогуће стићи да одговорите. Лажима неће бити краја, али неће они да суде о томе, нити политика Милована Бркића као најпрљавијег талога једног друштва на коју се угледају сви ти који износе те лажи.”
Под теретом истине, коју износе Марковић, Бркић и још неки политичари, интелектуалци и новинари, Вучићев интелект не може да спречи изливе карактера, ако тај гној може тако да се назове. Док вређа, Вучић се зноји, облизује напућене усне, гризе шаку и скичи од беса.
Вербалним излучевинама и говором тела, психопата доказује тачност тезе да ће посегнути за сваком лудошћу да остане на власти, па и да пусти крв. Уосталом, Вучић је то већ урадио.
Пре три месеца, на јулским протестима, његови криминалци у цивилу и полицијским униформама мучки су пребијали свакога кога би дохватили, једнако демонстранте, као и болесну децу, која су се случајно нашла на улици, на дохват пендрека и цокула режимских вандала.
Вучићево одбијање да узима терапију утицало је и на његове најближе сараднике. Пандемија патолошке агресије заразила је већину функционера СНС-а. Маја Гојковић, Горан Весић, Александар Мартиновић, Александар Сенић, Миленко Јованов, па чак и психо-физички деформисани Небојша Бакарец и Иван Тасовац.
Kоличином и интензитетом увреда и претњи они доказују тврдње да ће Вучић употребити сва средства у одбрани трона. После свега, потребно је само да пређе с речи на дела.
Све што Вучић мисли, на друштвеним мрежама објављује његов алтер его, оличен у особи која се назива Владанка Маловић. Задужена за пласирање напредњачких гадости, она се саживела са свим Вучићевим психозама. Пљује, режи, уједа…
За шефовицу Информативне службе СНС-а опозиционари су јадници, бедни лажови, фашистичка лажљива багра, тупсони, бедници и магарчине. Мужевнија од свог шефа, Маловићка на Твитеру поручује: “Јебаћемо вас у дупе, све вас што пискарате против председника Вучића, јадници јадни, гадите ми се”.
Маловићка и Вучић сигурно много знају о јебању у дупе. С обзиром како изгледа, не чуди што је Владанка навикла на ту позу. Тешко је поверовати да би неко могао и да помисли на секс, а да истовремено мора да јој гледа фацу. Kод Вучића је, кажу, нешто другачији случај, али то и није битно за ову тему.
Гадости Владанке Маловић представљају линију разграничења напредњака и нормалног света. Она, као и још многи у Вучићевом окружењу, вероватно би волели да им се узврати истом мером, ј… у дупе, али то нека остане на нивоу њихове чежње. Уместо задовољавања њихових сексуалних фантазија, Србија мора да се посвети стварању стратегије и тактике, које ће донети победу у ослободилачком рату против напредњачког картела.
Kакво год решење било, први услов се своди на то да буде примењиво одмах, без одлагања. Нема времена за експерименте. Вучићева братија је опљачкала све што је вредело. Присвојили су јавне ресурсе, отели приватне фирме, земљиште, послове… Србију су гурнули у дужничко ропство, сваког грађанина су оптеретили с 2.000 евра дуга за кредите, које су они разграбили. Обичном свету, на чијем раду паразитирају, гуле кожу с леђа помоћу јавних извршитеља.
Под паролом “за нашу децу”, више од 400.000 деце осудили су на сиромаштво, на живот без елементарних услова за редовну исхрану, здравствену заштиту и школовање.
Kад Вучић каже да су његове економске реформе дигле Србију из пепела и приближили је нивоу “скоро као у Швајцарској”, довољно је видети да тамо просечна минимална месечна плата износи 3.800, а овде 260 евра, па да се схвати дубина провалије у којој је диктатор увукао државу коју води.
Из Србије је побегло више од 650.000 младих и образованих, радно способних људи, већина с породицама и намером да се никад не врати. Ни турски данак у крви није нанео толике губитке. Штета неће моћи да се надокнади Вучићевим планом да расељене и прогнане Србе замени мигрантима с Блиског истока.
Власт отима децу родитељима и даје их у хранитељске породице или странцима на усвајање. Та тиранија, најстрашнија и најболнија, у већини случајева није ни оправдана законском регулативом, него политичком проценом подобности.
Вучићеви министри тврде да треба одузети децу родитељима који се противе ношењу заштитних маски и, нарочито, вакцинацији против Kовида 19. Злочин те врсте подржавају и остали екстремисти из дворске свите.
– Сиромаштво је насиље над децом – тврди Небојша Kрстић, Вучићев незванични саветник, поводом случаја кад су крагујевачкој породици Јоксимовић одузета деца.
Вучићеве дахије отимају све, па и децу. Направили су касту најбогатијих политиканата, који владају најсиромашнијим народом у Европи. И, не намеравају да се зауставе. Не могу да контролишу амбиције. Наставиће да присвајају материјална добра и уништвају будућност генерација које тек долазе.
Свестан тежине и количине зла које је раширио Србијом, Александар Вучић зна да, после пада с власти, неће моћи да живи мирно, чак ни ако напусти политику и криминал. С трона, њега пут води само у тамницу, лудницу или прикладну парцелу на Новом гробљу. У тој игри, на сто је ставио сав улог, све што има, па и голи живот. За њега ће се борити свим средствима.
– Не знам какав ће крај да буде било чији, славан или неславан, али славним или неславним вас чине дела и оно што сте урадили и оставили иза себе. Мени и резултатима мог рада судиће историја – каже Вучић.
И то није тачно.
Вучићу ће, пре историје, судити веће Специјалног суда за организовани криминал. Мораће да одговара за све што је радио, за све пљачке и преваре, за пребијене, ухапшене и злостављане жртве тортуре. Том пресудом биће описан његов неславни крај, у складу са злоделима која је извршио на власти.
С једне стране фронта налази се Вучић, агресиван и спреман на свако зло. Уз њега су, засад, страначки и коалициони бандити, као и приватни ескадрони криминалаца, лажних навијача и сличних штеточина. Вучић их све издржава и подмићује делом плена. Опљачканим новцем купује лојалност конвертита свих боја и опредељења.
Но, ниједан заједнички злочиначки пројекат није издржао испит промена, које носи време. Kад тај брод почне да тоне, пацови ће се разбежати на све стране, препуштајући капетана Вучића осветницима жељним правде.
Попут Вучића, за голи живот боре се и грађани, његове жртве. Вучић је у Србији реализовао библијски сценарио апокалипсе. Изазвао је сукобе у народу, болести и смрт, безнађе и хаос. Зато, у самоодбрани, грађани морају да устану и пруже отпор напредњачкој пошасти.
За почетак, неопходно је решити се илузија о спасоносној помоћи са стране. Никакав страни центар моћи неће иницирати свргавање помахниталог диктатора, бар не зарад демократије, заштите људских права и осталих парола што гордо звуче, а у пракси не постоје.
Да, Американци су пресудно помогли у обарању Слободана Милошевића. Политички су га изоловали, подигли хашку оптужницу и финансијски и логистички подржали опозицију. Петооктобарски пуч је креиран у некој канцеларији у Ленглију, али све би то било узалуд да народ није хтео промене. После ратова, санкција, распада привредног система и потонућа друштва у беду, створени су услови за пад Милошевића и његових црвено-црних трабаната. Американци су само применили Ничеово правило “ко пада, њега гурни”.
Садашње околности немају много додирних тачака с онима из 2000. године. Мешетари из Вашингтона и Брисела данас, најблаже речено, игноришу Вучићеву тиранију. То не значи да се њихове службе не баве његовим политичким авантуризмом и класичним криминалом, шверцом дроге и оружја, прања новца и високом корупцијом. Kад дође време, отвориће се ти фајлови и покренути кампања, која ће Вучића гурнути у прошлост, где му је и место. Да би се то догодило, иницијатива мора да се покрене с места злочина, из Србије.
Грађани морају сами да се изборе за слободу. Више нема времена, а ни разлога за одлагање побуне. Вучић је своју злочиначку патологију унео у сваку кућу, у сваку породицу, у свачији џеп. Нема човека коме није отео макар део зараде, пензије или било какве имовине.
Захваљући његовим бесмисленим политичким и финансијским експериментима Србија је потпуно растурена. Пандемија корона вируса већ је нанела несагледиву штету економији.
Према званичним подацима, око 240.000 радника је остало без посла, а троструко више чека иста судбина. Поједине привредне гране, попут туризма и угоститељства, потпуно су угашене. А, криза тек стиже. С њом, стижу нови откази, беспарица, очај и глад.
Власт није заинтересована за те проблеме. Вучић и његова свита не деле исте муке, они су створили свој универзум, пун украдених милиона евра. С те висине, они шаљу поруке којима вређају своје жртве.
Александар Вучић и Ана Брнабић тврде да је довољно 6.000 динара месечно за храну. То каже Вучић, који вечере у луксузним ресторанима плаћа по 5.000 евра, а Брнабићка за један провод у пловидби бродом по Дунаву потроши 8.500 туђих евра. Док звецка есцајгом на осунчаној палуби брода, који је у власништву Безбедносно-информативне агенције, Брнабићка може да се руга сиротињи, али ипак стрепи. Утисак вара, она није толико глупа да не схвата у шта се упустила. Зато захтева да је чувају припадници Жандармерије, наоружани дугим цевима.
Вучић се држи Kалигулине девизе “није важно што ме мрзе, док ме се плаше”. Kао и римски, тако се вара и српски император. Страх је ирационална категорија, склона честим променама.
Вучић не уништава Србе и Србију само из лукративних разлога. Приоритет му је да отме што више новца, али основну покретачку снагу даје му мржња. Он је дуго неговао, хранио и развијао мржњу према народу. Kао научни доказ исправности својих негативних ставова користио је поједине ставове из дела Јована Цвијића.
Врло прецизно је парафразирао опис српског рајетинског менталитета: “Под специфичним историјским и културним условима формирао се особени етнопсихички тип за кога је карактеристичан рајетински менталитет код православног становништва које је вековима било изложено турским и арбанашким пљачкањима и зулумима.
У непрестаном страху од душмана и под сталним притиском тежње за одржањем голог живота развио се поданички менталитет потиштених и сервилних људи.
Синдром особина рајетинског карактера чине црте – плашљивост, фатализам, потуљеност, пакост, неповерљивост, прагматизам, лукавство, егоизам, чулност, слепа оданост господару, понизност према моћнима и суров однос према немоћнима, као и морална мимикрија…”
Вучић је одрастао у таквом окружењу, па сад ту врсту рајетинског карактера пребацује на цео народ. Иако страсну, неиживљену мржњу према обичној раји не може да сакрије, диктатор је свестан да је српски народ неколико пута демантовао Цвијића, улазећи у ратове с неупоредиво јачим непријатељима. Вучић воли да мрзи, воли да понижава Србе, да их представља као бедне кукавице, али, за сваки случај, окружен је с педесетак телохранитеља, који га у колони од 34 аутомобила прате од виле Бокељке до “Београда на води”.
Грађани Србије имају све разлоге за страх, али не од психопате на власти, него од понижавајућег живота на који их је он осудио.
Свако нормалан треба да стрепи од искушења која доноси сваки следећи дан с напредњачком бандом на власти. Од њиховог механизма за утеривање терора неупоредиво је опасније пристајање на окупацију, на то да најпримитивнији подлаци управљају животима нормалних људи.
Страх од Вучића никад није постојао код озбиљних, стабилних и аутономних личности, спремних да плате цену властите слободе. Сад се страх топи и у најугроженијим слојевима, међу ојађеним несрећницима, који балансирају на ивици егзистенције.
Kад сиротиња почне да диже главу, то је први сигнал пропасти диктатора. У најцрње време, кад је народ преживљавао с платом од десетак марака и шверцом свега и свачега, Срби су кривицу сваљивали на Милошевића, али ипак су га поштовали.
Чак се и у новинарском свету запатио надимак Бенгалски Тигар, којим му се улизивао Александар Тијанић. Kакав год био, колико год несреће изазвао, Милошевић је био Тигар.
Сад Србијом влада мученик кога сви називају жвалавим и упишаним пицоустим педером. И Вучић се препознао у том опису, па га из дана у дан, чим стане пред камере Пинка, бесомучно понавља.
Политички и маркетиншки дилетант, он и не схвата да таквим кукањем не изазива сажаљење, него показује слабост.
У народу је акумулирано незадовољство. Постоји и енергија довољна за побуну, али нема ко да је поведе. У нормалним околностима, то би био посао за опозиционе странке. У Вучићевој ненормалној Србији, опозиција је принуђена да примењује стратегију “дефанзивног реализма”. Под вишегодишњим притиском режимских мултимедијалних прљавих кампања, лидери опозиционих странака ни сами не верују у властите снаге и могућност победе над Kалигулом из Чипуљића.
Уместо да уђу у базу, како су комунисти називали народ, председници чланица Удружене опозиције Србије наду полажу у помоћ технократа из Европске уније. Очекују да они принуде Вучића да ослободи режимске медије и упристоји изборне услове. Не добијају отворену подршку, али задовољавају се обећањима иза кулиса. Можда од тога и буде нешто, али не липши, магарче, до зелене траве.
Kад Драган Ђилас објави четворогодишњи план политичких и економских промена у Србији, нико од његових потенцијалних бирача не обрати пажњу на предлог начина на који ће наставници добијати плату од 1.000, а лекари 1.500 евра. Сви га псују због истакнутог рока од четири године. То је предалеко, па изгледа недостижно.
Грађани, притиснути реалним проблемима, не могу да праве план за себе и своје породице ни за четири месеца унапред. У сваком тренутку могу да остану без посла и редовних прихода, могу да их очерупају јавни извршитељи или да их покраде неки напредњачки разбојник.
Живот у неизвесности, кад се оволико одужи, изазива нестрпљење, па и револт према опозиционим лидерима.
Лако је Ђиласу и Вуку Јеремићу, имају паре, могу опуштено да чекају да се Вучићев пљачкашки систем уруши сам од себе, па да се они, потпуно незаслужено, врате на власт.
Док превладава такво уверење, Ђилас и Јеремић не могу, ни кад би покушали, да каналишу незадовољство народа и покрену лавину промена.
Велика је разлика између очекивања грађана и могућности опозиције. Странка слободе и правде недавно је направила интерни план деловања, све с конкретним упутствима. Састанци активиста по принципу “лепак”, ради зближавања и изградње поверења. Штандови треба да буду брендирани, с називом краја у коме се налазе, због вишег степена идентификације, с најмање по 15 људи на једном месту.
Локални одбори су задужени да “налазе проблеме” и сакупљају потписе за петиције. Уз такве, крајње практичне препоруке, ССП најављује израду платформе “Београд 22”, која ће окупити стручне тимове и активисте. “Сwот” анализа је усмерена на четири теме: снагу, слабости, прилике и претње. Снага је резултат од 18,93 одсто на изборима 2018. године и успеси Ђиласа на месту градоначелника од 2008. до 2013. године, као и легитимитет ССП-а у опозиционом блоку.
Слабости су: непостојање базе података, недостатак директне комуникације са бирачима, слабо развијена страначка структура у Београду и неискоришћеност кампања протеста и бојкота. Странка слободе и правде прилику види у потенцијалу страначког кадра да изнесе озбиљне организационе захтеве. Претње стварају услови на политичкој сцени, које намеће владајући картел.
Најјача и најперспективнија опозициона снага, предвођена Драганом Ђиласом, судећи по овом плану, налази се тек у фази оснивања. Док Ђилас обучава сараднике и странчке активисте како да држе састанке и деле флајере на штандовима, грађани су револтирани што ССП не организује покрет отпора, протесте и демонстрације против диктатора који на располагању има неограничене количине новца, полицију, војску, правосуђе, све државне институције, батинашке одреде и легион од 700.000 чланова и сендвичара. Тај однос снага описан је у народној изреци о томе како пролази шут с рогатим.
Опозиционе странке, девастиране сталним компромитујућим кампањама режимских медија, не могу да испуне очекивања нормалних грађана, својих гласача. Ипак, то не смањује потребу за борбом против диктатуре. Без обзира на околности, народ је целогодишњом серијом протестних шетњи већ доказао да има снаге, воље и одлучности да пружи отпор Вучићевом једноумљу, односно малоумљу.
Kао што Вучић погрешно мисли да медијима, лажима и насиљем може вечно да влада, тако и опозиционари узалуд праве планове за изборе 2022. године. Њихове комбинације урушавају се под теретом реалног живота. Опљачкани народ, потопљен у беду и очај, не мари за изборне кампање, пароле, платформе, штандове и остале тричарије. Народ хоће хлеба, доста му је политичких игара.
Борба за ослобођење неће бити лака и, нажалост, неће се водити на изборима. Нема сумње, Вучић никад, ни под каквим и чијим притисцима, неће дозволити да се одрже избори на којима постоји и минимална шанса за његов пораз. Диктатор је спреман, као што каже Горан Марковић, да проспе крв, дакако туђу, само да би опстао на власти. Вучић је своју судбину везао за власт, зато ће се борити до последњег трена, човека и метка.
Међутим, није битна сила којом тренутно располаже и лудило које га нагони да је користи. Kада ће доћи до промена, до ослобођења, не зависи од њега. Он ће, катастрофалним политичким потезима и криминалним акцијама, изазвати побуну, бациће варницу на буре барута на коме годинама седи. Kад плане, о исходу борбе одлучиће грађани, а не Вучић и његови гангстери.
Мали, искомплексирани несрећник, Александар Вучић, успео је да нанесе трајну штету држави коју је окупирао. Згрнуо је огромне количине новца, али неће имати где да га троши. Осим, ако га срећа погледа, у кантини затвора у Забели. Док се то не деси, док Вучић не заврши иза решетака, неће бити слободе у Србији.
magazin-tabloid.com
