До Велике Албаније, о трошку Србије: Србија ће узети кредит да гради великоалбански коридор, аутопут Ниш-Приштина-Тирана

Још 2005. године, у немачком Бундестагу, приликом расправе о “хармонизацији односа на Западном Балкану”, поменута је идеја о изградњи ауто-пута који би спајао југоисточну Србију са Косовом и Албанијом. Идеја није била аутентично Немачка, него је реч стратегији НАТО пакта која је зацртана у јануару 2001. године, када је у Бриселу, први пут поменута могућност изградње једне такве саобраћајнице. Разлози су били више него јасни. У питању је прављење америчког “безбедносног коридора” преко централног Балкана и позиционирање Србије као колоније НАТО алијансе. Крајем августа 2014. године, и председник Владе Србије, Александар Вучић, признао је да је на почетку свог криминалног мандата, предлагао бившој високој представници ЕУ, Кетрин Ештон, да Србија буде главни носилац изградњу ауто-пута Ниш-Приштина. Реч је о инвестицији која би коштала близу милијарду евра (Вучићев “предрачун” који је поменуо током своје последње посете Берлину, говори о 840 милиона евра).

Идеју НАТО пакта да изградња ауто-пута Ниш-Приштина буде део одговора на присуство руских безбедносних снага на југу Србије, одлазећи српски премијер Александар Вучић, одлучио је да оствари преко леђа свих грађана Србије, тако што ће узети кредит од европских банака, који су му већ понуђени у ту сврху. Албанци са Косова који су већ увелико кренули у куповину земље уздуж будућег коридора, а припреме за изградњу ове путне деонице која је део великоалбанског клина коју Америка хоће да забије у Србију, већ су почеле. У њима главну реч води Вучићева влада.

Истовремено, док он планира овај великоалбански пројекат 21. века, аутопутна мрежа у Србији је у катастрофалном стању. У централној, западној и источној Србији, Банату и Срему, стање је такво да би свака озбиљна држава већ одавно уложила сва расположива средства у њихову изградњу, а не у аутопут Ниш-Приштина-Тирана-Валона, који је од интереса за Албанце са Косова и из Албаније, јер се њиме повезују са средњом Европом.

Упркос свему, почетком ове године (5. јануара), на Вучићеву иницијативу (а уз подршку Брисела и Вашингтона), формирана је радна група Србије и Албаније која је себи дала у задатак да формулише предлог заједничког документа за сарадњу (тачније за израду пројекта аутопута од Ниша до Тиране и Валоне).

Кад тај део посла буде готов, пројектна документација ће бити предата Европској комисији на верификацију.

Последњи чин ове наопаке идеје, десиће се кад Србија узме већ понуђени кредит којим ће већи део ауто-пута бити изграђен. У Бриселу је већ скована фраза (“инфраструктурни услов привредног развоја и стабилности Западног Балкана”), која треба да прикрије стварне разлоге изградње путне трасе Ниш-Приштина-Тирана-Валона. Али, Србија као главни носилац терета изградње овог ауто-пута, још увек не зна колико ће он коштати! Процена укупне вредности инвестиције није ни на видику! Истина, Вучић је о неким цифрама јавно говорио, али то није ни издалека стварни трошак.

Провидно срочена изјава Вучићеве ресорне министарке Зоране Михајловић, да је “тај аутопут је за нас јако важан зато што ћемо га везати на такозвани ‘Плави коридор’ – Јадранско-јонски аутопут који пролази кроз Албанију”, говори о томе да је почео и процес индоктринације грађана Србије, који све то треба да плате.

И док траје припрема терена за још једну пљачку Србије и почетак радова на овом штеточинском пројекту, већ постојећи план о реконструкцији пруге Београд-Бар, средствима руског кредита, полако добија и своје “анексе” који су додати по наговору “западних пријатеља”.

Реч је о скандалозном плану да се изгради и траса прикључка са Албанијом, и то у неколико варијанти. Али, зашто би Србија платила и трасу према Албанији и ко је то одлучио? Извесно је да Русија овде има последњу реч, и није тешко погодити каква ће њихова одлука бити. Срећна је околност да руским парама неће ни бити изграђено оно што није од руског интереса.

Српски динар за албански пројекат

На последњем састанку министара спољних послова држава региона, одржаног 25. марта ове године у Приштини, Јоханес Хан (човек са невероватном намесничком титулом “Комесар за добросуседство и придруживање”), понудио је “доступних 100 милиона евра” из европских фондова за изградњу планиране саобраћајнице. Реч је о новцу који мора бити повучен ове године и у питању је тек десети део вредности целе инвестиције. Знајући да је главни терет изградње будуће саобраћајнице на себе преузела Вучићева влада, министар спољних послова лажне државе Косово, Хашим Тачи, имао је пуно разлога да се радује, па је рекао да “пројекат транспортне мреже представља конкретан корак сарадње земаља региона”. Мање дипломатски речено: да ће Србија да плати допринос велиоалбанској идеји, у коју се ауто пут Ниш-Приштина-Тирана-Валона, савршено уклапа!

У сред тог састанка, јавила се видео-линком из Брисела и Европска комесарка за транспорт, Виолета Булц, која је том приликом рекла: “Ваш регион треба да буде боље повезан и мислим да Србија може пуно да уради у том правцу!”

Док се све ово дешавало у Приштини, албански премијер Еди Рама, јасно је поручио из Тиране да ће се “национално уједињење Албанаца остварити у Европској унији”! Коме још није јасно после такве изјаве да је сваки динар или евро који Србија уложи на том путу, истовремено и улагање у пројекат Велике Албаније и ко ће да одговара за овакву велеиздају?

Али, Вучић и даље инсистира на уласку у овај велеиздајнички посао, без обзира што је јасно да ће нанети Србији историјски ударац.

Такозвана Студија о изводљивости ауто-пута Ниш-Приштина-Тирана-Валона је у припреми. Вучићева влада се већ хвали том чињеницом. Ресорна министарка каже да ће Студија бити готова до јесени. А, рехабилитација железничке пруге Краљево-Рудница (која би спојила Србе са севера Косова и централну Србију), као и још двадесет стратешки важних локалних и регионалних железничких траса у Србији (које изгледају као са краја деветнаестог века), може да сачека.

Треба подсетити и на то да је Србија после Другог светског рата, због наметнуте идеје “пролетерске солидарности”, демонтирала читаве фабрике и пребацивала их као помоћ Енвер Хоџиној Албанији. За време Титове Југославије, удомила је на својој територији више од 200 хиљада емиграната из Албаније, подигла је фабрике и пољопривредне комбинате у сваком крају Косова и Метохије, запослила их, школовала и изградила сву потребну инфраструктуру, укључујући и мрежу путева. Тако је узгојила “гују у недрима”, која се касније претворила у језгро сепаратизма.

Од почетка америчке окупације Косова и Метохије 1999. године, па све до данас, Србија не може да попише сву своју имовину и да обезбеди непристрасну међународну арбитражу којом би вратила оно што јој припада. Али, зато је Вучићев режим свим силама скочио на ноге да се задужи још једним кредитом (или са више њих), како би албански пројекат ширења на јужну и централну Србију успео.

Шта је Вучић, уствари, понудио као своју “визију” која Албанцима са Косова и Метохије и Албанцима из Албаније, широм отвара врата овог дела Европе?

Напредовање великоалбанских пројеката

А, 29. августа прошле, 2014. године, у Берлину, у својству председника Владе Србије, Александар Вучић је учесницима конференције о Западном Балкану, представио три инфраструктурна пројекта за које је одмах рекао да су “од приоритетног значаја за цео регион”, међу којима је била и изградња аутопута Ниш-Приштина. Тада је први пут рекао да је у питању инвестиција која има “оквиран” предрачун 840 милиона евра (са приступним путевима скоро милијарду евра).

Предложио је Вучић и стварање царинске уније у региону и рад на скраћивању бирократских процедура и чекања на граници, што је изазвало подсмех присутних немачких привредника, који добро знају за “балканске царинске мафије”, од којих ниједна локална олигархија не жели да се одрекне, а понајмање она Вучићева.

У наставку свог неуротичног “наступа”, предложио је и да Србија финансира реконструкцију две железничке трасе (Београд-Подгорица-Скадар-Тирана) и (Београд – Бијело Поље – Пећ – Клина – Глоговац – Приштина). У оба случаја, реч је о трасама које би помогле Албанцима са Косова да “изађу из себе” и простру се по централним деловима Србије, што је и коначни циљ великоалбанских планера.

И за овај посао имао је већ спремну “оквирну” цену од 525,9 милиона евра.

Вучићево лудило се ту није зауставило, па је изашао са предлогом да се гради и железничка траса од Бијелог Поља преко Берана до Пећи (где никада није ни постојала пруга!). Према плановима које су му његови евроатлански пријатељи дали да промовише, на тој релацији треба да се изгради 103 километра шина, а Србија би учествовала у плаћању трошка дела инвестиције од око 850 милиона евра! Зашто би Србији један такав трошак требао, а реч је о саобраћајницама које нису од интереса за развој Републике Србије?

Цена “патриотског” пута

Албанска власт на Косову, платила је једну трасу ауто-пута Приштина-Тирана, који је коштала милијарду евра! Испоставило се да је у питању путна траса која је комерцијална два месеца годишње. Схвативши ваљда да је цена повезивања “Велике Албаније” прескупа, Тачијева влада у Приштини је дошла на идеју да искористи присуство НАТО пакта и отрцану причу о “повезивању региона”. Вучић је ту дошао као некакав великоалбански менаџер, на кога у почетку нико није рачунао, али који се показао најспремнијим да укључи Србију у финансирање саобраћајница које ће повезати све Албанце, где год их има у заграничним подручјима, Србије, Македоније и Црне Горе.

У позадини изградње свих саобраћајница које повезују све земље чланице НАТО пакта на Балкану, стоји америчка фирма “Бецхтел” (некадашњи огранак корпорације Џорџа Буша), која је била главни извођач радова на аутопутевима у Турској, Хрватској и Румунији. Тачније, где год је присутан НАТО пакт на Балкану, ту је и компанија “Бехтел”, позната по криминалним маржама које иду и до 40 одсто од уговорене цене!

Двојица француских новинара, Жан Арно Деран и Лоран Жеслен, иначе врсни познаваоци прилика Балкана, објавили су велики истраживачки текст у француском месечнику “Монд дипломатик”, о финансијско-политичкој и стратешкој позадини пројекта аутопута Тирана – Приштина, у коме чињеницама потврђују да је реч о пројекту који је добар за НАТО пакт и за реализацију саобраћајница неке будуће великоалбанске државе. Узгред, треба рећи и то да албанска влада на Косову никада није објавила уговор о изградњи овог аутопута, мада је познато да траса изграђеног аутопута према Албанији, кошта 25 посто бруто домаћег производа Косова! Албански порески обвезници са Косова који данас исплаћују амерички кредит за аутопут до Тиране, ову трасу саркастично зову “патриотски пут”. Српско искуство о “патриотским пројектима”, немерљиво је скупље, али ће Вучићев наума да помогне окупљању свих Албанаца у једну државу, довести у питање даљи опстанак Србије као државе са нешто преостале суверености.

Да би слика била јаснија, треба рећи да је пут од Београда до Скадра преко Косова данас дугачак 594 км, а завршетком аутопута Ниш-Приштина, биће знатно краћи. Јасни су разлози због којих је Албанцима потребна путна мрежа којом ће на југу изаћи на Јадран, а на северу у Србију и даље у Европу. Србима та саобраћајница уопште не треба! Њоме ће доћи само невоље.

Интересантна је и судбина ауто-пута од Призрена до Мердара, названог „Ибрахим Ругова”, по бившем албанском политичком вођи. Када буде потпуно завршен, аутопут ће бити укупне дужине око 102 километара. Од границе Албаније до Призрена има само 18 километара. Дакле, за сат времена се овим путем може доћи из Албаније до улаза у Куршумлију! За Србе од Мердара до Куршумлије, тај аутопут значи само албанизацију и исељавање. Колико је Албанцима стало до ове деонице пута, најбоље говори и податак да је на њему, током две и по године, даноноћно радило 2.500 радника. Извођач је, такође “Бехтел”, амерички конзорцијум који је градио и аутопут у Албанији.

Ауто пут од Приштине до Косовске Митровице, ради се већ неколико година, али у деловима. Према писању албанске штампе на Косову, тај пројекат би био одавно завршен да није чињенице што су Срби стопроцентно становништво од северне Митровице до граничног појаса код Лешка и Руднице.

Да је у питању обрнута ситуација, и да су Албанци на тој територији у већини, одавно би се Вучићева влада потрудила да дигне неки кредит и сагради им пут до центра Шумадије и Београда, како би лакше ишли у Европу и још лакше населили ово што је преостало од Србије.

На западним прилазима Приштини, поред видљиво порушеног српског гробља, кренула је изградња два крака ауто-пута до Скопља.

Али, ту се не завршава мапа путне мреже којом би Албанци означили постојање своје етнички чисте државе у којој би се нашли делови Србије, Македоније и Грчке. Да ли то то био главни разлог због кога је НАТО пакт креирао идеју и о ауто-путу Ниш-Приштина?

Куда води његов пут?

Овог пролећа, европски комесар за добросуседство и придруживање, Јоханес Хан, организоваће конференцију (21. априла у Бриселу), на којој ће озваничити почетак изградње ауто-пута Ниш-Приштина-Тирана. Понудиће и десети део потребних средстава из такозваних ИПА фондова, као такозвану “грант инвестицију”, коју Србија треба да прихвати. Званично, Европска унија ће издвојити милијарду евра за путну мрежу Западног Балкана, али није прецизирано шта ће коме бити намењено, колико тога ће Србија повући у облику кредита и зајмова а колико околне земље, а посебно Косово чије постојање као државе Брисел не оспорава.

Ипак, оно о чему Јоханес Хан не прича, Вучић је спреман да одмах подели са својим пословним и интимним партнерима. На тај начин је и процурела информација о списку његових сулудих идеја “регионалних пројеката”, у које жели по сваку цену да укључи и Србију, мада јој већина од тих хипотетичких послова неће донети ништа осим штете и задуживања.

На столу код његових “психијатара” у Бриселу, налази се и његов пројекат назван “Иницијатива за слободнији проток робе до успостављања царинске уније”, којом би била обухваћена Србија, Македонија, Црна Гора, БиХ и Албанија. Посебан акценат је стављен, наравно, на Албанију! На папиру који је Вучић послао надлежнима у Бриселу, у делу где образлаже његову “Иницијативу”, пише да је смисао свега “ефикаснији и јефтинији проток робе, успоставља се спољнотрговинска политика према трећим земљама, формирање Уније младих Западног Балкана (Унија би обухватала Србију (уз обавезно укључивање младих Албанаца са Косова), Црну Гору, Хрватску, Босну и Херцеговину, Македонију, Словенију, Албанију), изградња аутопута који би омогућио повезивање Косова са Коридором 10, реконструкција путног и пружног коридора Србија – Црна Гора – Албанија…”, и много тога још. Али, све са циљем да се Албанци извуку из изолације у коју су упали остварењем својих сепаратистичких идеја и отимањем историјске и државне територије Републике Србије. Тачније речено, Вучић је својим акцијама већ постао део пројекта великоалбанског ширења на остатак Србије.

Да није било промене власти у Грчкој и јасно постављеног односа Грчке према Албанији и Албанцима (а посебно према великоалбанској идеји), Вучић је био спреман и да у сред Атине стави на сто предлог да и Грчка учествује у изградњи једне трасе аутопута са Косова до летовалишта која су традиционално, већ деценијама, попуњена српским туристима.

Коначно, грађани Србије морају знати и то да су после потписивања капитулације са НАТО пактом у Бриселу, садашњи српски властодршци, на челу са Александром Вучићем, отворили врата даљем поробљавању ове државе и њених грађана. Инвестиција у ауто пут Ниш-Приштина-Тирана, последњи је сигнал да се пружи отпор огољеном насиљу западних окупатора. У противном, Србија ће бити натерана да направи, не само путеве и пруге, него и нове градове на територији будуће Велике Албаније.

ГЛОСА

Упркос томе што је признала самопроглашено албанско Косово, Црна Гора је одбила да уђе у авантуру прављења тунела испод планине Чакор (на чијим врховима, којим иде стари пут Мурино-Чакор-Пећ, је међудржавна граница). Постоје најмање два јака разлога за такву одлуку: реч је о тунелу којим би Албанци са Косова изашли на североисток Црне Горе, где би убрзо дошло до демографске промене у корист Албанаца, и друго, цена тог пројекта вишеструко би превазишла његову исплативост.

мајор Горан Митровић, Таблоид