“Да ли ћеш рећи да су њих двојица испустили буре, питао ме је директор Радош Миловановић пре суђења. Рекао сам да не могу, због њих двојице који су на небу, да лажем. Добио сам отказ. Знам да никада нећу у Лучанима наћи посао. Али, рекао сам истину и сад могу мирно да спавам”, рекао је за НИН Марко Митровић, сведок несреће у Лучанима.
Сећате се оног гнусног догађаја, можда међу најгнуснијим у нашој историји. Суђења за несрећу у Лучанима? Оно када су радници аплаудирали у знак подршке директору пред родитељима и сестром настрадалог младића? Та слика заувек ће нас срамотно описати као нељуде без срца и савести.
Суђење за трагедију у војној фабрици „Милан Благојевић“ у Лучанима, после четири одлагања, настављено је у Основном суду у Ивањици. Један од сведока, Марко Митровић, изјавио је да му је директор Радош Миловановић рекао да пред тужиоцем каже да су настрадали радници Миломир Миливојевић и Милојко Игњатовић испустили буре са експлозивним отпацима. У исповести за НИН, Марко Митровић прича шта се догодило и како га је директор терао да на суду кривотвори истину.
Његову исповест вам преносимо:
– Рекао сам и на суду на сведочењу да ме је директор звао неколико дана пре но што је требало да идем код тужиоца да дам изјаву. Питао ме: „Шта ће бити ако дође до тужилаштва? Да ли ћеш рећи да су њих двојица испустили буре?“ Рекао сам да не могу због њих двојице који су на небу да лажем, а он је рекао: „Њих двојице нема, па нема, ти само треба да кажеш да су они испустили буре“. Додао је да ако се неко нађе да каже да јесу испустили буре, а ја да нису, завршићу у затвору, одговараћу.
Рекао сам да ја не лажем, да знам јер сам био најближи и нисам чуо никакав ударац. Да је буре испало, треснуло, чуло би се. Чује се оловку ако испустиш на паркет, а камоли буре тешко 70 кила. Рекао сам да нисам чуо, он је повишеним тоном понављао да, ако се нађе неко ко ће ртећи да јесте, да ћу ја одговарати и да ме он неће заштитити од затвора.
Нисам имао уговор за стално, обнављао сам га на три месеца, као већина радника, а директор је човек који држи целе Лучане, влада већ толико година у општини иако се то званично не води. Када дођу избори, зна се ко је подобан, ко ће бити председник општине, а то је онај с ким директор сарађује. Баш је шериф, што кажу. Било ми је непријатно када ми је инжењер рекао да ме директор зове на разговор, плашио сам се таквог човека. Ја обичан радник… дођеш код директора у канцеларију, зависи ти посао, уплашио сам се, био сам под стресом. Сада ме више није страх откако је све било на разним телевизијама, новостима, у часописима.
Ја сам 1989. годиште. Од директора ми је зависио посао. И дан-данас не могу у Лучанима да нађем место где бих радио, а више ни не покушавам, не могу од њега. Ево вам пример разговора у једној фирми. Власник те фирме ми је рекао: „Примио бих те, само да није њега. Не могу да улазим у сукоб с њим јер имам један објекат у фабрици и када би знао да радиш за мене, затворио би ми капију и не бих могао да узмем материјал. А доле ми је велики магацин“.
Са малим Миломиром и његовим оцем радио сам заједно, његова сестра учила је са мном школу. Мали је играо фудбал, генерација млађа од мене, када сам ја био у кадетима, он је био у пионирима. Годину и неколико месеци радили смо заједно. Тог дана стигли смо на посао, на почетку смене добили радне задатке. Мали Миливојевић и ја били смо заједно у групи и радили смо у кругу.
Био сам бочно од њих, на три, четири метра, код барутног отпада који после иде на даљу прераду. На грубом ваљку сам прерађивао материјал и док сам ра одмеравао Миломир је прилазио мени, а Милојко је паркирао возило и питао малог: „Хоћеш да помогнеш деди, да видимо колико си јак?“
Ко би узео да спушта буре 70 кила тешко сам, а било је крцато, картонско буре, не као сад прохромско, није било по пропису, није имало антистатик врећу. И помогао му је. Био сам на три метра од њих и сигурно бих чуо да је било било каквог ударца бурета, да су га испустили, али нису. Ништа се није чуло, само ме је у једном тренутку одбацио велики пламен. Истрчао сам на супротна врата, видео Милојка потпуно изгорелог, без одела, само ципеле на њему.
Пеђа Недовић и Саша Богичевић су пришли и помогли, одвели су га на ливадицу. Настрадали нису имали заштитно одело. Имао сам исту одећу као они. Али и сто заштитних блуза не би могло да га заштити од толике температуре.
Али, видиш, Радош Миловановић газдује целим местом и шта он каже за друге то је истина. У свакој институцији је тако. Он се пита за све. Од фудбалског клуба Младост, где је почасни директор, не знам ни где га нема. Толико радника, толико породица зависи од фабрике и цели Лучани и околна места и безмало сви. Бар један члан сваке породице запослен је доле.
Сви зависе од њега. И зато су на његов позив и дошли радници да му аплаудирају пред судом, да не би остали без посла. Све су то радници, колеге и комшије покојног Милојка и малог. Нисам био тамо, али сам на снимку видео моје другове, у ствари, били су ми другови пре тог аплаудирања. Данас ретко ко сме да ми се јави. И кад прођу поред мене, гледају са стране хохе ли неко проћи да их види. Питате се како су могли да аплаудирају директору пред родитељима мртвог сина. Овде сви дрхте од директора, 90 одсто Лучана дрхти. И нико му се не супротставља. Зависе од њега, примају плату. После те несреће он им је и подигао плате, купио нова одела, заменио картонску бурад, уградио камере у сваки објекат.
Тако да су вероватно морали да дођу, били су приморани од стране пословође. Цео тај дан фабрика није радила и била је велика гужва испред суда. Када сам видео снимак, рекао сам не могу да верујем да је неко од мојих другова ту. Били су на слави код мене, ишао сам на весеље код њИх. Могао је бити мртав било ко од нас. Од тог дана не комуницирам са њима. Ни са ким – прича Марко.
Лучани су мало, идилично место у брдима, нешто налик Твин Пиксу. Около су виногради и четинарске шуме.
– Ово је рупа, пре бих рекао. Место као место је ОК, има базен, кафиће, маркет, један, други… Али људи као људи, не знам, не желим да их коментаришелм. И о директору, шта бих вам још рекао? Радио сам после тог састанка можда још месец дана када ми је Владета Раданић, пословођа трећег одељенња рекао, испред сушнице, било нас је можда осам, девет радника: „Марко, можеш доћи?“ Пришао сам и рекао ми је, пошто нам на свака три месеца продужавају, да је он написао као и увек директору да је задовољан мојим радом, да сам коректан и савестан радник, али да га је овај пут позвао директор: „Ко си ти да пишеш то, узми лепо напиши да нема потребе за његовим даљим ангажовањем“. То сам и очекивао. И пословођа ми је рекао: „Данас ти је задњи радни дан“. Кажем да није проблем, донећу мајицу, блузу, ципеле, све да се раздужим, и пословођа је прошапутао: „Шта да радим, знаш како је“. Рекох: „Разумем све. Био си коректан као пословођа, ретко добар човек и ја сам се трудио увек да будем добар радник“. И свако ће потврдити да сам то и био – рекао је Марко, а онда и наставио:
– Отишао сам до свог сандучића, раздужио све што сам имао, ципеле, одело, панталоне, мајица Отишао сам право кући. Живим са девојком. Очекивао сам ја отказ. Знала је и она да после Ивањице нећу остати. Тражио сам посао овде и онде, али ништа. И онда сам отишао у село одакле ми је отац, било је лето и балирао сам сено и обављао разне друге сеоске послове. После сам нашао неки посао, повремено би ме неки газда позвао на грађевину. И то је то.
Све човек до човека, све људскост до људскости, како је говорио после аплаудирања пред судом Миливојевићев отац.
– Све карактер до карактера – каже Марко.
– Како се сада осећам када сам рекао истину? Много ми је лакше. Мирно спавам. И ништа друго ме не занима. Знам да никада нећу у Лучанима наһи посао, нико ме неће примити, али не желим да одем одавде. Радим у Чачку и путујем сваки дан. Знаш како је било у фабрици? Терали су нас као робове, норма, норма, норма. Нисмо имали дана одмора све док није дошла несрећа. Од тада подигнуте су плате и болље им је. Али било би ме срамота да туђи живот наплатим већом платом. Људи као да се не сећају шта је било, како су радили, под каквим условнма. Да, то је осмех. Тако га видим када ми сад прође слика малог Миливојевића, како се насмеје. Он је био увек весео, пун живота, млад дечко, живахан скроз. И кад се насмеје, његов шарм завлада. То памтим.
Нисам питао никада колеге и комшије зашто су аплаудирали директору, ни како могу. Ништа не питам и не желим да питам. С њима више немам никакав контакт и никада га нећу имати.
У будућности себе видим овде или у селу, код оца. Увек сам волео моје село, сигурно више него Лучане, али овде имам стан, тамо радим пластеник, нешто око свиња, и тако. Нећу да бежим одавде и немам потребу. Овде живим и то је то. Ретко причам о том догађају, о тој несрећи. Ми и код куће не причамо о томе. Јер могао сам и ја да будем тај – каже Марко.
Суђење је почело 3. октобра 2019. Тада су радници лучанске фабрике дошли да подрже директора Радоша Миловановића уз тврдње да он не сноси одговорност иако су бројне неправилности забележене у раду фабрике. Неки од њих вређали су породицу настрадалог Миливојевића. Отац настрадалог младића већ пет година чека пресуду за овај случај.
– Здравствено се лоше осећам, и ја и супруга, не знам да ли ху то дочекати – каже Милован Миливојевић, отац погинулог Миломира.
За несрећу у лучанској фабрици, у којој су 14. јула 2017. године, након експлозије барута, погинули радници Миломир Миливојевић (25) и Милојко Игњатовић (55), оптужени су Радош Миловановић, генерални директор, Владимир Лончаревић, руководилац погона Ракетна горива, у коме се догодила несрећа, и Томо Стојић, руководилац сектора Безбедност и заштита на раду. Сви су негирали кривицу.
НИН
