На сајту Фонда стратешке културе Владимир Димитријевић и Александар Павић резимирали су најважније догађаје у свету у 2016. Они су назвали ту годину „годином наде“ у којој су „отворене нове могућности“. Када пак погледамо шта се у Србији дешавало, чини ми се да је, поред онога што је у континуитету лоше, у протеклој години било и неколико добрих вести.
Лоше је што политички и медијски естаблишмент и даље већином исповеда и декламује мантру: „ЕУ нема алтернативу“. Таква стратегија и иначе је лоша – само лакомислени људи и народи немају „план Б“. А у случају нашег опредељења за ЕУ таква стратегија погубна је због тога што се „отварање и затварање“ 36 поглавља мора плаћати новим и новим уступцима. Зашто би то Србија радила када се ЕУ, очигледно, урушава, а још и када нам, тако ослабљена, та бирократска структура арогантно поручује да „нема проширења пре 2020. године“?!
Питање је шта ће бити и после 2020. и шта ће се још тражити од јадне Србије која за магловита обећања да ће добити једног дана „премију“, мора већ сада да наноси себи штету. Последња у низу таквих штета је „притисак Брисела“, како нас отворено обавештава Блиц, да Србија укине таксе на увоз меса и млека из ЕУ, како би се смањиле штете пољопривреди у ЕУ због губитка руског тржишта. И, наравно, наша влада је 29. децембра 2016. попустила и укинула заштитне таксе.
Подсећам да од 1. септембра 2017. године, према Споразуму о стабилизацији и придруживању, грађани и фирме из ЕУ стичу право да директно купују пољопривредно земљиште у Србији, како од државе тако и од приватних власника. Српско село је ионако у јадном стању, а актуелна влада је притом још и 1. фебруара 2016. године смањила субвенције са 12.000 на 4.000. динара по хектару. Село је некада била социјална, војна и културна кичма српског друштва, а и данас обезбеђује Србији прехрамбену самоодрживост и независност од увоза. Но када та кичма коначно буде сломљена, питање је шта ће бити са овим друштвом и са овим народом. А ЕУ од нас тражи да тај, још увек живи део српске производне економије, пустимо да буде уништен, те да чак активно радимо на његовом сатирању.
Дакле, и даље као држава идемо у лошем смеру. Зато је 2016. година била једнако лоша као и све претходне у овом столећу. Но, било је и неколико догађаја који уливају наду да се нешто можда може променити и набоље.
Најпре, Влада је добила бројнију опозицију у Парламенту, а евроскептичке странке поново су у Скупштини. Власт делује нервозно и најављује нове изборе, који су још једна прилика за опозицију. Наравно, ни опозиција није како ваља. Али, не ваља ни власт која је до сада чинила више штете него користи – од капитулантске предаје Севера Косова Приштини, преко склапања три споразума са НАТО-ом, финансирања страних капиталиста или распродаје природних ресурса, па све до сечења храста старог 600 година. Зато је добро да таква власт буде под већим притиском патриотских и демократских снага. А оне су управо 2016. године добиле нова места у Скупштини.
Друго, „бризлаз“ и „трампотрес“ поколебали су самопоуздање дела наше тзв. олош-елите којој је све јасније да до промена долази у самом језгру система, те да промене морају да наступе и на периферији, чак и у Србији. У академској средини већ запажам евакуисање појединих колега са атлантистичких позиција на „неутрално“ становиште и верујем да ће се тај процес наставити. Атлантистичка идеологија је у кризи и све мање има утицајна у интелектуалним круговима (мада је и даље доминантна). С друге стране, критика те идеологије незадрживо расте и има све више угледа у јавности.
Добар пример снаге критичке алтернативе јесу књиге које су у 2016. објављене у Cateni Mundi, у III колу едиције „Српско становиште“: Мило Ломпар, Полихисторска истраживања; Слободан Рељић, Медији и Трећи светски рат; Маринко М. Вучинић, Анатомија Друге Србије; Милош Ковић, Упоришта; Коста Чавошки, Велеиздаја у вишеструком поврату; Владимир Димитријевић, Тржиште или храм; Слободан Антонић, Демонтажа културе.
Свака од тих књига, понаособ, разорна је критика атлантизма као идеологије а, овако концентрисана, таква критика до сада није забележена у нашем културном животу. Те књиге својеврстан су одговор национално оријентисаних српских интелектуалаца на изазове данашњице. Отуда ће оне свакако утицати на читалачку публику.
Трећа позитивна појава која је уочљива јесте криза ендемске форме радикалног атлантизма – „другосрбијанске“ идеологије. Као што сам већ писао на сајту Фонда стратешке културе, Е-новине су угашене, Сајам књига у Београду у уочљивом је процесу „раздругосрбијанисања“, а и у Министарству културе утицај „друге Србије“ је у опадању. Наравно, далеко смо још од тога да компрадорска идеологија изгуби доминантну позицију у српској култури. Погледајте само „Културни додатак“ Политике и све ће вам бити јасно. Али, „другосрбијанштина“ је у очигледном опадању и то је добра вест за све који овој земљи желе добро.
И најзад, добра вест је и поклон у наоружању који смо добили од Русије, о чему сам прошли пут писао. То је важна симболичка „тачка обрта“ – од систематског слабљења војске (уклањање 107 ратних генерала и 250 пуковника, уништење 800 тенкова, 3.000 артиљеријских оруђа, 1,4 милиона противпешадијских и на стотине хиљада противтенковских мина, као и уништење преко 1.200 ракета „Стрела 2 М“, смањење војске за 80.000 у миру и за 400.000 у рату, итд), па до почетка њеног јачања и обнове преузимањем руског наоружања.
Знам, рећи ћете да су, поред трагичног стања у економији, политици и култури, наведене четири „добре вести из 2016“ одвећ недовољне да бисмо смели бити оптимисти. И то је тачно – уколико све остане на томе. Но, хајде да се надамо – или још боље: учинимо све што је до нас – да та четири догађаја буду оне ласте које најављују „пролеће једног народа“. Баш оно што се десило с Русијом 2000. године.
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
