Апстракт: У чланку који слиједи настојимо критички анализирати биополитичку функцију имунизације. Указујући на циљеве имунизације (депопулацију и интересе фармаколошке индустрије), чланак покушава довести у везу стандардне вакцине (Полио, ДТП, ММР) и најучесталије посљедице које се њима приписују (Дјечија парализа, СИДС, Аутизам, стерилитет). Посебну пажњу придајемо статистичким подацима и анализи садржаја појединачних студија случаја.

Кључне ријечи: Вакцине, депопулација, фармаколошка индустрија, Полио, ДТП, ММР, Дјечија парализа, СИДС, Аутизам, стерилитет.

Abstract: In the article that follows, we try to critical analyze the biopolitical function of immunization. Pointing to the objectives of immunization (depopulation and interests pharmacological industry), the article attempts to link standard vaccines (Polio, DPT, MMR) and the most common consequences are attributed to them (Polio, SIDS, Autism, sterility). We focus special attention to statistical data and analysis of the content of individual case studies.

Keywords: Vaccines, depopulation, pharmacological industry, Polio, DTP, MMR, Polio, SIDS, autism, infertility.

Устав Републике Српске, Члан 14.

„Забрањено је на било ком лицу,

без његовог пристанка,

вршити медицинске и друге научне огледе.“

Међународна класификација болести, Ревизија 10, Књига 1, Члан Z28.1.

„Наизвршена имунизација због одлуке пацијента

донијете на основу личног убијеђења или притиска средине.“

Увод

Веза између имунизације и аутизма већ годинама заокупља пажњу шире јавности.[1] Постоји лако доступан читав низ судских пресуда којима је доказана првенствено веза између аутизма и ММР вакцине али и веза између осталих вакцина и других болести из тзв. аутистичног спектра. У САД-у је 2003. године судском пресудом утврђена веза између ММР вакцине и епилепсије.[2] Веза између ММР вакцине и аутизма утврђена је судским пресудама у САД-у из 2007[3], 2008[4], 2009[5] и 2012.[6] године. У Хрватској је 2009. године судском пресудом утврђено да вакцина против дјечије парализе (Полио) изазива дјечију парализу.[7]Судским пресудама у Италији из 2012. године утврђена је веза између ММР вакцине и стопостотног инвалидитета насталог након вакцинације[8] те веза између ММР вакцине и психомоторног застоја.[9]Значај ових пресуда почива у томе што оне доводе у питање ставове званичне медицине о томе како не постоји „доказана“ веза између одређених вакцина и одређених обољења. У овим случајевима медицинска веза „можда“ службено и не постоји (а с обзиром на укупни политички и економски значајзначај покренутог питања можда неће ни бити доказива) али је сасвим очито да постоји (доказана) правна (судска или законска) одговорност. У том смислу ваља упитати: како је могућа одговорност за нешто што не постоји?

Вакцине. Депопулација и профит

Могућ одговор на питање зашто званична (службена) медицина одбија да призна везу између вакцинације и аутизма (и других обољења) има двије димензије. Прва димензија тиче се глобалне демографске контроле. Проблем имунизације треба сагледавати унутар контекста глобалне контроле укупне свјетске популације која представља основни циљ пројекта одрживог развоја који је дефинисан у документу са конференције УН-а о демографској динамици и одрживом развоју одржаној 1992. године.[10] Према циљевима тог документа и механизмима за њихово остварењење а који ће опет према слову тог дистог документа бити финансирани и реализовани уз помоћ ММФ-а Свјетске Банке и других глобалних финансијских институција те влада и невладиних организација, укупну свјетску популацију потребно је у значајној мјери демографски редуковати. Нарочито мјесто у том пројекту припада развоју (експерименталне) медицине (поглавље 6). У том смислу имуниззацију ваља посматрати као директну, системску и систематску контролу здравља (довођење и одржавање популације у одређеном здравственом стању) у циљу контроле глобалног биосуверенитета (репродуктивне био-моћи). Гери Нул у својој студији „Вакцине. Друго мишљење“ наводи значајне податке који потврђују нашу тезу. У кратким цртама њихова суштина се састоји у сљедећем. Током последњих неколико деценија, Свјетска здравствена организација Уједињених нација уложила је значајна средства у развој контрацептивних вакцина. Овај напор је такође подржан од стране Свјетске банке, Рокфелер фондације, Фондације Форд, Америчког Националног института за здравље, свих Индијских Института за медицинске науке те влада Велике Британије, Шведске, Норвешке, Данске и Њемачке. До 1993. године, више од 350 000 милиона долара је уложено у поменуто истраживање. Контрацептивне вакцине су дизајниране тако да индукују имуни одговор који ће спречавати зачеће. Иако је принцип дјеловања исти као и код осталих вакцина (стимулација имунолошког система да одговори на одређени антиген) циљ је битно другачија – њега представљају сопствени молекули нашег тијела а не страни вируси и бактерије. Циљ овакве имунизације је изазивање имуног одговора против специфичних протеина који се налазе на површини сперматозоида или јајне ћелије (прије или после оплодње), или против женског хормона ХЦГ (хумани хорионски гонадотропин). Овај хормон се лучи у раној (ембрионалној) фази трудноће и има кључну улогу у одржавању трудноће. Анти-ХЦГ вакцине користе тетанус-токсоид као носач, чиме је изазивање имунолошког одговора тј. производња антитјела усмјерена против ХЦГ-а. Идеја се састоји у томе да када жена остане у другом стању и њено тијело почне да производи хормон, усљеди реакција њеног имунолошког система који ће напасти и пореметити хормоне, а трудноћа ће бити прекинута. У основи, ове вакцине репрограмирају имунолошки систем на такав начин да он ради оно што треба да избјегне а прије свега да развија аутоимуне болести. Године 1993., кампања масовне вакцинације против неонаталног тетануса је покренута у Мексику, Никарагви и на Филипинима. Циљну групу су представљале жене у репродуктивном добу (12 до 45 година). Протокол вакцинације је захтјевао да жене добију три ињекције у периоду од три мјесеца и још двије ињекције у року од годину дана. Године 1994., мексичке организације повезане са организацијом Human Life International, постале су сумњичаве, започела је анализа неких од антитетанусних серума и откривено је да они не садрже само тетанус, него и хумани хорионски гонадотропин. Вакцина за коју је доказано да је ХЦГ-контаминирана такође је стигла и до Филипина гдје је вакцинисано преко 3,4 милиона жена током кампање. Ниједна од тих жена није знала ништа о томе да је искориштена у експерименту стерилизације. Према подацима Свјетске Здравствене Организације ова вакцина се користи у више од 140 земаља.[11] О смањењу укупног становништва за 10 до 15% путем вакцинације [12] те о смањењу становништва у сиромашним земљама (Авганистан и Пакистан) примјеном Полио вакцине [13] у својим јавним наступима експлицитно говори и Бил Гејтс, један од значајнијих финансијера глобалних „хуманитарних“ акција. Друга димензија тиче се фармаколошке индустрије. Како наводи Синклер основни разлог због кога се вакцинација упркос све очитијим проблемима њене примјене наставља до данашњих дана не почива у њеним „претпостављеним“ користима, већ: 1) Зато што омогућава вишемилионски профит фармацеутској индустрији и 2) Јер она представља камен темељац медицинских наука на коме су оне незаслужено изградиле своју моћ и престиж и зато што је највећи дио јавности изманипулисан од стране медицинске пропаганде. Тако су нпр. упркос неуспјеху вакцинације против туберколозе у Индији, који је укључивао више од 260.000 заражене дјеце, Свјетска здравствена организација и влада Индије препоручиле њен продужетак. О разлозима се може спекулисати али је довољно напоменути да је Свјетска здравствена организација под покровитељством никога другог до Америчког фармацеутског труста.[14] Темељ савремене медицине представља фармаколошка индустрија која као основни принцип медицине намјесто хуманитета поставља капитал-однос. Наиме, фармаколошка индустрија (а тиме и медицина) представља један од најзначајнијих стубова на којима савремена глобална економија гради властиту самореференцијалност. Самореференцијалност савремене економије почива у томе да основни мотив капитал-односа постаје производња и задовољавање идеолошких потреба. Идеолошке потребе су оне потребе које нису коначне те стога ни задовољиве. Тако нпр. глад, жеђ и сличне природне потребе могу бити задовољене али потребе као што су безбједност, здравље, љепота и забава не могу. Отуда производња идеолошких потреба (нереалних потреба за безбједношћу, здрављем, љепотом, забавом и сл), заустављајући тенденцијски пад просјечне профитне стопе, постаје онај фактор који у политичко-економском смислу капитал-односу обезбјеђује дуготрајну одрживост. Како пише Дубс: „Вјера у чаробну моћ љекова отупљује критичку способност те се с времена на вријеме претвара у масовне хистерије укључујући и научнике и лаике. Јер људи желе чуда данас исто онолико колико су их жељели и у прошлости. Ако је не задовоље на други начин, људи ову потребу за чудом почињу да задовољавају обожавањем на олтару модерне науке. Ова вјера у чаробну моћ љекова није нова. Управо то је помогло медицини да ореузме ауторитет свештенству и да понови гламур древних мистерија.“[15] Уграђена у логику идеолошких потреба имунизација постаје врло уносан бизнис који истовремено добија саморазумљиву легитимацију. Вриједност глобалног фармаколошког тржишта данас процјењује се на око 1,3 трилиона долара. Вриједност глобалног тржишта витаминских и биљних суплемената процјењује се на 70 милијарди долара. Глобално тржиште вакцина данас (са 271 вакцином у производњи) процјењује се на око 24 милијарде долара. Оно остварује профит од око 10,5 милијарди долара а процјењује се да ће до 2020 године фармацеутске корпорације које производе вакцине остваривати профит од 61 милијарду долара.[16] На глобалном тржишту вакцина у 2015. години доминирале су САД са око 45% укупног прихода. Што се структуре тржишта вакцина тиче на њему доминирају двије врсте вакцина: 1) Терапеутске (за најтежа обољења, метаболичке поремећаје, хроничне болести, и инфективне болести) и 2) Педијатријске вакцине које ће према процјенама ускоро остваривати профит од 55 милијарди долара.

Имунизација и слабљење имунолошког система

Заснована на глобалним политичким циљевима и профиту фармаколошке индустрије, друштвена улога имунизације постаје супротна оној номиналној – умјесто да јача она системски слаби имунитет. Разлог је двострук: прво, смањење квантитета и квалитета репродуктивног потенцијала и друго, потпуна зависност од фармаколошких производа. Према анкетама о стању националног здравља, које спроводи Национални центар за здравствену статистику сваке године почев од 1957. године, здравствено стање у САД је шокантно: 31% америчке дјеце имају хроничне здравствене проблеме, 18% дјеце захтјева посебну здравствену заштиту или пратеће услуге а 6,7% дјеца имају значајан физички или ментални инвалидитет. [17] Имунизација слаби имунитет учесталим активирањем имунолошког одговора који у континуитету слаби организам све до појаве аутоимуних обољења. Методологија производњe у развоју вакцина састоји се у убризгавању ослабљеног носиоца болести тако да се изазове имунолошки одговор организма кроз настанак антитјела (хуморални имунитет). Међутим, имунолошки систем је далеко компликованији од логике коју предпостављају вакцине. Поред хуморалног имунитета, постоји имунитет који је ћелијски посредован. Ћелијски посредован имунитет активира макрофаге, ћелије природне убице, антиген – специфичне цитотоксичне Т лимфоците и ослобађа различите одговоре на вирусни антиген.[18] Слаба корелација између антитијела и имунитета није ново откриће. Валена Џејмс, аутор студије Имунизација. Реалност иза мита, објашњава да повећана производња антитијела не може бити најважнији аспект имунолошког процеса. Вакцине изолују функцију антитијела и допуштају му да замјени пуни имунолошки одговор. Научни докази о питању улоге антитијела у заштити од болести може се пронаћи у истраживању Алека Буртона објављеног у студији Британског медицинског савјета у мају мјесецу 1950. Студија истражује однос између учесталости дифтерије и присуства антитијела. Пошто је епидемија дифтерија избила непосредно прије и трајала за вријеме писања студије, истраживачи су имали на располагању велики број случајева за конкретно истраживање. Циљ истраживања је био да се утврди постојање или непостојање антитијела код људи који су заражени дифтеријом и код оних који нису. Посматрани су људи који су били у непосредној близини пацијената, као што су љекари, медицинске сестре у болницама, сродници и пријатељи. Након истраживања закључено је да није било никакве везе између антитијела и учесталости болести. Истраживачи су пронашли људе који су високо отпорни са екстремно ниским нивоом антитјела те људе који су постали заражени иако су имали висок ниво антитијела. Буртон је такође открио да су дјеца рођена са гама глобулинемијом (немогућност производње антитијела) развила отпорност према богињама и другим заразним болестима скоро спонтано као и друга дјеца.[19] Вакцине прве генерације у себи су садржавале читав патогени микроорганизам – жив или ослабљен. Ове живе вакцине су биле ризичне стога што је постојала могућност да ослабљени патогени измакну контроли и и умноже се изазивајући болест против које је вакцинација извршена. Вакцине друге генерације, настале због смањивања ризика претходних, састоје се само од одређених протеинских антигена који изазивају реакцију само одређених ћелија. Вакцине треће генерације [20] дјелују тако што у ДНК примаоца убацују туђу протеинску форму (пилећу, говећу, зечију и мајмунску ДНК секвенцу) коју ДНК домаћина прима као генетску поруку при чему ретвируси нису настали природно него по генетски обрађеној шифри произведеној од стране биоинжењера. Овим вакцинама се у живог домаћина убризгава мала количина генетског материјала (плазмид) која изнутра оштећује омотач ћелије и показује се на површини ћелије коју онда имуни ситем региструје као страни протеин и долази до активације имуног одговора. Имунизација стимулисањем имуног одговора заправо слаби имунолишки систем јер генетски обрађени материјал убачен вакцинацијом постаје дио дјечијег ДНК. На тај начин заправо вакцине треће генерације изазвију генетски измјењену ДНК домаћина при чему постоји тенденција (најсавременија фаза генетског инжењеринга) убацивања нано честица у ДНК. Кориштењем генетски модификованих ДНК вакцина долази до промјене митохондријског ДНК код примаоца вакцине. Уласком у ћелију домаћина убризгани плазмид продире у ДНК митохондрије примаоца и интегрише се уносећи своје генетске особине. Ако су митохондрије примаоца енергетски ослабљене (убацивањем ДНК неке друге врсте чије митохондрије производе мање енергије) онда оно прво што опадне у организму јесте енергија потребна за функционсање људског мозга. А мозак је уз срце највећи потрошач биоенергије, па сами тим и кисеоника. При том он највише енергије и троши када врши сложене интелектуална и мисаона процесирања. Овако изазвана митохондријска дисфункција (основно обиљежје аутизма)[21] огледа се у томе да мозак примаоца губи способност даљег развоја од оног почетног нивоа на коме је имунизација извршена.[22]

Историја имунизације и пратеће контроверзе

Историјски посматрано најпознатије и најучесталије епидемије представљале су епидемије Куге, Великих богиња, Малих богиња и Туберколозе. Сходно томе почеци имунизације који званично датирају од 1717. године (иако су неки рудиментарни облици имунизације постојали и доста раније) односили су се управо на спречавање поменутих инфекција. Савремена вакцинација углавном обухвата вакцинисање против следећих 10 најактуелнијих инфекција: Вирусни хепатитис Б, Туберколоза, Велики (магарећи) кашаљ, Дифтерија, Тетанус, Полиомијелитис, Мале богиње, Заушке, Рубеола и Грип. Кључно питање на овоме мјесту гласи: да ли је имунизација сузбила заразе против којих је и предузимана те зашто се број вакцина и учесталост вакцинација током врло кратког раздобља у великој мјери повећава?

Табела 1. Историја имунизације [23]

1940	1980	2012
DTP	DTP	FLU/H1N1
SMALLPOX	POLIO	HEPB
	DTP	DTAP
	POLIO	POLIO
	DTP	HIB
	POLIO	PNEU
	MMR	ROTAVIRUS
	DTP	HEPB
	DTP	DTAP
		POLIO
		HIB
		PNEU
		ROTAVIRUS
		DTAP
		POLIO
		HIB
		FLU/H1N1
		FLU/H1N1
		PNEU
		MMR
		VARICELLA
		HEPA
		DTAP
		POLIO
		HIB
		HEPA
		FLU/H1N1
		FLU/H1N1
		DTAP
		POLIO
		MMR
		VARICELLA
		FLU/H1N1

Најзначајнији податак који се повезује са Великим и Малим богињама односи се на откриће Америке када је домородачко становништво дошло у контакт са Европљанима коју су били инфицирани вирусом Вариоле. За разлику од европљана домороци нису имали развијен имунитет што је довело до њиховог истребљења. Стицање природног имунитета резултат је пуног упалног одговора који је неопходан да би се створио стварни имунитет за разлику од вакцине која симулирајући упалу заправо онемогућава тијело да обезбједи потпун упални одговор на вирус дат инфекцијом због чега заправо и не долази до изграђивања имунитета.[24] Имунизација против великих богиња почела се примјењивати тек након што се број случајева овог обољења смањивао (вјероватно усљед побољшања општих хигијенских услова). Према неким подацима [25] Јапан је обавезну вакцинацију против Великих богиња увео 1872. године а 20 година послије од исте заразе је обољело 165 774 а умрло 29 979 људи упркос програму вакцинације. У Енглеској је програм вакцинације уведен 1867. и у наредне 4 године 97,5% становника је вакцинисано. Годину дана касније, 1872. године, Енглеска је имала најгору епидемију Великих богиња у својој повијести са 44 840 умрлих. Подаци показују да су Мале богиње најучесталије у условима гдје је проценат вакцинисаних био преко 98%. Према истом аутору у Канзасу је 1986. године забиљежено 1300 случајева великог кашља а 90% тих случајева десио се код вакцинисаних. Слично се десило и у Новој Шкодској у којој се Велики кашаљ појављивао упркос општој вакцинацији. Појава Великог кашља забиљежена је и у Холандији гдје је било више од 96% вакцинисаних. Након што је у Енглеској и Велсу 1894. године уведена имунизација против дифтерије број умрлих од дифтерије се повећао за 20% у наредне двије деценије. У Њемачкој је 1939. године уведена обавезна вакцинација. За само једну годину број обољелих је порастао на 150 000 док је истовремено у Норвешкој, гдје имунизација није била обавезна, забиљежено само 50 случајева дифтерије исте године. Истии аутор закључује да континуирано присуство ових заразних болести код вакцинисаних доказује да имунизација не ставра трајан имунитет који се иначе јавља након прележане болести. Исти аутор наводи да је повећање случајева Синдрома изненадне смрти одојчеда (СИДС) са 0,55 на 1000 живорођених беба 1953. године на 12,8 од 1000 живорођених беба 1992. године забиљежено у

Доц. др Немања Ђукић: Друштвена улога вакцинације — Доц. др Немања Ђукић

Минесоти. Најчешћа појава овог синдрома је у доби од 2 до 4 мјесеца, управо у вријеме када се врши вакцинација. Од укупног броја, 85% случајева се јавља у добу првих 6 мјесеци. Пораст овог синдрома дешава се у периоду кад је број вакцина датих дјеци порастао на 36 по дјетету. У Енглеској учесталост полио мијелитиса се смањила за 82% пре него што је уведена полио вакцина 1956. Студија Венса Ферела под називом: Вакцине. Нови геноцид? Основе биолошког ратовања у најкраћим цртама извјештава о негативним посљедицама вакцинације: „Светска здравствена организација спровела је истраживање и установила да док је код невакцинисане групе деце подложне малим богињама нормална стопа добијања болести износила 2,4%, у контролној групи која је вакинисана, стопа добијања болести порасла је на 33,5% … Ревакцинација против тетануса изазива привремен пад броја Т лимфоцита у крви испод нормале – уз највеће смањење две седмице након вакцинације. Ако сте читали чланке о сиди, препознаћете опасност – пошто смањен број Т лимфоцита доводи до потпуно развијене сиде … У просеку, 50% случајева дифтерије се јавља код оних који су вакцинисани … На пример, током периода од годину дана, од 30. августа 1954. до 30. августа 1955, Масачусетс је имао 273 случаја Полија, пре него што је масовно вакцинисање почело, и 2.027 након тога. То је представљало пораст стопе полиомијелитиса од 642% … Више од 500 људи који су примили вакцину против грипа 1976. године остало је парализовано уз Гилен-Баре синдром … Истраживање спроведено током епидемије рубеле у Касперу, у Вајомингу, открило је да је 73% оболеле деце већ било вакцинисано против ње. При избијању ове болести у Мелбурну, у Аустралији, 80% од свих војних регрута који су добили болест примило је вакцину против рубеле четири месеца пре тога … Број случајева великог кашља опадао је у годинама пре увођења вакцине против пертузиса. Од 1900. до 1935. стопа смртности од ове болести опала је 79% у САД. Због проблема са вакцином, стопа смртности је, од почетка вакцинације, поново порасла. Извештаји у медицинској литератури о озбиљним штетним последицама – шок и оштећење мозга – код одојчади прималаца вакцине против пертузиса простиру се од 1930-их па до данас … На обавештењу у пакету ДТП вакцина пише да “симптоми повезани са неуролошким поремећајима” и “прекомерно вриштање” могу да уследе након вакцинације ДТП-ом … ДТП може да проузрокује температуру преко 39,5 степени Целзијуса, конвулзије; измене свести; фокалне неуролошке знаке; епизоде вриштања… шок; колапс; тромбоцитопеничну пурпуру … Др Едвард Брант сведочио је пред комитетом америчког сената 3. маја, 1985. и навео да сваке године код 35.000 деце долази до неуролошких реакција због ДТП вакцина … Под насловом “Споредни ефекти и штетне реакције” изазвани ДТП вакцином, наћи ћете следеће: 1. Озбиљан пораст температуре – 39,5°Ц или више. 2. Колапс уз брз опоравак. 3. Колапс праћен продуженом исцрпљеношћу и стањем налик шока. 4. Епизоде вриштања. 5. Изоловане конвулзије са или без температуре. 6. Енцефалопатија [оштећење мозга] уз промене у нивоу свести, фокални неуролошки знаци, и конвулзије са или без трајних неуролошких и/или менталних недостатка. 7. Тромбоцитопенична пурпура [поремећаји крви и коже] … Појава синдрома изненадне смрти одојчета [СИДС] је пријављена након примене ДТП-а … УЦЛА медицински факултет је 1983, радећи са окружним здравственим одсеком Лос Анђелеса, објавио извештај истраживања 145 смртних случајева од СИДС-а. ДТП вакцинација рутински је вршена, и установљено је да је 27 деце умрло у року од 28 дана након имунизације; 17 од њих седмицу након примања вакцине; 6 у року од 24 часа након инекције … Наведено истраживање у округу Лос Анђелеса спроведено је како би се одредило да ли постоји временска веза између СИДС-а и ДТП вакцинација. Веза је јасно показана. Додатних 46 одојчади било је пре смрти у посети лекару/клиници без примања ДТП вакцине. Четрдесет њих умрло је у року од 28 дана од посете, седморо трећег дана, а 22 у току прве седмице након посете. Извештај је закључио да је постојао дефинитиван однос између ДТП вакцинације и СИДС-а …Контролни уређаји закачени за одојчад која су вакцинисана показују озбиљне измене образаца дисања након убризгавања ДТП вакцине (дифтерија/пертузис/тетанус). Прецизан уређај за надгледање дисања, зван “надзорник колевке”, коришћен је при специјалном проучавању СИДС-а. Дечји образац дисања мерен је пре и након ДТП вакцинације. Подаци јасно показују да је вакцина била та која је проузроковала изузетан пораст епизода при којима дисање скоро престаје или се заиста у потпуности зауставља! Шајбнерова,[26] аутор истраживања, је закључила да је вакцинација најчешћи и најлакше спречив појединачни узрок смрти одојчади … Око 50% смртних случајева јавило се у року од 24 часа од ДТП вакцинације, 75% у року од 72 часа, 90% у року од 1 седмице; а остали су умрли у року од 20 месеци након закаснелих реакција … Постоји смртоносна веза између ММР вакцине и аутизма … Истраживачки тим, предвођен др Вијендра Сингом анализирао је узорке крви 125 аутистичне деце и 92 детета која нису имала аутизам. 92 од 125 аутистичне деце имало је антитела која су указивала на ранију абнормалну реакцију на састојак малих богиња из ММР вакцине. Деветоро од десеторо ове деце такође је било позитивно на антитела за које се сматра да су укључена у аутизам … У протеклих 10 година, У Калифорнији је, по систему развојне службе, дошло до пораста броја деце са аутизмом од 247%, уз 1.685 нових случајева само прошле године … Док је пораст броја случајева других дечијих хендикепа износио 50%, пораст броја случајева аутизма износио је 273%. Ова цифра не укључује податке за више од 13.000 деце која су на почетном програму, од 0 до 3 године стара. У Калифорнији је 1987. било 2.778 случајева аутизма; а 1998. било их је 10.360. То представља пораст од 272,93%.”[27]

Полио, ДТП и ММР вакцине

Од вакцина које се примјењују данас, најчешће нежељене посљедице изазивају 3 вакцине и то: Полио (против дјечије парализе), која изазива дјечију парализу, ДТП (против дифтерије, тетануса и великог кашља) која изазива изненадну смрт одојчета (СИДС) те ММР (против малих богиња, заушки и рубеоле) која изаива аутизам. Полио вакцина препознатљива је по томе што она представља најбрже одобрени лијек повијести ФДА. Разматрање за њено одобрење трајало је само два сата. Иако у тако кратком времену било каква истраживања нису могла бити извршена, вакцина је брзо уведена у примјену. Тако је изазван познати Катеров инцидент (Април 1955. године) у коме је вакцинисано више од 200 000 дјеце у пет држава на западу САД. Само неколико дана након вакцинације 40 000 дјеце заражено је дјечијом парализом од чега 200 са тешким посљедицама а 10 са смртним исходом. Убрзо након тога вакцина је повучена из оптицаја. Значајан случај у повијести полио вакцине представља признање Мориса Хилемана пионира на пољу истраживања вакцине који је развио преко 40 вакцина, укључујући 5 од 14 вакцина које се и данас рутински дају у процесу имунизације како дјеце тако и одраслих. Он се сматра оцем америчке вакцинологије. Према његовом свједочењу неке вакцине које је развио базиране су на ДНК секвенци мајмуна због чега је било немогуће елиминисати све вирусе које носе мајмуни. Он је признао да нова Сабин полио вакцина садржи канцерогени Симиан Вирус 40 (СВ40). Током испитивања ове вакцине на хрчцима установљено је да СВ40 изазива туморе. Тачан број Американаца изложених вакцини која садржи СВ40 је непознат али се процјењује да би их могло бити и до 100 милиона. Од 2001. године, Нил Милер, новинар који се бави истраживањем вакцина, сакупио је податке о 62 рецензиране студије које потврђују присуство СВ40 у различитим хуманим ткивима и различитим карциномима.[28] Полио вакцина тестирана је и 1957. и 1958. године на 250 000 дјеце у Конгу и Руанди.[29] У Индији је је након вакцинације полио вакцином од дјечије парализе обољело 47 500 дјеце.[30] Чињеница да полио вакцина изазива дјечију парализу покушава се прикрити измјеном дефиниције болести. До 1955. године полио, асептични менингитис и коксаки вирус регистровани су под једним, истим и заједничким именом болести – Полио. Након 1955. године дошло је до измјене дефиниције болести. У случајеве полија убрајају се само парализе које трају најмање 2 мјесеца а остали случајеви именовани су другачијим дијагнозама: асептични менингитис, коксаки вирус, Guillain Barre синдром, ентеро вирус, ехо вирус, акутна флакцидна парализа (АФП). Тако је статистички смањен број обољелих од Полиомијелитиса и то је као заслуга приписано ефикасности имунизације. Међутим, истовремено са статистичким смањењем случајева полија забиљежено је статистичко повећање случајева асептичног менингитиса [31] и флакцидне парализе (АФП).[32] Најзначајнији фактор изазивања дјечије парализе су пестициди.[33] У Румунији од 1988. до 1992. године од 31 случаја дјечије парализе изазване управо имунизацијом, 86% случајева испровоцирано је другом вакцином.[34] Такође је 1988. године у Оману забиљежена епидемија дјечије парализе гдје је 35% случајева код дјеце старости 5-11 мјесеци испровоцирано ДТП вакцином.[35]

Појам аутизам први је употријебио Швајцарски психијатар Еуген Блулер 1911. године да би означио неке симптоме шизофреније. Аутизам као облик дјечије шизофреније постао је познат у САД 1943. године када су забиљежени први случајеви и то три године након што је у употребу уведена вакцина против великог кашља (1940). За прве случајеве аутизма било је карактеристично то да су се јављали у породицама са добро образованим родитељима. Преко 90% родитеља имало је средњошколско образовање, ¾ очева и ½ мајки дипломирао је на колеџу. Као резултат чињенице да је статистички највећи број случајева аутистичне дјеце потицао из више класе, аутизам је повезан са генетским факторима у популацији више класе. Међутим, први случајеви аутизма у САД настали су непосредно након што је вакцина против великог кашља постала доступна. Када је првобитно уведена, вакцину против великог кашља могли су приуштити само богати и образовани родитељи. Сличне корелације између аутизма и програма вакцинације дјеце могу се пронаћи и у другим земљама. У Јапану, прво аутистично дјете је забиљежено 1945. године када су након окончања рата и окупације Јапана, САД успоставиле програм обавезне вакцинације. Након тога евидентиране су стотине нових случајева аутизма сваке године. Употреба вакцина против великог кашља у Европи започела је 1950. године а први случајеви аутизма почели су да се појављују у истој деценији. У Енглеској вакцина против великог кашља није промовисана све до 1950. Убрзо након тога, 1962. године, основано је Национално друштво за аутистичну дјецу у Великој Британији.[36] 2008. године Амерички центар за контролу и превенцију болести (Center for Disease Control and Prevention) објавио је извјештај у коме саопштава да 1 од свако 88 америчке дјеце пати од неког вида аутизма.[37] Истовремено је исти центар објавио саопштење да прије 2 године старости свако америчко дјете у просјеку прими 12 различитих вакцина.[38]

Табела 2. Историја аутизма[39]

1975	1/5000
1985	1/2500
1995	1/500
2000	1/150
2004	1/125
2006	1/110
2008	1/88
2010	1/68
2014	1/45

Прво истраживање о вакцинацији као узроку аутизма спроведено је у Великој Британији 1988. године а објављено је 1998.[40] Истраживање је обухватило 12 дјеце од којих је свих 12 имало гастроентеролошке проблеме те проблеме са изненадним губитком говора. Деветеро је добило дијагнозу аутизма. У осам случајева уочено је да су проблеми настали непосредно након вакцинације ММР вакцином. Једно од резултата истраживања представљало је запажање да аутизам постаје први пут уочљив са двије године старости истовремено када се и прима ММР вакцина. У истраживањима која су усљедила пронађени су фрагменти вируса малих богиња из ММР вакцине у цријевима аутистичне дјеце због чега се код њих истовремено са аутизмом појављивао риједак облик цријевног обољења. На тај начин је успостављена веза између ММР вакцине и гастроентеролошких проблема. Истовремено код не-аутистичне дјеце није забиљежен случај производње ових антитјела која представљају индикатор реакције на ММР вакцину.

Према неким наводима абнормална имуна реакција изазвана ММР (и другим вакцинама) представља узрок аутизма (и других поремећаја из аутистичног спектра). Приликом реакције на вакцине које садрже једињења живе и алуминијума, антитјела која производи организам почињу да нападају све органе у којима се садржај вакцине нађе. Како мождано ткиво има афинитет према алуминијуму и живи из вакцина, а ова два елемента су неуротоксини који се акумулирају у мозгу, антитјела почињу да нападају управо мождано ткиво (овојнице мозга) и тако долази до менингитиса.[41] Када жива (или једињења на бази живе која имају различите називе – тимеросал, тиомерсал и сл.) продре дубоко у мозак и антитјела нападну сам мозак наступа енцефалитис. Отуда свака вакцина која садржи ова једињења (а садржи их готово свака) може изазвати менингитис и енцефалитис, тако да благи облик упале мозга и можданих овојница има свако дјете које прими било коју вакцину.[42]

О 66 контраиндикација које изазива ММР вакцина подаци се могу пронаћи у готово сваком упуству за употребу.[43] Што се структуре ове вакцине тиче потребно је нагласити да оне осим живих атенуираних вируса садрже помоћне хемикалије као што су жива, алуминијум, формалдехид, формалин, конзерванси, антифриз па чак и олово (откривено у појединим дозама ММР вакцина у Африци). Да ММР вакцине садрже секвенце животињског ДНК (произведене на ћелијама пилећих ембрија) те ДНК абортираних фетуса (произведене на WI-38 људским диплоидним фибробластима плућа) такође се може пронаћи у појединим упуствима за употребу. Такође и друге вакцине садрже крајње спорне састојке: ДТП вакцина се производи коришћењем формалдехида, тимерозала, алуминијум хидроксида, алуминијум фосфат, полисорбата 80, желатина; ХИБ вакцина се производи коришћењем амонијум сулфата, формалина, сахарозе, тимерозала на полу-синтетичком медијуму; ДТП вакцина се производи коришћењем алуминијум фосфата, формалдехида, амонијум сулфата, испраних овчијих црвених крвних зрнаца, глицерола, натријум хлорида, тимерозала на свињском панкреасном хидролизату казеина као медијуму; вакцина против хепатитиса Б се производи коришћењем алуминијум хидроксида, тимерозала на квасцу као медијуму; Полио вакцина се производи коришћењем формалдехида, феноксиетанола (антифриз), неомицина, стрептомицина, полимиксина Б. на ћелијама мајмунских бубрега као медијуму; вакцина против овчијих богиња се производи коришћењем сахарозе, фосфата, глутамата, обрађеног желатина на људским диплоидним ћелијама (ткиво абортираног фетуса). Код нас и у региону популарна петовалентна вакцина Пентаксин (против дифтерије, тетануса, великог кашља, инфлуенце типа Б и дјечије парализе) такође садржи тиомерсал и изазива енцефалопатију.[44] Такође врло популарна вакцина против сезонског грипа није тестирана на генетске мутације и стерилитет.[45]

Завршне контроверзе

Контроверзан податак о повезаности вакцинације и аутизма представља однос учесталости аутизма код америчке дјеце на једној и дјеце Амиша на другој страни. Стопа аутизма код америчке дјеце 2014. године износила је 1/45 а стопа аутизма код Амиша, који традиционално одбијају било какву врсту имунизације, износи 1/15.000. Такође занимљиву контроверзу која захтјева тумачење представља феномен обавезне вакцинације која је типична само за истичноевропске земље. Наиме имунизација није обавезна у Њемачкој, Великој Британији, Швајцарској, Холандији, Шпанији, Норвешкој, Данској, Луксембургу, Ирској, Шведској, Грчкој, Португалу, Аустрији Финској, Кипру, Естонији, Летонији, Литванији, Италији. Обавезна је у БиХ, Македонији, Црној Гори, Хрватској, Словенији, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији, Пољској, Србији и Бугарској. Занимљиво је примјетити да се ради о бившим социјалистичким државама. Да ли се ради само о законској резидуи претходног уређења?