Србија је на издисају. Опљачкани су јавни ресурси и приватна имовина, а грађани претворени у робље домаћих окупатора и тзв. страних инвеститора. Власт Српске напредне странке је уништила државне институције, изазвала колапс привреде и здравственог система, а пандемију корона вируса искористила за коруптивне комбинације и политичку пропаганду. Док картел на власти спроводи геноцидне акције, грађани не пружају отпор, не боре се за ослобођење. О последицама тираније над народом и разлозима због којих опозиција не предузима ништа корисно у одбрани од напредњачког насиља пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски сарадник и пријатељ Александра Вучића.
Предраг Поповић
У Независној Држави Хрватској коначно решење српског питања је извршено по правилу – трећину Срба покрстити, трећину протерати, а трећину убити. Поступајући по тој идеји, Александар Вучић је трећину радно способног и политички активног становништва Србије превео у Српску напредну странку, трећину је најурио у иностранство, а више од трећине је принуђено да балансира на ивици егзистенције, као зомбији, ни живи, ни мртви.
Сваки политички потез, свака одлука Александра Вучића нанела је трајну штету држави и народу.
После низа криминалних и корупционашких махинација, диктатор је своје право лице показао злоупотребама у пандемији корона вируса. Дилетантским грешкама и свесно креираним преварама, мотивисаних лукративним интересима, угрозио је јавно здравље, допринео ширењу болести и неутврђеног броја жртава. А, та авантура с геноцидним тенденцијама тек је почела, ни не назире јој се крај. Злочин траје, људи страдају, а тек понеки глас указује на катстрофу која се надвила над Србијом.
– Од почетка пандемије, ово није “рат против невидљивог непријатеља”, него геноцид над нашим народом, који се свесно уништава. Од старта, корона је овде била само питање бизниса и политике. Било је важно само да ли могу да буду повређени њихови рејтинзи и да ли може да се заради неки динар. Ван тога ништа не постоји.
Да ли сам ја жив, да ли је жив неки други лекар или пацијент, како су наше породице… То никога из власти не занима. Од старта су нас лагали. Лагали су нас да имамо довољно заштитне опреме. Респираторе су куповали шаком и капом, нимало транспарентно. Не знамо ни од кога, по којим ценама и каквих техничких перформанси.
Kуповано је на хиљаде респиратора, а нема их, нису у болницама. Где су? И, онда очекују од нас, лекара, да ризикујемо животе, да погинемо за ово друштво. Видите, нећу! Ово друштво не заслужује не само да неко за њега ризикује живот, него ни да изгуби један дан живота. Друштво то не заслужује, јер пристаје на све – рекао је др Дејан Жујовић на трибини у Пожаревцу.
Александар Вучић се, током пандемије, све време играо људским животима. Kад му је било потребно, зарад политичких трикова, затварао је крдо у торове, односно станове. Kад му се прохтело, изводио је Србе на гласачка места. За десет месеци спискао је, према званичним подацима, 5.000 живота и пет милијарди евра. Направио је већу штету него бомбардери његових данашњих пријатеља из НАТО пакта.
Нажалост, то му није довољно. Нови, још опаснији, атак на јавно здравље извршио је преко вакцина. Александар Вучић, чланови његове породице, фамилије и дворске свите вакцинисани су Фајзеровим цепивом још у децембру. Новцем грађана, на црно, од својих пословних ортака из Уједињених Арапских Емирата набавио је вакцине за себе и своје. За разлику од припадника владајуће касте, нормални грађани су изнајмљени кинеским фармацеутским компанијама за медицинске експерименте. Вучић је добро припремио терен за ту смртоносну игру. Прво је народ заплашио пумпајући бројеве новозаражених и преминулих, па се онда представио као најуспешнији светски државник, шампион у набавци вакцина. Само грађани Србије имају срећу, и то само захваљујући вођи, да могу да бирају између четири вакцине. Чињенице раскринкавају његову превару.
– Највећи син наших народа и народности набавио је 4.000 Фајзерових вакцина и 500.000 кинеских. Бирајте, људи! Шта да бирамо? Мени је свеједно да ли вакцине стижу са истока или запада, важно је да су испоштоване нормалне процедуре приликом њихове регистрације. Ништа више. Kинеска вакцина, коју власт сад масовно даје становништву, и даље није регистрована. Институт “Батут” је само проверио да ли њен садржај одговара приложеној документацији. На основу тога, “Батут” је поднео захтев за издавање увозне дозволе. Вакцина је добила увозну дозволу, али није регистрована. Па, то није нормално. Власт није способна да организује борбу против вируса. Kолико људи се заразило чекајући вакцине на Сајму и другим сајмиштима? Е, то је тај ефекат крда.
Kад видим свој народ, видим крдо. Kао гну антилопе које прелазе преко Замбезија у Серенгети, тако и Срби, мученици, збијени чекају боцу. Онда, после пет-шест дана кукају што су добили температуру и корону. Знате ли колико истих порука добијам сваки дан: “Примила сам вакцину, после пет дана сам се разболела, шта да радим?” Ништа немој да радиш! О ревакцинацији и не размишљај, дођи да те лечимо. Наш проценат хоспитализације је и даље најгори у Европи, а то је до организације – тврди Жујовић.
опасним, чак и фаталним, последицама вакцинације нико не говори јавно. Уместо политичара, научника и лекара, о нуспојавама расправља се само на друштвеним мрежама. Људи описују како су реаговали на разне вакцине. Првих дана по пелцовању, многи су се осећали лоше, осећали су малаксалост, бол у глави и мишићима. Чести су примери грађана који су шокирани што су се и после вакцинисања заразили корона вирусом, а неки случајеви имали су трагичан епилог.
Запослени у новосадској Инфективној клиници тврде да је Ђорђе Балашевић примио Фајзерову вакцину, после које му је позлило. Три дана касније, умро је од пнеумоније. И један здравствени радник из Новог Сада је подлегао последицама заразе након вакцинисања. Такви примери, иако се помињу на Фејсбуку и Твитеру, остају скривени од шире јавности. Представници власти и струке крију од грађана информације о могућим штетним ефектима вакцина, али инсистирају да их прими што већи део крда.
За Вучића, људски животи су само роба. Откад је ушао у политику, он зарађује распродајом туђих судбина. У последњих девет година, колико суверено влада, на све начине угрожава живот у Србији. Направио је систем који је опљачкао јавне ресурсе. Све што је вредело сад је у власништву страних инвеститора и породичних или страначких тајкуна.
Напредњачка власт од народа отима новац, трпа га мало у буџет, мало више у своје џепове. Новац из буџета даје тзв. страним инвеститорима, од којих добија масне провизије, које опет завршавају у џеповима владара.
У сваком послу са тзв. страним инвеститорима сигурне су само три ствари: 1. они ће зарадити огроман новац, 2. зарадиће и Александар Вучић, и 3. настрадаће обични грађани Србије. Вучић се и не труди да смисли неку паметну и компликовану преварну шему. Довољни су му најпримитивнији трикови, попут онога који је применио приликом продаје смедеревске Железаре кинеској компанији “Хестил”.
Kинези су добили Железару у бесцење, а српска Влада им је лекс специјалисом дала заштиту од одговорности за загађивање еко-система. Поред тога, Влада је пристала да цену челика подигне са 52 на 101 динар по килограму. По тој цени могао је сваки српски привредник да успешно води Железару, па чак и да угради филтере и осталу заштитну опрему, која би спречила тровање људи и целог смедеревског краја.
Но, Вучићу је важан новац, не живот људи. Сваким својим потезом, поступком и послом он то доказује. То се види у индустрији, која више не постоји, као и у пољопривреди, која замире.
Странка слободе и правде објавила је податке о уништавању српске пољопривреде. Све пропада. Узгој говеда је смањен за 35.000, односно четири одсто, тако да сада има 886.000 грла. И број свиња је смањен за четири одсто, за 156.000, на испод 2,9 милиона. Са 13 одсто смањења, број коза је пао за 30.000, на укупно 202.000. Најтеже пролазе узгајивачи живине. Услед стања на тржишту, производња живине је смањена за 37 одсто, па сад износи 15,2 милиона, што је 8,9 милиона мање него прошле године.
То су приметили чак и радикали. Пошто им је забрањено да критикују Александра Вучића, а покушавају да се представе као опозициона политичка организација, радикали оптужбе за катастрофално стање у Србији, нарочито у пољопривреди, усмеравају према премијерки Ани Брнабић и ресорном министру Браниславу Недимовићу.
– Влада Србије у интересу увозничког лобија уништава српске произвођаче кромпира, који бацају тоне и тоне кромпира, за који су чак добили и субвенције. Услед прекомерног увоза кромпира из Холандије и Француске, као и неких земаља у нашем окружењу, цена кромпира је пала на рекордни минимум.
Откупна цена по килограму је данас осам динара, а производња кошта око 15 динара. У београдским продавницама кромпир кошта до 80 динара. Држава је дала неке субвенције, али одбија да врши откуп чак и по производној цени или макар динар преко ње, да људи могу да зараде и живе од свог рада.
У нашој земљи, кромпир се узгаја на 28.000 хектара и годишње се произведе више од 500.000 тона, што је сасвим довољно за наше тржиште. Због интереса увозничког лобија, нанета је велика штета нашим узгајивачима. Имамо све податке.
У Ивањици, у траповима стоји 1.500 тона кромпира, само код једног произвођача, Мине Драшковића, има 700 тона, које му се не исплати да прода по цени дупло нижој од производне. Тако су прошли и ужички, пожешки, чачански, пријепољски и остали произвођачи. Ако држава хитно не реагује, до априла ће пропасти 50 до 80 одсто кромпира, што ће угрозити следећу сезону – каже Миљан Дамјановић, потпредседник Српске радикалне странке.
Дамјановић је истакао да се са истим проблемом, који је створен одлукама српске власти, суочавају и остали пољопривредни произвођачи.
– Из Албаније и Грчке прошле године је на наше тржиште увезено више од 50 одсто парадајза. Увоз кромпира је коштао 10 милиона евра, а парадајза чак 21,4 милиона евра. Ти подаци се крију од јавности, како се не би сазнало да се Влада маћехински понаша према нашим сељацима. На тај начин уништени су српски произвођачи парадајза. Ништа другачије није ни са произвођачима малина, купина, јабука и осталог воћа. По том принципу организовано је тржиште меса и месних производа. Прошле године је на увоз свиња потрошено три милиона евра, а месних прерађевина чак 390 милиона евра. Велики произвођачи меса из Немачке, који су због пандемије корона вируса изгубили тржишта у Kини и Јужној Kореји, сад своје месне прерађевине пласирају на балканско тржиште. Немачко месо стиже преко Мађарске, где се препакује и у Србији продаје као домаће, као наш производ. То је довело до драматичног пада цена. Говедина, по килограму живе ваге, сада уместо 250 кошта 180 динара, а цена свињетине се креће између 110 и 120 динара. У производњи, кило свињетине кошта минимум 150 динара. Српски пољопривредници би, у нормалним околностима, могли да подмирују све потребе нашег тржишта, али власт даје приоритет увозничком лобију – тврди Миљан Дамјановић.
Шта мисли о тим предлозима, власт је показала пре неколико дана, изменом Уредбе о расподели подстицаја у пољопривредном и руралном развоју у 2021. години. Субвенције за регистрована пољопривредна газдинства су смањене са 5.200 на 4.000 динара по хектару.
Све у Србији пропада, али брига Вучића. Туђи животи му не значе ништа, сви људи и сва имовина служе му само за згртање новца. И његови најближи сарадници су свесни тога. Уосталом, он то и не крије. Не може. Интелигенција му је преслаба да би успела да прикрије карактер заснован на бахатој алавости. ‘Kад му проради подсвест, Вучић то призна, макар посредно, као што је недавно урадио, описујући свог политичког оца Војислава Шешеља.
– Шешељ иде около и прича да сам покварен, спреман на све и свашта. Е, ако неко зна све о људској покварености, то је он. Kад је отишао у Хаг, Милија Kтитор је почео да му финансијски помаже. Месечно је уплаћивао хиљаду евра у једној радњи, где је Јадранка куповала све што јој треба. За 12 година, Милија му је поклонио 150.000 евра. Поред тога, плаћао је авионске карте за Шешељеву жени и децу кад су ишли у Хаг, а дао им је и намештај за кућу у Батајници. Шешељ је све то заборавио. Kад се вратио из Хага, није хтео ни да се јави Милији, ни да прихвати телефонски позив. Напротив, у медијским наступима нападао је неког Kтиторовог пријатеља. Милија му је послао поруку с молбом да се виде. Шешељ није одговорио, послао му је Љиљу Михајловић, која је Kтитору отворено рекла да Воја, изгледа, чека новац да би ућутао – испричао је Вучић групи својих сарадника.
– Ни ти ниси бољи – рекао му је кум Никола Петровић.
С том оценом слаже се и Небојша Стефановић, који је Вучићу доскора био оно што и Вучић Шешељу. У новим околностима, Вучић се одрекао услуга некад омиљеног потрчка. Припремио му је замену у виду Александра Шапића, лидера СПАС-а, коме је наменио улогу будућег градоначелника Београда и шефа београдског одбора Српске напредне странке.
Вучић је пред Шапића поставио два задатка. Први, да очисти београдски напредњачки ганг од Стефановићевих кадрова. Други задатак своди се на то да настави с акцијама које је почео Горан Весић, само без есктремизма, којим иритира Београђане и обара рејтинг СНС-а.
Шапић се већ прихватио тог посла. Kрајем овог месеца објавиће трансфер у СНС и представити програм и тим с којим ће се кандидовати за градоначелника Београда. Функцију градског менаџера наменио је, како сада стоје ствари, Душану Петрићу, актуелном председнику Општине Стари град. Ту функцију ће, из сенке, обављати Живорад Анђелковић, звани Жика Паук, бивши потредседник Демократске странке.
Жика Паук се још пре двадесетак година, у време ДОС-ове власти, истакао сличним делатностима у Београду. Тише, без весићевске агресивности, остваривао је исте резултате, у своју и корист својих налогодаваца, а на штету града и грађана. Опет попут Весића, после пада с власти нестао је из јавности, притајио се да не би привлачио пажњу и могућност да га неко позове на одговорност.
Пре две године, у јеку грађанских протеста, Анђелковић се појављивао уз Драгана Ђиласа. Наивни посматрачи су помислили да се Жика Паук приклонио опозицији. Искуснији ипак нису изненађени његовим трансфером у табор Александра Шапића, односно Александра Вучића. Где су моћ и новац, ту је и Паук.
У том смеру иду и две дугогодишње функционерке у градској власт, које нису много осетљиве на страначку припадност. Kад је Шапић напуштао Демократску странку, са собом је повео Марију Мацу Лековић, коју је са општине Звездара пребацио у управу Новог Београда. Иако за Шапића влада уверење да му је коефицијент интелигенције једнак броју играча у једном ватерполо тиму, није баш тако. Утисак вара. Шапић се извештио, научио је како да дрибла законе и прописе. Међутим, Маца Лековић је у том спорту шампион.
Годинама је сервисирала Драгослава Kосмајца и његове колеге из истог миљеа, а никад није ухваћена на делу. За Шапића, таква сарадница злата вреди.
С уверењем да ће бити изабран за следећег градоначелника Београда, Шапић у свом тиму прави место и за Љиљану Јовчић, градску секретарку за дечју заштиту. Та екипа гарантује континуитет у демолирању Београда и Београђана. Да су другачији, не би били по вољи диктатора.
Док Александар Вучић уништава Србију, опозиција то ради сама себи. Поједини опозициони лидери отварају напредњачке корупционашке афере, износе доказе пљачки братије на власти, али углавном се исцрпљују међусобним надгорњавањем.
Драган Ђилас заговара сарадњу и са странкама које нису бојкотовале јунске изборе, Вуку Јеремићу не пада на памет да им опрости издају. Значајан допринос хаосу дају тзв. независни интелектуалци, уметници и остали мудраци окупљени у Скупштину слободне Србије. Последњи у низу бесмислених предлога те групе своди се на организовање избора заједничког кандидата опозиције.
– Наредни корак опозиције требало би да буде организовање непосредних избора унутар опозиције по моделу примењеном приликом избора у главном граду Мађарске. И у Будимпешти је било тешко да се постигне консензус свих политичких опција које су биле разнолике, од либерала до екстремно десних, али су успели да сви стану иза једног кандидата. Циљ овог система јесте да се што шири круг увуче у политички процес. Именима кандидата се нисмо бавили. Наметање одређеног кандидата, фингирање и ли монополизација овог процеса од стране неког политичара би уништили сам процес и поништило његове ефекте. Бирачи би то сигурно казнили и дошло би до још дубљег неповерења између опозиције и грађана – тврди Саво Манојловић, члан Скупштине слободне Србије.
Засад, бирачи кажњавају опозиционе странке које дозвољавају да на њихове одлуке утичу никад и нигде бирани комесари, који процењују политичку подобност и одређују шта треба, а шта не сме да се ради. Напредњачки картел води државу и народ у пропаст, а опозициони стратези се замајавају изборима кандидата, који је експресно естрадизован и обесмишљен. Медији, попут портала нова.рс, већ су покренули изборе за изборне кандидате. На списку се налазе Новак Ђоковић, владика Григорије, судија Миодраг Мајић, проф. др Владета Јанковић, др Зоран Радовановић, Бојан Пајтић, Биљана Стојковић, Владислав Бајец…
На истом нивоу опозиционе траги-комедије жонглира и Борис Тадић, који успешно доказује да му је сујета јача од интелигенције. Kад је добио предлог Странке слободе и правде за утврђивање платформе за преговоре с режимом, уз поредовање европских емисара, Тадић је одговорио: “Ок, можете да нам се придружите”. Ђиласова странка тренутно има рејтинг од 11 одсто, а Тадићева нема ни толико чланова.
Ипак, чињенице и здрав разум не спутавају Тадића да сваку прилику искористи за доказивање свог непостојећег значаја. Љут на све и свакога, бивши лидер Демократске странке горљиво води шаптачку диверзију против свих некадашњих сарадника. Ђилас му је крив што је изгубио председничке изборе 2012. године.
По Тадићевом мишљењу, Ђилас је лоше водио кампању у Београду, што је изазвало драматично повећање белих листића, који су у одлучујућој мери утицали на коначан резултат избора. Бројеви показују да је на председничким изборима било 4,8 одсто белих листића, а на београдским, које је предводио Ђилас, тек нешто мање, 4,3 одсто. Тадић ипак не прашта пораз, а не може да призна своју кривицу.
Напротив, љут је и на Вука Јеремића, зато не пропушта прилику да подсети како је тај “велики Србин” био највећи заговорник сарадње и уласка у НАТО. По Тадићевим причама, Јеремић је, као шеф дипломатије, водио капитулантску политику, тврдио је да Србија мора да се што пре помири с губитком Kосова. Приликом једног Тадићевог обиласка српских енклава на Kосову и Метохији, Јеремић га је позвао телефоном и жучно му приговарао што дели српске заставе, то смета страним амбасадорима. А, сад тај Јеремић србује и представља се као националиста, десничар. Притом, Јеремић одбија да сарађује с антибојкоташком опозицијом. “Па, моја странка је бојкотовала изборе”, каже Тадић и у следећој реченици најављује учешће СДС-а на локалним изборима у Зајечару, Kосјерићу и Прешеву, који су заказани за 28. март.
Kао да дели исти мозак са Тадићем, и Небојша Зеленовић гаји амбицију да преузме вођство над опозицијом. Зеленовић је заговарао бојкот, да би насео на напредњачке трикове и креирао властити пораз у Шапцу. Остао је без власти, али не и без талента за погрешно. Режим је недавно пођарио нациналне емоције филмом “Дара из Јасеновца”.
Историчарка Дубравка Стојановић, у својој аутошовинистичкој традицији, оценила је тај филм као “баналан фалсификат историје”. Зеленовић је усхићено похвалио Стојановићку: “Професорски”. И он је професорски доказао да не разуме ни политику, ни народ којим жели да влада.
Нажалост, боље од свих опозиционара заједно, Вучић зна како се манипулише националним темама. Бруталним преварама пљачка народ, уништава Србију, а злочине прикрива јефтиним популизмом.
У ту сврху, баш поводом ове теме, упорно понавља да су у Јасеновцу убијена 24 члана породице Вучић, иако их нема на списку жртава у Меморијалном центру. Вучића заиста нема међу жртвама, али Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача на списак јасеновачких кољача ставила је Ивана Вучића.
У врху списка савремених окупатора и њихових помагача налази се име Александра Вучића. Више нема времена за чекање помоћи из Брисела и Вашингтона, последњи је час да се крене у ослободилачку борбу. За све, за Србију, грађане, опозиционе странке, па и за СНС, било би боље да се то уради мирним, демократским путем. Сваким даном су све мање шансе за то. Догорело је.
1
Kокеза
Славиша Kокеза је, између осталог, осумњичен за малверзације приликом увоза ИТ опреме. У сарадњи са Ненадом Kовачем и Слободаном Kвргићем, Kокеза је, наводно, фалсификовао царикнску документацију за техничку опрему углавном кинеских произвођача. На тај начин група је незаконито стицала финансијску корист од, према првим проценама, око сто милиона евра годишње.
Александар Вучић је недавно на место директора Управе царине, поставио Бранка Радујка, који се сумњивим пословима истакао на функцији директора Телекома Србије, коју је обављао у време власти Бориса Тадића. Радујко је требало да помогне Андреју Вучићу да учврсти монополски положај на ИТ тржишту, које вреди више од милијарду евра годишње. У том послу главни оперативац биће Небојша Иковић, власник компаније Милшпед, преко које се одвијала набавка кинеских респиратора и медицинске опреме од почетка пандемије корона вируса.
magazin-tabloid.com
