„Као и за време борбе за Кобане, Ердоган и Давутоглу поново одбијају чак и индиректну сарадњу са Курдима у борби против Исламске државе, чиме се мировно решење у Турској учинили скоро немогућим“, пише немачка штампа.
Зидојче цајтунг доносли чланак са насловом – „Сан је одсањан“: „ За Турску је 2015. година могла да крене у сасвим другом правцу, то није морао бити пут насиља. У пролеће су се представници турске владе и курдски политичари први пут заједно обратили јавности. Договорен је план о помирењу. Уз само мало више добре воље на обе стране, забрањена Радничка партија Курдистана (ПКК) би овог лета одржала конгрес на којем би се, могуће, одрекла оружане борбе. Курди би можда преко својих парламентарних представника учествовали у писању новог устава који би их прихватио као равноправне грађане земље. Будућност без крвопролића није била само пусти санак, она је била на дохват руке.
Сада се нажалост све одвија по старом принципу: одмазда уместо праштања. Претходног викенда турска војска је из ваздуха бомбардовала курдске положаје. У суботу је ПКК прогласила крај примирја које важи од 2013. Убијање се наставља, оружана борба се враћа у Турску. Опет ће бити мртвих у конфликту који је однео већ 40.000 живота. Остаје питање да ли је земља уопште способна за мир? Понашање председника државе Реџепа Тајипа Ердогана наводи на сумњу. Поновно покретање борбе против Курда и то на овако тврд начин има унутрашње политиче разлоге. Курди су постали претња за Ердогана. Почетком јуна су одржани парламентарни избори на којима је курдска партија ХДП освојила 13 одсто гласова, променивши политичку карту Турске. Ердоганова исламско-конзервативна странка АКП изгубила је апсолутну већину. Курди су у Анкари били заступљени снажним гласом. Ти резултати избора су истовремено одвели земљу у дубоку кризу. Ердоган не жури да дели власт. Зато је одуговлачио са формирањем владе. А ни једна опозициона странка не жели у коалицију са Ердогановом партијом, она је до те мере неомиљена. Тиме се Ердоган ипак приближава остварењу свог циља. Наиме, он жели нове изборе.“
Нова ескалација насиља се на сличан начин тумачи у дневном листу Тагесцајтунг, који своју анализу насловљава са „Едоганова цинична калкулација“. Аутор чланка подсећа да је Ердоган још октобра прошле године изјавио да „Исламска држава“ и ПКК представљају једнаку опасност за Турску. „Фактички су Ердоган и премијер Ахмет Давутоглу чак дуго индиректно подржавали Исламску државу у нади да ће исламисти успешно сузбити Курде у Сирији и да при том неће угрозити Турску. То се испоставило као велика грешка у рачуну. Не само недавни самоубилачки напад који је однео 32 живота већ и бахатост с којом је Исламска држава употребљавала Турску као своју позадинску базу, показали су Ердогану и Давутоглуу да су били на најбољем путу да претворе југоисток сопствене земље у зону која више подсећа на пакистанско-авганистански погранични појас него на нормалну турску провинцију. Сада би се томе уз војну помоћ Сједињених америчких држава требало стати украј“. Међутим, коментатор додаје да се Анкара плаши да тиме не ојача сиријске Курде, па је зато напала и положаје Радничке партије Курдистана који су њихови најважнији савезници: „Као и за време борбе за Кобане, Ердоган и Давутоглу поново одбијају чак и индиректну сарадњу са Курдима у борби против Исламске државе, чиме се мировно решење у Турској учинили скоро немогућим.“
Конзервативни дневни лист Велт доноси анализу под насловом „Зашто је Турска ближа Пакистану него Италији“. Аутор опсежног текста Дениз Јуџел тврди да је влада у Анкари одавно одустала од сна о чланству у Европској унији али да је сањала друге снове, рецимо онај о поновном успостављању Османског царства са „председником из редова Муслиманске браће, Мурсијем, у Египту, са нафтним магнатима у Катару и споредним вазалима као што су Босна и Херцеговина. Да још падне Асадов режим у Сирији, блок који би предводила Турска био би савршен. Тако је почела подршка свима који су се борили против Асада: Слободна сиријска армија, Ал Нусра блиска Ал Каиди и друге џихадистичке групе, а на крају и терористи Исламске државе. Сви су наравно добили подршку Анкаре, сви осим секуларне курдске формације ПYД.“ Дениз Јуџел констатује и да је ПКК својим реакцијама допринела ескалацији насиља, али закључује да је Ердоганова АКП та која је Турску одвела у мочвару Блиског истока уместо у Европу. „Сада Турска употребљава војну силу против Исламске државе, а ту помоћ су Американци платили издајом Курда… Једна влада која није више демократски легитимисана производи факте, чије се последице не могу сагледати.“ Аутор текста објављеног у дневном листу Велт каже да упркос свему постоји разлика између Пакистана и Турске јер у Турској постоји велико секуларно цивилно друштво.
Дневни лист Франкфуртер алгемајне цајтунг је свој чланак о Турској насловио овако: „Кажеш терор, мислиш на Курде и желиш нове озборе?“ Аутор цитира анализу Центра за стратешке блискоисточне студије из Анкаре: „Без војне интервенције Турске (у Сирији) постојала би веома велика вероватноћа да би Курди уз америчку подршку из ваздуха освојили појас између два града под курдском контролом – Африна и Кобанеа“. Појас који би војно контролисали Курди све од Ирака па до Сирије би прекинуо „географску везу између Турске и арапског света“. Аутор додаје да би онда Анкара у својој блискоисточној политици била упућена на Курде и ПКК. Стога Турска намерава да онемогући такав развој догађаја, стоји у тексту.
Дојче веле
