Дојче веле: Напредњаци у свом програму копирају нордијску еугенику

Идеје напредњака су преписане и глупе, каже професорка Биљана Стојковић с Биолошког факултета у Београду. Она за DW каже да еугеника нема научно утемељење те да је за формирање личности одговорно друштво.

DW: Српска напредна странка у свом програму заговара генетичке базе података, како би се смањио број деце са поремећајем јер би се тако смањили и финансијски трошкови друштва. Светски стручњаци су нам рекли да ту има елемената злогласне еугенике. О каквој се теорији ради?

– Еугеника нема научно утемељење као идеја да постоје лоши гени које треба елиминисати, и добри гени које треба стимулисати и повећавати њихову учесталост у популацији. У развој одређене болести је укључен огроман број гена. Врло мало болести је детерминисано само једним геном, тако да не постоји начин да генетички елиминишете одређену болест или одређено понашање, из простог разлога што не постоји одређени ген за неко својство, већ гени у интеракцији повећавају вероватноћу да се неко својство појави. Када причам о повећању вероватноће, говоримо о десет одсто или три одсто повећања вероватноће да ће се развити одређено својство, а животна средина и друштвени контекст је у ствари оно што у огромној мери доводи до тога да се одређена својства појаве или не појаве. Дакле, нисмо предетерминисани нашим генима, већ у садејству са социјалним и физичким контекстом у којем живимо, одређено својство се може појавити или се неће појавити. Зато су еугенички програми сви до једног осуђени на неуспех. Државна интервенција у том контексту не може ни на који начин да измени структуру једног друштва.

Немачки стручњаци сматрају да генетичко саветовалиште, о ком говоре напредњаци, може да подразумева принуду на доношење еугеничких одлука. Како сте Ви разумели овај предлог напредњака?

– Уколико би они заиста донели законе који се ослањају на тај програм, то би значило државну принуду у контексту планирања породице. Дакле, уплив у одлуке појединаца колико ће и какве деце имати. То је пример државне регулативе која у савременом свету не би смела да постоји. Зато се и каже да су те идеје еугеничке, зато што је у многим земљама еугеника била државни програм за планирање породице како би се побољшао квалитет становништва. Имали сте у нордијским земљама сличан програм. Они су то правдали економским просперитетом и друштвеним прогресом. Идеја тих прастарих програма у западној Европи и Америци да држава нема потребе да улаже у људе који имају одређени здравствени психолошки или психијатријски проблем и покушај да се такве јединке из популације елиминишу је задирање у личне слободе појединца.

Да ли се еугеника практикује и данас у неким државама?

– Нигде не постоји еугеника какву памтимо из 20. века. Еугенички програми су били на снази све до шездесетих, седамдесетих година, када су постојали експлицитни законски акти за планирање потомства. Данас немамо такве случајеве. Данас постоје програми генетичких база становништва. Идеја потиче са Исланда крајем деведесетих. Основна идеја је да сви становници буду у генетичким базама и да тим подацима располажу државни органи и фармацеутске компаније. Ти нови трендови су неки нови облик еугенике, али само у контексту нарушавања људских слобода и права, јер чим држава располаже вашим приватним генетичким подацима, можете да сумњате у ограничавање сопствених слобода и да се питате на који начин држава може да злоупотреби податке. Ове генетичке базе су у ствари примена нових технологија у старим идејама, јер држава увек има тенденцију да о својим грађанима прикупи што више података и тако има што већу контролу.

Такву генетичку базу података предлаже и СНС…

– Колико је мени познато, ни у једној држави осим у Великој Британији и донекле у Америци не постоје базе података које организује сама држава. То је увек у комбинацији с неким великим фармацеутским кућама. Увек неки приватни капитал стоји иза прикупљања података, а онда се подаци деле између фармацеутске куће, компаније и саме владе. Да би се тако нешто десило у Србији, морала би нека велика светска компанија да пронађе интерес да финансира формирање генетичке базе. Разлог за бригу је доступност тих података различитим државним и парадржавним институцијама. На пример, уколико до таквих генетичких података дође осигуравајућа кућа, веће рате осигурања ће плаћати особе које у свом генетичком профилу могу да се вежу с одређеном вероватноћом за предиспозицију неке болести. Ако се тих података дочепају послодавци, на пример, наравно да ћете аутоматски имати велику разлику у могућностима запошљавања. Ниједан послодавац нема економски интерес да запошљава некога коме је у генетичком смислу уписана предиспозиција за неку болест. Да не причам о социјалној стигматизацији тих људи. Замислите само колико је могућих начина да људи не буду једнаки пред законом и пред људима због својих специфичних генетичких својстава!

На који начин би држава уопште могла да спроведе еугенику?

– Држава би могла да покуша повратак старим еугеничким законима, да стерилише људе који носе својства која се држави не допадају. Ту је у основи идеја која помаља из свих еугеничких програма – ако ти људи немају потомство, онда ће и гени временом да нестану из популације. Идеја се заснива, како сам већ рекла, на нетачној тези да иза сваког својства стоји одређени гени. Сама идеја да неке људе унесрећујете, стерилишете их или им забрањујете да имају децу доношењем закона попут оних у Трећем рајху, у биолошком смислу нема ефекта. Зато су све те еугеничке идеје с биолошке тачке гледишта веома глупе и елиминисане из праксе.

Напредњаци кажу да би се спровођењем ових мера „умањили трошкови друштва“. Да ли то може бити оправдање?

– Не постоји никакво оправдање за еугенику, с научног, друштвеног или етичког становишта. Ово је преписано из старих нордијских еугеничких закона. Немате трошак за болесне појединце, а сви који се рађају су здрави. Они би учествовали у економском просперитету и били здрава радна снага, што би самим тим осигурало друштвени прогрес. То је страшно. Идеја да биолошки мењате појединца, а не само друштво, јесте тенденција државе да скида одговорност са себе. Држава каже да сте ви одговорни, јер је ваша биологија таква, и одговорни сте за свој социјални статус, положај у друштву, све што вам се дешава у животу, јер су вас гени тако одредили. То је перфидна замена теза. Нико од нас није предодређен генима за особине које имамо као формиране личности у физичком и психичком смислу. Друштво је одговорно за формирање појединца, а еугенички закони говоре управо супротно. Тако држава са себе скида огромну одговорност за формирање људи и уводи мере за биолошко поправљање појединца, а то нема логике ни са биолошког, а ни са друштвеног становишта.

Ипак, пренатална дијагностика је готово свуда део свакодневице?

– Ми већ 30 година имамо генетичко саветовалиште. То је савремени тренд да се пренаталне анализе раде код људи који то желе, који имају неко генетичко оптерећење у породици и хоће да провере да ли њихово потомство има неку предиспозицију за болест. Али је на сваком пару да одлучи да ли то жели да уради или не. Такође, након што добију резултате, они сами одлучују шта ће с тим резултатима. То генетичко саветовалиште је важно, али оно не садржи елемент државне регулативе. 

Ви сте о елементима еугенике у програму СНС писали пре три године. Ни тада, као ни данас, мејнстрим медији нису реаговали на ове појаве. Да ли сте разочарани одсуством реакције јавности?

– Реакција је пре три година требало да буде бурнија, али људи који су компетентни нису желели да се мешају у политику, што је мени потпуно нејасно. Ако сте стручни за нешто што има своју друштвену компоненту, онда морате и да се мешате у друштвена питања. Мали број људи у Србији данас уопште жели да се уплиће и да износи своје ставове о друштвеним питањима и то је поражавајуће. Скривање по ћошковима и страх да се изговори своје мишљење је наша друштвена тековина. Не изненађује ме што се о томе није више причало.

Постоји ли бојазан да би напредњаци могли да спроведу овај план у дело сад кад имају апсолутну већину?

– Немам тај страх и то из више разлога. Прво, зато што је све то превише глупо. Друго, зато што генетичке базе података подразумевају велики новац великих компанија које би имале неки интерес. Не видим да су се такве компаније појавиле у Србији и надам се да се неће ни појавити. А трећа ствар, чини ми се да то није високо на некој листи приоритета. Заиста мислим да је идеја била само да се направи неки програм, нешто што делује импозантно, па ма колико то суштински било неосновано и научно глупо. Сам овај програм је плагијат. Они су те накарадне идеје преписали однекуд, јер је изгледало учено, а вероватно нису знали шта пишу. Мислим да су и они заборавили на тај део програма и надам се да се не варам јер би у супротном то имало све ове последице о којима смо говорили.

Биљана Стојковић предаје на Катедри за генетику и еволуцију Биолошког факултета у Београду. Од 1996. године учествује у научним пројектима у области еволуционе биологије.

Дојче веле