Кинеске вакцине доносе Србији хвалоспеве. Други послови на Путу свиле нису тако невини. Док власт у Београду уздиже „челично пријатељство“, критичари указују на мутне инвестиције, корупцију и тровање животне средине.
Човек у једноставном белом мантилу као да се опире помпезној слици „челичног пријатељства“ Србије и Кине. Напољу вијоре двоглави орао и жуте петокраке, на билбордима се захваљује „брату Сију“. Али унутра, у седишту China Railway-а на Новом Београду, инжењер Ју Хуи сталожено показује модел пруге која испуњава пола просторије.
„Кад буде готово, трајање путовања од Новог Београда до Будимпеште биће скраћено на три сата“, прича, док возић кружи макетом на којој је и минијатурни Храм Светог Саве, па све до мађарске границе. Кинеске фирме раде на деоницама од Београда до Старе Пазове, и од Новог Сада до Суботице. Деоницу између раде Руси. А радове надзире немачки Дојче бан.
Дуг је историјат пропалих рокова. Председник Александар Вучић је 2015, као премијер, обећавао да ће брзи возови јурити од престонице до Новог Сада већ 2018. године. Сада званичници обећавају да ће до то бити до краја ове године, а да ће се 2024. ићи све до Будимпеште.
„Из инжењерске перспективе, ово није тешко. То је реконструкција. Са тиме имамо доста искуства“, каже нам Ју Хуи, којем је Београд само привремено радно место. „За мене ово у ствари није толики изазов. Радио сам на много међународних пројеката. У Пакистану, али и Египту, Ирану, Аргентини.“
Милијарде и геополитика
Што је за Пекинг само делић такозваног Пута свиле, за Србију је велика ствар. Овде возови таљигају просечном брзином од 55 километара на сат. Брзина од 200 на сат, каква се планира, више делује као научна фантастика. Чак ни власти немају илузија – знају да су Кинези заинтересовани за инфраструктуру у срцу Балкана управо због својих потреба.
„Географски смо ту где смо, и као такви смо на логистичком путу из Кине до највећег тржишта – оног од петсто милиона људи у Европској унији“, каже за ДВ Марко Чадеж, председник Привредне коморе. „Требају нам пруге. Добра, модерна железница којом не иду само путнички возови, већ и транспортни. То је то. Иза градње железнице нема скривене агенде.“
Али има тајних уговора. Сабирањем сума из изјава политичара и неких података Железнице Србије, долази се до цене пруге од око две милијарде евра. Претежни део су кредити које дају Пекинг и Москва.
Према речима премијерке Ане Брнабић, Кина је последњих година „инвестирала“ десет милијарди евра, премда је Народна банка укњижила мање од две милијарде. Остатак се вероватно односи на позајмице и тек најављене послове.
У студију телевизије Хепи о „челичном пријатељству“ могу се чути само хвалоспеви. Миломир Марић, један од најпознатијих водитеља у земљи, направио је новинарски бренд од бистрења геополитике са Србијом у центру света. „Припадам генерацији која је сањала амерички сан. Сањао сам да као младић уђем у Европску унију, међутим, тешко да ћу ући и као пензионер“, каже Марић за ДВ.
„Имамо ситуацију да су Кинези овде радили и мост, и путеве, оне за које Европа није била заинтересована. Ми смо као дар са неба дочекали кинеске фирме које су и одобравале кредите, али су и преузимале главни део посла“, додаје овај новинар близак председнику Вучићу.
На шта мисли кад каже да Кинези „преузимају главни део посла“, лепо се види на железничкој станици у Земуну, сунчаног дана крајем октобра. Десетине кинеских радника постављају плочник и инсталације у подземном пролазу. Домаћих радника једва да има. Међу Кинезима нико не жели ни реч да каже новинарима, чак ни како им је у Србији. Подозрење према медијима је велико, иако имају дозволу фирме да говоре.
„Инвестиције“ које коштају много
Кинески кредит дају кинеске банке, кинеске фирме за те паре раде и доводе кинеске раднике – то је виђено већ при изградњи моста Земун-Борча, првог подухвата који је довршен у ери ове власти. Од тада су Кинези градили део ауто-пута, преузели Железару у Смедереву, руднике и топионицу у Бору, фабрику гума у Зрењанину. А ускоро ће радити и под земљом – до краја године треба да почне копање београдског метроа.
„Јако је привукла пажњу драстична разлика у цени за београдски метро која је при првом договору са француском компанијом пре десет година била 2,2 милијарде евра“, каже нам Мариника Тепић, потпредседница Странке слободе и правде. „Онда се одједном, под ингеренцијом Александра Вучића, у новој комбинацији појављује кинески партнер због кога се удвостручава вредност. Сада је најављено 4,4 милијарде евра.“
У малој централи те опозиционе странке прекопута Београђанке, Тепић каже да нико у Србији нема ништа против инвестиција. „Али имамо проблем што су коруптивног карактера, што се троши много више новца него што би требало, што уопште немамо увид у то како се новац троши, што су кинеске компаније заштићене као бели медведи јер их штити билатерални међудржавни споразум. Ниједан инспектор не сме да уђе у њихове фабрике.“
Телевизијској екипи ДВ није дозвољено да обиђе ни Железару ни РТБ Бор који сада води кинеска фирма Зиђин. За посету новинара није стигло одобрење из Пекинга.
Све су гласнији протести због тешких метала у ваздуху над тим градом на истоку земље – чак и градоначелник, напредњачки кадар, критикује кинеску компанију. Постоји неколико првостепених пресуда према којима Зиђин треба да плати између 13 и 26 хиљада евра због загађења.
Али, више од тога као да се неће десити. Председник Александар Вучић неколико пута је причао како је молио кинеског колегу Сија да „спасе“ Смедерево и Бор тако што би кинеске фирме преузеле велике компаније – и велике губиташе – у тим градовима.
Ко је овде Велики брат?
Велом мистерије обавијен је и пројекат Safe City. Уз обећање „безбедног града“, на улице Београда је последњих година постављено око хиљаду камера кинеског Хуавеја које располажу софтвером за препознавање лица. Колико коштају? То је тајна. Где се тачно налазе? И то је тајна. Од септембра Хуавеј има и развојни центар у Београду.
Док у полицији игноришу питања ДВ, највише о теми знају да кажу активисти иницијативе #хиљадекамера који су на свом порталу мапирали стотине кинеских направа. Грађани им шаљу фотографије камера које уоче.
„Видите ову округлу, попут лопте“, показује нам Невена Ружић на Тргу Републике. „Она може да се ротира и користи се да броји објекте, укључујући и људе. И такође за препознавање лица, све ове камере имају софтвер за то.“
Ова адвокатица из Фондације за отворено друштво са другим активистима непрестано пита зашто су грађани Београда стављени под присмотру? Да ли криминалистичка статистика за то даје оправдање? Зашто није било јавне дебате? Све што су чули од полиције, јесте да наводно још увек не користе софтвер за препознавање лица.
„Кад сте стално посматрани и не можете да будете аутентични, онда то утиче на развој личности. И свакако утиче на достојанство“, каже Ружић. „Кина је једна од земаља које не препознају приватност као основно људско право. Разумевање саме приватности је друкчије. Зато је питање да ли треба делити тако осетљиве информације са оваквим компанијама које преносе податке ван граница.“
Кина одмах иза Русије
Међутим, критички поглед на кинеске послове у Србији ових дана је потпуно испао из моде, ако је икада и био у моди. На таласу више од милион вакцина кинеског Синофарма, Србија спада међу европске земље које најбрже спроводе имунизацију. О томе се пишу хвалоспеви по светској штампи, Вучићево „седење на више столица“ чак и критичари признају као прагматизам који се коначно исплатио грађанима.
Прошлог пролећа, председник је лично дочекао авион са кинеском медицинском опремом чија вредност никада није саопштена. Ни представницима ЕУ није било свеједно што сто милиона евра које је послао Брисел једва да налазе одјека.
„Као и увек, и тада је кинеска помоћ била обележена ловорикама и падало се у несвест због ње“, каже Мариника Тепић. „А помоћ Европске уније је била поменута успут и, рекла бих, под притиском можда јавности, можда и саме ЕУ.“
Однос са Пекингом је, пласиран са контролисаних медија, дао жељене ефекте. Према истраживању Београдског центра за безбедносну политику из новембра, шеснаест одсто људи сматра Кину „највећим пријатељем“ Србије. То је убедљиво место број два после недодирљиве Русије (40 одсто).
Упитани ко је на почетку пандемије највише помогао, грађани су у 70 одсто случајева рекли да је то Кина. Европску унију је поменуло тек три одсто људи.
Миломиру Марићу повремено гунђање из Европе мирише на лицемерје. „Кина улаже у многе европске земље, чланице ЕУ и НАТО, далеко више него у Србију. Кинеска роба долази у северне луке, Дуизбург, Хамбург, Ротердам. Сви они живе од кинеске робе“, каже он.
„Очигледно оне земље које профитирају од тога сада су у страху да ће тај јужни крак кинеске робе преко грчке луке Пиреј, преко Србије и Италије, бити велика конкуренција. То њима смета, а не што су кинеске инвестиције опасне“, додаје Марић.
Прошле седмице су руководства у Београду и Пекингу разменила честитке поводом Сретења и Лунарне нове године. У оба правца се писало о „челичном пријатељству“. Председник Си је српском народу пожелео „срећу и благостање“. И додао да је спреман да подигне сарадњу на још виши ниво.
Аутори Немања Рујевић и Линда Фиреке
Насловна фотографија: Танјуг/Зоран Жестић
Извор Дојче веле, 15. фебруар 2021.
