Дојче веле: Страх Европљана од Балкана или како сакрити сопствени расизам

Европски политичари и функционери редовно упозоравају на опасности „балканизације.“ Истовремено, у току су интензивне припреме за конференцију балканских земаља у Берлину. Али шта је толико страшно у вези са Балканом, пита се дописник немачке новинске агенције ДПА у Београду.

Маркс и Енгелс плашили су свет „бауком комунизма“ – а поједини европски властодршци као да парафразирају прву реченицу Комунистичког манифеста: „Баук кружи Европом“ и упозоравају на „баук Балкана“. Немачка државна банка је у марту ове године прогласила опасност од „балканизације“ глобалних финансијских прописа. Председник немачког Удружења за спољну трговину Антон Бернер је у више наврата описао евентуално напуштање евра као пут који води ка „балканизацији и маргинализацији Европе“.

Бивши директор Гугла Ерик Шмит је пар пута позвао на узбуну због „балканизације Интернета“. „Дешава се балканизација Европе“, жалили су се пре три године представници немачке нафтне индустрије због различитих смерница о мешавинама бензина. „Блиски исток прети да постане Балкан 21. века“ брине се бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер у Зидојче цајтунгу. И на крају, некадашњи шеф дипломатије Велике Британије и генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон сумирао је у Вашингтон посту да би „отцепљење Шкотске могло да води до поновне балканизације Европе“.

Балкан – то су други

Али шта је тако ужасно на Балкану? Од чега се састоји и где се уопште налази? Реномирани словеначки филозоф Славој Жижек је сјајно, а ипак безуспешно покушао Балкан да одреди у географском смислу. За Србе, Балкан почиње у Босни и на Косову, јер су српски православни хришћани вековима бранили цели хришћански свет од муслимана. За Хрвате, Србија је капија Балкана, јер својим суседима приписују деспотски и византијски менталитет. Словенци себе доживљавају као последње упориште демократске средње Европе, при чему Хрватска спада у Балкан. Али ту није крај: Аустрија и Италија посматрају Словенију као почетак Балкана.

За поједине Немце, и Аустрија некако спада у Балкан, због блиских историјских веза са тим регионом. Неки северни Немци тврда да чак и Баварска “у себи има нешто балканско”. Дакле: “Балкан је увек онај други, негде другде, увек мало даље на југоистоку”, пише Жижек. Заиста, не мали број Минхенаца тврди да је граница Балкана јужно од тог града, а у престоници Аустрије већ сви знају да тај регион “почиње на јужној железничкој станици”

А описати шта је то Балкан и шта то чини “Балканце” још је теже него дати географску одредницу. Сигурно их многи доживљавају негативно, када је још 1876 немачки канцерлар Ото фон Бизмарк у парламенту јасно рекао да Балкан „не вреди здравих костију једног јединог мускетара из Помераније“. И једанаест година касније потврдио је да га Балкан уопште не занима: “Пријатељство Русије нам је далеко важније него пријатељство Бугарске и њених пријатеља, које имамо и у својој земљи”.

Крвава слагалица Балкана

Данас све то изгледа мало другачије. Европска унија и пре свега Немачка, већ дуго покушавају да приволе Србију, кандидата за улазак у ЕУ и једног од најблискијих руских савезника, да се прикључи санкцијама против Москве. Београд то тврдоглаво одбија, позивајући се на историјске везе са “браћом Русима”. Санкције би биле “самоубилачке”, а земља би “без Русије била на коленима” упозорио је недавно српски политиколог Иво Висковић у разговору за српски Јавни сервис.

Балканизација Европе углавном подразумева опасност од распадања целине на саставне делове. Одвојене државице у ЕУ, подела на мале појединачне валуте, разграничавање интернета у појединачне сегменте. Балканом су вековима владале две велике империје: Хабзбуршка монархија на северу и Турско царство на југу. Од деветнаестог века народи су у крвавим ратовима почели да се ослобађају окупације и да граде националне државе. Али, зато што је Балкан у својој дугој историји био граница између Истока и Запада, између наводно заосталог Оријента и напредне Европе, границе су непрекидно гуране у једном или другом смеру. Војни походи са собом су повлачили и цивиле, који нсу могли да се тако брзо прилагоде новим границама. Тако је настао шарени сплет различитих народности.

Балканци на послу, Европљани у продавницама

Данас би се то назвало културним богатством. Али у грозним ратовима деведесетих Балкан се распао у мале државе. Словенија, Македонија и Косово имају два милиона, Црнеа Гора тек нешто више од 600.000 становника. А те нове земље имају још много нерашчишћених рачуна. У западној Европи их сматрају заосталим, без функционалних институција и тржишне привреде, са политичким властодршцима који траже кавгу, владају дикаторски и спутавају рад медија и правосуђа.

Немачка канцеларка Ангела Меркел и министар привреде Зигмар Габријел управо зову на конференцију о западном Балкану 28. августа у Берлину, где ће бити обрађивани неки од тих проблема. Добродошли су премијери и министри спољних послова, финансија и привреде седам држава са подручја бивше Југославије, као и Албаније. Хрватска културолошкиња која живи у Берлину, Марија Каталинић, организаторка филмског пројекта “Берлин гоес Балкан” доживљава Балканце исто неутрално као Скандинавце. Она се иронично пита у Новом листу из Ријеке “Ми смо дакле Балканци, када одлазимо у минус на рачуну, када пијемо кафу два сата током радног времена, када не плаћамо порез, бијемо жене и израбљујемо своје раднике. А постајемо европејци када имамо више тржних центара него вртића и склоништа за жртве насиља у породици, када не можемо да платимо струју, али нам деца имају Ајфоне?”

Београдски социолог Јован Бакић уопште не види зашто би Запад посматрао “инфериорни” Балкан са тобожње цивилизацијске висине. “Балкан је западњачки конструкт” каже овај стручњак “то је стереотип, који потиче још од пре Првог светског рата”. Овај доцент разрађује појам “европске скале за Оријент” којом се премеравају балканске државе: “Источна Европа је оријентална, југоисточна Европа још више, а арапске земље и Турска су на још вишем ступњу те скале”.

Превара као питање части

Влада консензус да државне институције од средине 19. века не настају природно, већ да их намеће Запад. Поред становништва које је углавном окренуто пољопривреди, овом региону је заједничко и вековно тлачење Беча и Истанбула. Због тога се развило дубоко неповерење грађана према држави, а превара државе се сматра несташлуком достојним дивљења. У доба комунизма, ако не и раније, самовоља и диктатура власти ублажавани су сналажењем и изврдавањем.

Сваки балкански предео инсистира на оригиналој народној кухињи, иако кулинарски специјалитети најчешће воде порекло од аустријских или османских јела. Припремање кафе, било да је грчка, турска, српска или босанска, поклапа се до нијанси. Велики је и спор око тога ко је први измислио сувлаки односно ражњиће, или јело где се надевом од млевеног меса, сира или спанаћа пуне умотани листови купуса или винове лозе.

“Чушени” чекају пред вратима

Још увек распрострањено потцењивање “Балканаца” најпре је пустило корење у Аустрији. Тамо се људи из југоисточне Европе погрдно називају и Чушенима: “То означава особу која је лења, прљава, непоштена и непожељна, и у најбољем случају може да ради само прљаве и ниско цењене послове, дакле да служи”, објашњава хрватски Нови лист. Због тога је тешко разумети “због чега се грађани Хрватске толико труде да побегну са Балкана на Запад”.

Много људи у балканском региону разматра тезу која може да се оцени као разумна теорија или као шегачење, зависно од тога из ког угла се посматра: Данас су пет од 28 чланица Уније балканске земље. Али још шест таквих држава чекају пред вратима. Средњорочно гледано, стварна или измишљена противречност између северне и западне Европе на једној, и југоистока континента на другој страни – могла би да се реши сама од себе.

Дојче веле, НСПМ