„Ма није тако страшно, па до 17 сати је све било у реду, саопштава ОЕБС. Још горе је што у ОЕБС-у изгледа стварно верују да ‘није тако страшно’“, један је од живописних коментара штампе, након избора на Косову.
Изгреди на северу Косова показују колико је важан међународни притисак. Без међународног ангажмана, радикални националисти ће поново водити главну реч у Београду и Приштини, сматра коментатор угледног Франкфуртер алгемајне цајтунга. „Насиљем су Срби на северу Косова ометани да учествују на изборима, али то не мора да буде лош знак. То показује да екстремне снаге – без обзира да ли су то националисти или криминалци којима одговара мутан статус овог дела Косова – једино насиљем могу да постигну своје циљеве. Другим речима, тиха већина косовских Срба заинтересована је за нормализацију односа, иако још дуго неће прихватити Косово као независну државу.“
Бечки Винер цајтунг се обрушава пре свега на КФОР: „Они су могли – заправо морали – да рачунају са насиљем. Уместо да се одважно супротставе изгредницима, они су само гледали и чекали, што се у њиховом еуфемистичком речнику зове ‘деескалација’. Није ни чудо што се табаџије осећају осокољено и што се овај тест за снаге безбедности завршио бламажом. Ма није тако страшно, па до 17 сати је све било у реду, саопштава ОЕБС. Још горе је што у ОЕБС-у изгледа стварно верују да ‘није тако страшно’. Ако нисмо схватили раније, од недеље сигурно знамо – блага плава боја у ознакама ЕУ, ОЕБС-а и НАТО значи невиност и наивност.“
Сличан песимизам у коментару берлинског Тагесцајтунга, чији је наслов само – „Пропало“. У тексту се објашњава шта је то пропало: план међународне заједнице да интегрише Србе са севера у косовски систем. „У Београду, Бриселу, Приштини па и Берлину мора да су збуњени. Националистима на северу Косова нуђене су велике повластице, право да сами собом управљају, од чега већ профитирају Срби са централног Косова. Може да се каже да косовски Срби спадају у најповлашћеније мањине Европе. Додуше, до тог степена аутономије стигло се тек рововским преговорима.“
Даље пише да је и Београд направио одлучне кораке, није признао независност експлицитно, али на неки начин јесте прихватио реалност тако што је у Бриселу сео за сто са Тачијем. „Али шта сада? Како је могуће да поред међународних војника и полицајаца маскиране особе малтретирају бираче и односе гласачке кутије? (…) Још једном се испоставило да су међународне снаге, за које порески обвезници у Европи издвајају милијарде, заправо јаке само на папиру.“ Закључак коментара је јасан – исходи избора не смеју да се признају, гласање мора да се понови, овога пута уз праву заштиту гласача и изборних места.
Коментар на интернет страни телевизије н-тв привлачи пажњу због сликовитог речника познатог коментатора и ТВ водитеља Манфреда Блескина. Он најпре Косово назива „самозваном државом“, а већ у следећем пасусу наводи да су у подељеној Митровици дивљали „четници“. Даље се показује да је Блескин упућенији у регионалне прилике него многе његове колеге: „Фијаско је тим већи што је српска Влада звала грађане да изађу на изборе. Утицај владајућих у Београду на северу Косова скоро да је никакав. Посебно је пикантно што ‘Србе у расејању’ подржава ДСС бившег премијера Војислава Коштунице, који је деведесетих био један од најважнијих савезника Запада у борби против Слободана Милошевића.“
Објашњава се левитирање Косова ка пуној суверености – Србија под притиском ЕУ склапа споразуме са Приштином, али независност не признаје; та независност је супротна резолуцији 1244 УН; неке чланице ЕУ и НАТО не признају Косово. „Са Косовом није ништа другачије него са другим местима где је Запад последњих година војно интервенисао. Иза тих интервенција остају неуспеле државе (фаилед статес), терор, организовани криминал, сива економија. ‘Када ће коначно схватити’ (Wхен wилл тхеy евер леарн), питао се Пит Сигер у чувеној антиратној песми ‘Wхере Хаве Алл Тхе Флоwерс Гоне’.“
Али Запад о тој лекцији и не размишља. Заправо, нема ни назнака када ће Косово моћи да функционише без међународне помоћи, и ту чињеницу посебно коментарише Луксембургер ворт (Луксембург): „Не могу се ровови који су копани сто година сада затрпати преко ноћи. Међународна заједница, посебно ЕУ, не могу себи ни политички ни финансијски да дозволе вечни продужетак статуса кво. Време је да се националисти из оба табора запакују у фиоке, ако треба и силом. Мртворођена свенародна Босна и Херцеговина је одличан, застрашујући пример. Тамо Бошњаци, Хрвати и Срби већ две деценије живе у пату – свака нада у политички и економски бољитак наилази на блокаду ‘заступника интереса’ ове три нације.“
Дојче веле
