Док шиптари на Косову и Метохији форимирају војску, инсталирани марионетски режим у Србији уништава српску!

Војска Србије и Министарство одбране, уместо да брину о одржавању политике војне неутралности, свакодневно салутирају интересима САД и НАТО пакта у овом делу света. У томе им помаже државни врх, такозвана политичка елита, заправо, скуп корумпираних скоројевића, спремних да сатру и државу и народ, а не само војску која више и не постоји. Више од десет година трајало је убијање Војске Србије (ВС), свих њених ресурса, топљење тенкова у железарама, уништавање ракета, муниције.

Укинуто је обавезно служење војног рока, уведена је професионална војска са мизерним платама, број припадника ВС сведен је на мало веће ловачко друштво, а естрадни официри и министри одбране, више се баве телевизијским промоцијама непостојеће војне силе него што врше своју законом прописану дужност. У међувремену, канцеларија НАТО пакта у Београду, урадила је импресиван посао: Србија је “пацификована”, заправо, разоружана, без снаге да се одбрани у случају потребе…

Политика владајућих партијских олигархија у Србији последњих десет и више година, убила је и последње трагове суверености државе. То се посебно види у потпуном одсуству бриге за њен одбрамбени систем. Војни пилоти страдају у неисправним авионима на аеромитинзима и рутинским задацима, дешавају се експлозије у војним фабрикама, професионални војници не могу да се прехране од своје плате…

О катастрофалном стандарду професионалних војника у Србији, најбоље говори и податак да је месечна плата једне целе чете на задатку у копненој зони безбедности (Бујановац-Прешево) пре пар година мање вредела него један ручни сат бившег министра одбране Драгана Шутановца. Данас је ситуација још гора. Лако је закључити да су и ове садашње и све претходне власти, од октобра 2000. године, имале строги задатак да Војске Србије униште до темеља. У томе су скоро успели…

Од државног и политичког преврата 5. октобра 2000. године до данас, америчка агенција УСАИД је заједно са министрима одбране и другим корумпираним државним чиновницима Србије, спроводила систематско уништавање Војске Србије. Био је то политичко-оперативни наставак бомбардовања НАТО алијансе из 1999. године. Новац који су САД уложиле у такозвану пацификацију Србије, односно, масовно уништавање војног потенцијала, смешно је мали у односу на ефекат који је постигнут. Србија је данас, тако рећи, без одбрамбеног система. Њена војска више личи на културно-уметничко друштво него на озбиљну армијску структуру прикладну новом веку.

Велеиздајнички план којим су безбедност грађана Србије и опстанак државе доведени у питање, креиран је још 2004. године, кад је донета одлука да 450 војних објеката буде продато за “еластичну” цену од 1 до 4 милијарде долара! Поједини чланови тадашње владе Србије били су до детаља упознати са овим деструктивним планом. Током те и следеће године, чак 19 службеника српске владе путовало је службено у Америку, како би добили детаљна упутства за систематско уништавање Војске Србије.

Процес разбијања војске свом снагом је започео у време када је министар одбране био Борис Тадић, а ушао је у завршну фазу када је министарством дириговао Драган Шутановац, који се током свог мандата претворио у правог министра окупације.

У међувремену је отворена канцеларија НАТО пакта у сред зграде Министарства одбране Србије. Тако су широко отворена врата овој војној алијанси, која је уз садејство УСАИД-а кренула у пројекат уништавања осам хиљада тона муниције из складишта вишкова Војске Србије. Процењена вредност тог посла била је је између 1,5 и два милиона евра.

На једном од “семинара” такозваног Атлантског савета у Србији, у делу посвећеном “партнерским програмима и иницијативама”, један од представника НАТО пакта тврдио је том приликом и да ће из свега проистећи “разне користи за земљу”. Одмах после тога, урађен је и “пројекат” уништавања 27.500 комада лаког наоружања.

Следећи “пројекат”, који је спроведен 2007. године, било је уништавање чак 1.404.000 противпешадијске мине из војних складишта. Том акцијом руководила је Норвешка, која је истовремено руководила и канцеларијом за логистику (помоћ) у Београду. Током 2009. и 2010. године, уништене су и све ручне кумулативне противоклопне бомбе. Пола од тог контигента било је домаће, српске производње, а пола руске.

Лако наоружање и муниција за лако наоружање, такође су темељно уништавани, пуних дванаест година. У канцеларији НАТО пакта у Београду, озбиљно је разматрано и разоружање грађана (одузимање личног наоружања попут ловачких пушака, пиштоља и сл.), како би се кроз законске оквире спровео и овај вид “пацификације” Србије.

Са највећом страшћу, оперативци НАТО пакта уништили су више од 2000 ручних, преносних ракета руске производње (Стрела 2М). У време “министровања” Драгана Шутановца, подметнуто је и више пожара у складиштима муниција у Србији, тако да је и оно што није уништено, отишло у ваздух.

Пре масовног уништавања наоружања, на војним стоковима највише је било противавионских и противоклопних ракета, али и тоне граната за топ тенка Т-55 и хаубице 105 милиметара. Данас од тога није остало ништа.

Мада је процес разоружавања и “пацификације” Србије, започео масовним топљењем топова и тенкова у смедеревској Железари, са сигурношћу се може рећи да још увек није све згажено и није још све готово! Јер, НАТО пакт је “препознао” да Војска Србије има још око 9.000 тона муниције, па је дала рок до 2015. године да се и она уништи. Систем одбране је већ отписао ова убојна средства.

У НАТО бомбардовању 1999.године, уништено је и оштећено више од 26.000 квадратних метара војних складишта. Око 11.000 тона муниције је због тога завршило под ведрим небом. Тешком муком, касније су све ракете, гранате, мине и остала експлозивна пуњења, ускладиштена. Тек онда је на ред дошло уништавање “по стандардима НАТО пакта”.

И док је Србија војнички понижавана на сваком кораку, САД су покренуле процес стварања војске Косова од 44 хиљаде војника. Поређења ради, Србија данас има мање од десет хиљада професионалних војника, са тенденцијом даљег опадања! Стање је такво да, на пример, од бугарске границе до Ниша уопште нема војске!

До којих граница је Војска Србије постала играчка у рукама политичких сплеткароша, говори и податак да су на иницијативу НАТО пакта заказиване и “затворене седнице” Скупштине Србије, које имају за циљ “јачање цивилне контроле Министарства одбране”, упркос томе што такве затворене седнице може да одобри само Влада Србије “на образложен предлог”.

НАТО нас разоружао, Русија нуди заштиту

Упркос масовном разоружавању, начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић, “свечано се обавезао” пред Патриком де Русијеом, председником Војног комитета Европске уније, да ће реформа система безбедности на путу придруживања Србије Европској унији, тећи по плану: “…Што се тиче Војске Србије и придруживања Србије ЕУ, сигурно смо испунили 80 одсто услова”. Наравно, један од тих услова био је и да Србија буде “пацификована” до мере која је збрисала сваки траг државне суверености.

Са друге стране, начелник Генералштаба руских оружаних снага генерал-пуковника Јуриј Балујевски говорио је, не тако давно, да ће Русија своје савезнике заштитити ако треба. А, као што је познато, Србија је одмах после потписивања споразума са Русијом око гасовода „Јужни ток” и незванично ушла у систем земаља које ће Русија, због протока гаса, посматрати као део сопственог безбедносног коридора.

На научној конференцији Академије војних наука у Москви, Балујевски је објаснио да неко не мора имати званично потписан уговор о војном савезу са Русијом, да би се сматрао савезником. У случају Србије, неке ствари, осим енергетског споразума, једноставно се подразумевају. Народ, вера и историја, јачи су од пролазних амбиција малих политичких креатура.

Став генерала Балујевског је да „руска војна сила може и треба да буде употребљена ради демонстрације одлучности највишег руководства земље да брани њене интересе, и као крајња мера, када се покажу неефикасним сва друга средства”. За Србију и српски народ, за одбрамбени систем земље која је била и још увек је жртва НАТО пакта, ово може бити лековита изјава, која даје наду и ослобађа од брига.

Али, у Србији и даље снажно делују организације попут Атлантског савета и ИСАЦ фонда које су сагласне са идејом да је Србија мала НАТО колонија и да тако треба да остане. Поред тога њихов задатак је да што више удаље Србију од Русије. Атлантски савет се отворено бави промовисањем НАТО пакта у Србији и поред свих злочина које је ова организација починила и које чини широм света. ИСАЦ фонд се такође бави питањима безбедности и један од главних циљева му је “привођење” Србије Европској унији и НАТО пакту.

Ове организације су добро познате по ширењу русофобије. ИСАЦ фонд већ неколико година спроводи „надзор над руско – српским односима”, а тај “пројекат” се остварује уз помоћ Амбасаде Краљевине Норвешке у Београду.

На својој интернет страници они наводе да је њихов подухват настао из потребе да се руско-српски односи почну сагледавати у реалној и фактографској равни, лишеној крајности и митова. Зато им је главни удар усмерен на негирање српско – руског савезништва и заједничке борбе два братска народа. У стварности, ИСАЦ фонд не користи чињенице, него само верно тумачи антируске ставове Вашингтона и Брисела.

Да постоји континуитет у врбовању истакнутих државних функционера за интересе такозваног Атланског савеза, показује и случај министарке енергетике Зоране Михајловић која је сарадник ИСАЦ-а. Она је радила и на пројекту надзора српско-руских односа од његовог почетка 2008. године до 2010. године.

Зорана Михајловић је близак сарадник Александра Вучића и њих двоје су заједно у Србију довели једног од највећих светских загађивача – мултинационалну компанију са већинским немачким уделом – РWЕ. Овај потез је повучен како би се на перфидан начин ограничио утицај Гаспрома у Србији будући да је РWЕ његов конкурент у енергетској сфери.

Не треба заборавити ни то да је министарка Михајловић, једностраним изменама већ усаглашеног споразума о испоруци руског гаса Србији, а у жељи да из њега избаци „Југоросгас”, изазвала дипломатски скандал јер је Москва одбила да потпише такав измењен уговор. Њен шеф у Србији Александар Вучић отворено ставља Европску унију изнад свега.

Да је могло, могло је…

Док је био министар одбране, Александар Вучић је бацао прашину у очи народу причом да је открио силне пљачке и злоупотребе у систему одбране. За главне носиоце крађе и уништавање воје имовине, оптужио је, а кога би друго, него саму војску: официре, подофицире…Резултат његове галаме био је трагикомичан.

У међувремену, дешавао се прави погром над Војском Србије, и то на највишем нивоу. Наравно, путем масовног разоружања, свођења војске на “спаринг партнера” америчкој националној гарди из Охаја…

Ипак, Србија је могла, кад год је хтела, да склопи уговор са Русијом и потпуно опреми своје Ратно ваздухопловство летелицама. Ескадрила ловачких авиона и две ескадриле хеликоптера, једна борбених а друга транспортних, могле су сада да стоје у хангарима на војним аеродромима у Батајници, Краљеву и Нишу. Све је могло, али није, јер газде у канцеларијама НАТО пакта не желе да виде војно неутралну Србију, или, не дај Боже, Србију у војном савезу са Русијом.

Док је претходна власт пунила своје џепове и банкарске рачуне, Војска Србије је крајем сваке године добијала задатак да прави нови петогодишњи план опремања где је набавка летелица упорно одлагана и планирана у петој години. Ремонт дела старих авиона и хеликоптера, који је одрађен у време претходне власти, био је само још једна прилика за крађу новца у Србији. Све то је довело до тога да наше Ратно ваздухопловство тренутно не представља никакву снагу чак ни у региону.

Са новцем који је за десет година опљачкала мала група лешинара која се острвила на војну индустрију, Војска Србије је могла да финансира озбиљан копнени састав, и то куповином 200 модерних тенкова и 300 оклопних транспортера. Тиме би свима било стављено до знања да у случају комадања и отимања наше територије, свако мора да рачуна на озбиљност и решеност државе да заштити своју целовитост.

Маневарске (не)могућности

Људски фактор, односно војник-борац, увек је био највећа препрека за потенцијалног агресора. То правило посебно важи и за једну државу са јаком војничком традицијом, каква је Србија.

Српски војник XXI века морао би да има врхунску опрему, укључујући униформу, стрељачко наоружање, савремена средства за осматрање и дејство у ноћним условима, средства комуникације и друга неопходна средства. То у овом тренутку кошта мање од 10.000 евра.

Србија која се званично определила за бројчано мању, али врхунски обучену професионалну војску је за ову суму могла да потпуно опреми чак 70.000 војника. Уместо тога, њена војска данас је сведена на трагикомичнан конгломерат лоше плаћених професионалних војника, естрадних официра и политичких вођа које спроводе команде НАТО пакта.

Један од бољих познавалаца војне доктрине у Србији тврди да би прави одговор на ово стање била набавка више комада борбених и транспортних хеликоптера чиме би значајно била повећана ватрена моћ и маневарске могућности Војске Србије. Набавком више десетина савремених тенкова и оклопних транспортера уз опремање више хиљада војника савременим наоружањем и војном опремом, свима би било стављено до знања да народ жели да се пита за судбину Србије.

Али, очигледно, корумпирано државно руководство само одрађује оно што му се каже у канцеларији НАТО пакта. Србија је добра само као поражена, бедна и недостојанствена. Српски војник је добар, али само као коњушар ове алијансе, или да обавља њихове прљаве послове у неким удаљеним земљама.

Служење војске…Коме?

Преко 2.000 кадета, војника и официра Војске Србије, вољом бившег министра одбране Драгана Шутановца, било је присиљено да учествује у снимању телевизијске серије за потребе РТС, под називом “Војна академија”. Иза ове лажне, провидне, али прескупе слике стања, није стајало ништа осим још једне форме деградације Војске Србије и војничког духа у Србији уопште.

Какво је реално стање у Војној академији, недавно је на једном Интернет форуму исписао бивши питомац Војне академије:

“…Нећеш ти тамо наићи на трновит пут на какав ти мислиш – радиш склекове на песницама на бетону по киши и кошави, то постоји само у америчким филмовима и спотовима…А, то што се у тим спотовима догађа и види, то добије да ради 200 људи у целој војсци, а Академија са тиме баш нема никакве везе.

Тамошње трње се односи на то да добијаш ангажмане типа: истоварај камион, утоварај камион, кречи, носи, чини другима услуге из сфере њиховог личног живота…Па онда да дежураш ноћу – седиш у мрачном и хладном ходнику где ти промаја продува мозак након целе ноћи, нема везе што ујутру имаш испит. Генерално, учење и те ствари – су само твој проблем. Када би те оставили да се само тиме и бавиш, може. Али не, нико не мери колико си ангажован на свим странама за свакојаке глупости које везе немају с тобом и тако остајеш жртва игре случаја.

А јако се ружно осећаш када ти будућност зависи од пуких случајности. Тако се ноћу не може заспати. Барем свестан и савестан човек не може. Ја сам годину дана спавао на једно око, стрес ме уништавао, јер видим да ништа не зависи од мене, а ја ћу плаћати цену.

Да сам имао оружје код себе, убио бих се сигурно у тим тренуцима. Не зато што рано устајем, него зато што долази још један дан свега. Исти и нимало бољи од јучерашњег. А када сам коначно тешко пресавио табак и написао да одлазим, ту ноћ сам спавао као беба. И сваку следећу од онда…А кад дође на ред нешто на тему војне обуке, односно њено извођење, заинтересованост предавача и учесника, то је као да сте на конференцији о хеклању чипки и столњака. То се уради офрље и убедљиво најмање труда и ресурса се потроши на обучавање и едуковање будућих официра. Демотивисани и никог ништа не интересује. Само гледају како да оду кући у 14х…”.

А 1.

Геј армија, по закону!

Из Министарства одбране, више пута је саопштено како Војска Србије поштује Устав и законе Републике Србије, па у том смислу и не толерише дискриминацију у свом саставу ни по једном основу, па ни по основу сексуалне оријентације.

Својевремено је мајор Јован Кривокапић, портпарол Министарства одбране дословно рекао: “…Сексуално опредељење није, нити ће бити препрека за некога ко жели да буде професионални војник у Војсци Србије. Питање о сексуалном опредељењу се није постављало у регрутном систему обавезног служења војног рока, а не поставља се ни данас ни у једној од фаза пријема у професионалну војну службу”.

Никола Влаховић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије