Председник Србије Александар Вучић свакодневно крши Устав, практично сваки пут када се појави у јавности. Саопштавање здравственог стања повређене студенткиње Правног факултета, постројавање министара на седницама Владе, доношење документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду, само су неки од примера председниковог гажења највишег правног акта државе. Саговорник „Нове“ каже да се овакво Вучићево понашање нормализује, као и да је осим гажења Устава, председник узурпирао и судску власт.
Напад на студенткињу Правног факултета на коју је у четвртак на мирном протесту у Београду налетео аутомобил био је разлог да председник Србије Александар Вучић изнова крши Устав, што иначе чини и током сваког обраћања. Тако је председник на свом Инстаграм налогу међу првима саопштио да се повређена студенткиња одлично опоравља и већ у понедељак биће код своје куће са својим родитељима.
Примера када је председник газио Устав Србије има на десетине. У јеку кризе са студентским блокадама, академци су отворено рекли да за испуњење њихових захтева председник Србије није ни надлежан.
То је уследило након што је Вучић у зграду Председништва донео документацију о Железничкој станици у Новом Саду и показивао је на конференциј за медије. Студенти правног тада су овај председников потез окарактерисали као најгрубље кршење Устава.
Удар на Устав наставио се постројавањем министара на седницама Владе, на којима председник води главну реч, а што уживо преноси више телевизија.
„Свевладар, а не председник Србије“
Коментаришући овакво председниково понашање, политиколог Цвијетин Миливојевић каже за лист „Нова“ да је ту у јавности постало сасвим нормално.
„Створен је утисак да чињеница да то што је на председничким изборима добио 55 одсто гласова довољан разлог да он буде свевладар, а не председник Србије. Он је креатор такве представе у земљи, али нажалост крива је и опозиција која прихвата такву врсту стања, и која то на неки начин легитимише“ – каже Миливојевић.
Саговорник „Нове“ подсетио је на пример када изборне листе чак и на локалним изборима понесу име председника Србије.
„Примера ради, тактика СНС власти функционише тако што су на изборима, било локалним или не, изборне листе назване по Александру Вучићу, иако се он сам не кандидује. Други аспект је, рецимо, то што се Уставни суд као последња брана одбрани Устава Србије, понаша као једна врста помоћног органа председника Републике. Она избегава да се изјасни о било чему што има везе са оним што је директна повреда Устава и закона од стране Вучића“ – каже Миливојевић.
Додао је да овакво нормализовање ситуације у Србији није почело јуче.
„Оно траје од 2013. Године, кад су тадашњи премијер Ивица Дачић и први потпредседник Владе Александар Вучић фактички прихватили Бриселски споразум иако је тиме прекршен Устав, јер је по томе Србија прихватила да Косово више не буде део наше земље. Постоји и низ других примера. Кад год је нека иницијатива о оцени уставности која се тиче директне повреде Устава од стране председника Републике или неког другог органа власти, видите да се Уставни суд извуче из тога – или се не оглашава по том питању, или одуговлачи неки одговор“ – наводи саговорник Нове.
Миливојевић је упозорио да је Вучић фактички узурпирао и судску власт, што се јасно показује у случају урушавања надстрешнице Железничке станице Нови Сад.
„Док год имате Уставни суд који се не оглашава по свему томе, ситуација се неће мењати. Али ово што студенти тренутно раде јесте нешто што набоље мења стање у држави“, каже Миливојевић.
Шта Вучић може по Уставу?
Уставна формулација дужности председника Србије наводи да он представља Републику Србију у земљи и иностранству и у томе се управо огледа сушитна обављања функције коју представља.
Једно од флагрантних председникових кршења Устава које је остало упамћено је проглашење ванредног стања због короне, што су урадили Александар Вучић, премијерка Ана Брнабић и председница Скупштине, иако наш Устав каже да ванредно стање проглашава Скупштина, а ако није у стању, онда председник државе, председница Владе и Скупштине.
Критике на Вучићев рачун стизале су зато што је и неколико година истовремено обављао функцију председника државе и странке.
