Докле је стигла истрага о криминалу у Фонду за развој где су тајкуни и лопови блиски власти исисали преко 1.200.000.000 евра?

Преко фамозног Фонда за развој политичари, пре свих Млађан Динкић, министар за економију у Влади Мирка Цветковића и његови УРС кадрови, од 2007 до 2013. године уместо малим и средњим предузећима и фирмама из неразвијених општина, милијарде динара јефтиних кредита давали су фирмама највећих српских тајкуна, међу којима предњаче компаније Мирослава Мишковића, Мирослава Богићевића, Војина Лазаревића, Миодрага Костића, Зорана Дракулића, Жељка Митровића, Небојше Човића, Горана Перчевића, драгана Поповића и других. У Управном одбору Фонда, наравно, седели министри, а председавао му је једно време и његов идејни творац – Млађан Динкић. Нико није контролисао да ли су кредити одобрени тајкунима наменски трошени, а осим тога, те богате позајмице нису ни враћане, каже за РСЕ Јелисавета Василић из Савета за борбу против корупције, која наглашава да је све то зрело за једну добру истрагу.

“Ми смо упозорили претходну владу, владу Тадића, да је много пара ненаменски потрошено и да нису враћане, међутим – ништа се није дешавало јер то је била Алајбегова слама. То значи узимани су јефтини кредити, нису враћани, није контролисано трошење. То је баш онако за једну добру истрагу”, каже Василићева и додаје да би тужилаштво ту имало чиме да се позабави:

“Извините, ради се о злоупотребама трошења државних пара, уз неконтролисање да ли се наменски троше и да ли се враћају. Где и колико тужби има Фонд за враћање кредита?! Фонд је институција којом су управљали министри – министар финансија, министар привреде и регионалног развоја и други”, подсећа она.

Према подацима Динкићевог Министарства економије и регионалног развоја, од 2007. до краја 2011. године за кредите је из Фонда издвојено готово милијарду евра, а да нико није контролисао трошење тих пара, на шта је указао и државни ревизор.

Савет за борбу против корупције израчунао је да је за десет година преко Фонда за развој пласирано милијарду и осамсто милиона евра. Фокусирајући се посебно на период од 2007. до 2013. године, открио је да су укупно одобрени кредити Фонда износили око 882 милиона милиона динара или више од осам милиона евра, при чему је за око три и по милиона евра више одобрено фирмама Мирослава Мишковића него свим другим предузетницима заједно. 

Фонд за развој је овим политичким кредитима не само цинично исмејао циљ због кога је основан, а то је помоћ неразвијеним регионима и малим фирмама, него је те паре најбогатијима дословно поклонио јер није било контроле трошења тих средстава нити покретања механизама наплате кредита.

Тако је, дакле, још једном доказано постојање чврстог интересног загрљаја тајкуна и српске политичке елите, пре свих Млађана Динкића и његових кадрова из Г17 и УРС, при чему, разуме се, ни припадници других опција нису одолели том загрљају. Док је Борис Тадић у предизборној кампањи 2012. године популистички апеловао на грађане да оснивају породичне фирме, уместо да очекују да држава преузме одговорност за њихову егзистанцију, његови министри у Управном одбору Фонда, милионе евра сиромашних грађана преливају у дзепове вулгарно-скоројевићке скупине српских тајкуна, чије трангефранговање нити доприноси развоју земље, нити повећању ликвидности и запослености; у дзепове, дакле, тих бескурпулозно бахатих неколико, који су невраћањем кредита одвели у банкрот и неколико банака и који су и дан-данас највећи порески дужници, упркос томе што им се имовина и приходи пишу у десетинама и стотинама милиона евра.

О томе да се новац из Фонда делио по политичкој линији сведочи, рецимо, и податак да је кредит добио Мирко Тодоровић, један од саветника Верице Калановић, потпредседнице Владе (Мирка Цветковића) и то у време када је на челу Управног одбора Фонда био њен партијски шеф и министар Млађан Динкић. Занимљиво је при томе да је Тодоровић, према медијским наводима, са уплатом од 3,5 милиона динара пре три године био највећи донатор странке Г17 плус.

Рад Фонда за ра развој представља јасан пример спреге политичких партија, извршне власти, тајкуна, криминала и корупције оцењује и Драган Добрашиновић из Коалиције за надзор јавних финансија, а упитан има ли овде простора за кривичну одговорност каже:

“Наравно да има простора за кривичну одговорност и она је на онима који су имали фактичку моћ и обавезу одлучивања, а који су поступали супротно закону, дакле, на онима који су давали кредите, омогућили ненаменско трошење средстава и неактивирање механизама наплате. Дакле, то су људи који су седели у Управном одбору Фонда за развој – министри Владе Републике Србије и директорка Фонда”, каже Добрашиновић, који не верује да ће ико од поменутих било кривично било финансијски одговарати и вратити новац будзету Србије:

“Код нас то није пракса. Код нас онај ко украде нема никакву обавезу да врати, чак по правилу неће ни кривично одговарати. Дакле, оно што се до сад није дешавало, по свој прилици се неће десити ни у овим назовиизмењеним околностима. Проблем је у томе што су, не законски него суштински, носиоци јавних функција аболирани од било какве кривичне и финансијске одговорности. Када касирка направи штету у супермаркету, она врати новац који је мање наплатила неком од својих муштерија, а када државни функционер направи штету буџету Републике Србије, која се често, као у случају Давинић, рецимо, мери десетинама милиона евра, он је потпуно аболиран од финансијске одговорности”, каже Добрашиновић.

31.07.2014

Бранка Тривић, Слободна Европа