Докле више са „србијанчењем“?

Када је недавно Бата Живојиновић преминуо, Блиц и Политика су га представили као „српског и југословенског“, док су га Ал Џазира и Аваз назвали „србијанским“ глумцем. Такође су, ових дана, босански медији (Аваз или Н1) Зорана Кесића, упућујући на његово измотавање са Милорадом Додиком, уредно назвали „србијанским комичарем“, док је најновији интервју вође странке „Доста је било“ у БиХ изашао под насловом: „Саша Радуловић, сарајлија и србијански опозиционар“.

И хрватски медији и политичари, уз босанске, уредно користе израз „србијански“. Тако је доскорашњи председник хрватске владе Зоран Милановић, усред избегличке кризе, био изјавио: „Ја сам један од већих пријатеља Срба у Хрватској, али Србијанци – то је нешто друго“.

Тиме је још једном потврђена систематска језичка политика Хрватске, усмерена на стварање разлике између Срба из Србије и Срба ван ње.

Средиште те политике јесте лексема „Србијанац“.

За хрватске медије, када је реч о било којој установи или појави у Србији, придев „српски“ једноставно не постоји. Не само да Хрватска зна једино за „србијанску владу“ или за „србијанског предсједника“. Чак и Господин Иринеј, за хрватске медије је само „србијански патријарх“ (такође: овде, овде, овде и овде).

У вези са овим последњим, Зоран Ћирјаковић скреће пажњу да је и Радио Слободна Европа, коју финансира влада САД, својим „програмима на јужнославенским језицима“ такође почео да говори:  „србијански патријарх“. Сличну, још доследнију језичку политику, упозорава Ћирјаковић, води  Southeast European Times, гласило чији је „спонзор“ „Америчка команда у Европи“.

Политичко разликовање при­де­ва „ср­би­јан­ски“ од „срп­ски“, како објашњава лектор Градимир Аничић, у јавном говору по­ти­че из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина. Тада је из Беча дошао протест у коме се тврди да краљ Милан „не може бити српски, већ србијански краљ“. „Аустр­оугарска је ув­ек инс­ис­ти­рала ­на­ придеву `србиј­ански`­ ј­ер им је свак­а Србија­ ван Београдског пашалука б­ил­а превелика“, подсећа Аничић.

И не само да су хрватски, босански и амерички медији препуни „Србијанаца“. Ова лексема проширила се и по Србији, нарочито у медијима који су новцем или идеологијом везани за Хрватску и/или САД.

Најпре, на „Србијанцима“ се инсистира у антисрпским гласилима по Војводини, који, по правилу, пропагирају некакав „војвођански идентитет“, па и „војвођанску нацију“. Као што је исцрпно показано у књизи Досије: Аутономна покрајина Војводина (ур. Чедомир Антић), у томе се посебно истичу порталиСлободна Војводина  и Аутономија инфо.

Овај први портал, рецимо, пише о „болесном хегемонизму (…) Србијанаца“, оптужујући да је јужно од Саве и Дунава „зло у народу, генетски усађено“. На том порталу такође се може прочитати да је „србијанска војска, уз османлије, побила више народа у Војводини него и једна војска после кроз историју“, те да би најбоље било „лепо оградити смрдију (мисли се на средишњу Србију – С. А.) бодљикавом жицом и све прогласити тешко контаминираном зоном“. Следећи овакву реторику Војвођански отпор објавио је „Приручник за пружање грађанског отпора“ у коме позива на „ослобођење Војводине од србијанске окупације“.

И Аутономија инфо, чији је издавач Независно друштво новинара Војводине, кроз перо Динка Грухоњића, уредно инсистира на „Србијанцима“, односно на „србијанској националистичкој власти“, „србијанској политичкој сцени“, „србијанској влади“, итд. За Грухоњића су карактеристичне реченице натопљене антисрпским тоном: „Војводина је наново додељена Србији након Другог светског рата, да би се повећао недовољно постојећи србијански антифашистички капацитет“. Као што се види, придев „србијански“ по правилу је употребљен у сврху дистинкције, ниподаштавања и вређања.

У Београду на „Србијанцима“ најпре је инсистирала Соња Бисерко и њен Хелсиншки одбор. У публикацијама  ове организације њена председница готово обавезно је користила синтагме попут „србијанског друштва“, за које, рецимо, каже да га одликује „тоталитарни начин мишљења“, као „главна опструкција демократизацији друштва“.

Ипак, београдски медиј који је најдоследнији у „србијанчењу“ свакако су Е-новине. У њима се у потпуности следи хрватска језичка политика. Тако у Е-новинама постоји: „србијанска Влада“ (на пример: овде и овде), „србијански премијер“ (на пример: овде, овде и овде), „србијански председник“ (овде, овде и овде), „србијански парламент“ (овде), „србијански безбедносни апарат“, „србијански медији“, „србијанска делегација“, „србијанска престоница“, „србијанска министарства“, „србијанско тржиште“, „србијанска историја“, „србијанска стварност“, „србијански министар здравља“, „србијански превозници“, па чак и „србијански фудбал“ у коме се игра „србијански шампионат“.

Наравно, у Е-новинама уз придев „србијански“ најчешће иде и нека негативна реч или синтагма, па тако у „србијанском политичком мраку“  слободно дивљају „србијански неонацисти“ и „србијанске неонацистичке банде“, попут „србијанске фашистичке фаланге Наши“, због чега је неограничено на делу „србијански фашизам“, а званична политика „србијанске државне олупине“, бар када је реч о ратним злочинима, није ништа друго до „србијанска зајебанција“ (наслов овог текста је, иначе, карактеристичан за слику Србије коју дају Е-новине: „Држава унапређених кољача“).

Е-новине се толико труде да избегавају реч „српски“, да уместо „великосрпски“ радије кажу „великосрбијански“. Због тога у Е-новинама читамо о „великосрбијанцима“, „великосрбијанштини“,„великосрбијанским сакалудама“, „великосрбијанском скупу“, „великосрбијанским екстремистима“, „великосрбијанском олошу“, „великосрбијанском чопору“, „великосрбијанској курти&мурти и радојици&милојици“, „великосрбијанској клерофашистичкој банди Двери“, „великосрбијанским оргијама“, „помахниталим великосрбијанцима“, „великосрбијанском трабанту“, „великосрбијанском фанатику“ итд.

Но употреба  „србијанства“ у Србији није учинак аутентичне разликовности настале у Србији, већ резултат преузимања модела хрватске језичке политике према Србима. Наш сопствени осећај за језичку политику, међутим, као део културне и националне политике готово да уопште не постоји. Због тога и они који не припадају колонијалној интелигенцији често нису у стању да препознају „кукавичија јаја“ антисрпских (микро)империјализама.

У Србији се, упозорава Владислав Ђорђевић, просто бежи од термина „српски“, поготово у називима националних установа – потпуно супротно званичној хрватској језичкој политици (види табелу).

Готово сва друштва или установе које данас у Србији носе назив „српски“ тај назив су добиле још пре 1945. године, или чак пре 1918. године – попут „Српске академије наука и уметности”, „Српске књижевне задруге”, „Српског народног позоришта”, „Српске православне цркве”, „Српског лекарског друштва“ итд.

Ретке су установе или друштва које данас добијају предзнак „српски“, попут „Српског књижевног друштва“ – основаног 2001. као пандан Удружењу књижевника Србије. Тамо где је удружењима или установама враћен стари назив, често је то било уз озбиљне отпоре и негодовања због „национализма“ – попут онога што се догађало приликом промене назива „Социолошко друштво Србије” у ранији назив: „Српско социолошко друштво”.

Али, питаће поједини неупућени или наивни читалац, како да направимо језичку разлику између Србије и српских крајева, а без коришћења често пејоративног атрибута – „србијански“?

То се најбоље може урадити терминима „српски“ и „свесрпски“. А разлика унутар српске нације може се лако направити кроз сложенице „Срби из Србије“, „Срби из Републике Српске“, „Срби из Црне Горе“, итд.

Најважније је, као што је студиозно показао професор Миро Ломпар, у својој књизи Дух самопорицања, не наседати на туђу и непријатељску културну и језичку политику. Тако тај опасан клин између „Срба“ и „Србијанаца“ неће моћи да разори оно што увек мора да остане јединствени српски национални корпус.

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе