Документа 5. одељења Центра Ресора државне безбедности за град Београд: “Војислав Шешељ – пресек сазнања” од 18. октобра 2000. године

Његова острашћеност у нападима на коалиционе партнере не представља изненађење, јер је реч о једној генези понашања Војислава Шешеља у последњих петнаест година. Имајући у виду да се у појединим ситуацијама, кључним за његов и опстанак СРС, најбруталније односио управо према онима који су највише помогли или највише са њим сарађивали, што говори не само о моралној, већ и о психолошкој димензији његове личности.”

(из документа 5. одељења Центра Ресора државне безбедности за град Београд: “Војислав Шешељ – пресек сазнања” од 18. октобра 2000. године)

Неколико уводних објашњења и коментара…

У четвртак, 6. марта 2008. године, на захтев Стручног тима за припрему одбране др Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом (којим је у том тренутку руководио Томислав Николић), Влада Републике Србије донела је закључак којим је одобрила да се овом тиму достави одређена документација Безбедносно-информативне агенције која се односила на Војислава Шешеља. Закључак је, у име Владе, потписао њен тадашњи потпредседник, Божидар Ђелић, под бројем пов. 05 – број: 96/2008.

На основу овог закључка, Безбедносно информативна агенција је 8. априла 2008. године доставила 777 докумената бивше Службе државне безбедности МУП Србије – укупног обима око четири хиљаде страна – Војиславу Шешељу односно његовим сарадницима.

Тзв. Ђелићев закључак садржао је и тачку 2 која је гласила:

“Обавезује се Стручни тим, који помаже у припреми одбране Војислава Шешеља, да ће документацију из прилога овог закључка користити искључиво за потребе припремања одбране у поступку пред МКТ, односно да је неће јавно објављивати, ни на други начин користити ван поступка пре МКТ, нити уступати трећим лицима.

Међутим, Српска радикална странка одлучила је из неких разлога да не поштује ову забрану и, 2010. године, издала је књигу “Полицијски досије”, у којој је, у четири тома, објављена комплетна документација добијена 2008. године од Безбедносно-информативне агенције. Ова књига је штампана у хиљаду примерака и носи каталошки број Народне библиотеке Србије ИСБН 978-86-7886-073-7.

Према нашим сазнањима, надлежни државни органи поводом објављивања ове књиге нису покренули никакав поступак, нити за утврђивање евентуалне одговорности за одавање државне тајне нити за забрану саме књиге.

Материјал садржи неколико врста различитих изворних текстова: извештаје из контаката са изворима (тзв. оперативним везама) Службе, извештаје из примене мера ТКТР (тајне контроле телефонских разговора), ТП (тајног праћења), синтетичке материјале (тзв. пресеке сазнања), извештаје са терена, итд.

Наша је оцена да су службена лица БИА, која су била задужена за овај посао, исти обавила – из разлога који нам још увек нису познати – прилично аљкаво и површно.

Најпре, у обимном материјалу налазе се и документи који са Војиславом Шешељом, па самим тим ни са припремом његове одбране пред Хашким трибуналом – немају никакве везе: ту се налазе, на пример и пресеци сазнања о Дафини Милановић или Јездимиру Васиљевићу. Претпостављамо да су они у материјал укључени непажњом, односно омашком.

Друго, иако су, по правилима поступања, имена извора (сарадника) Службе редигована (изостављена), то није увек учињено и са именима оперативних радника СДБ који су састављали поједине извештаје, што представља озбиљну професионалну грешку. Наша је претпоставка да је материјал припреман на брзину, тако да су у многим (не свим) документима остала имена радника СДБ који су их састављали, односно писали.

Треће, у многим документима остављена су, иако се ту најчешће радило о сасвим непровереним тврдњама, имена и презимена већег броја трећих лица – укључујући ту и један број јавних личности – у различитим (често врло негативним) контекстима, који су понекад значили и грубо кршење њихове приватности.

Ипак, упркос тих неколико професионалних пропуста, сматрамо да се ради о документацији која представља историјску грађу изузетног значаја и вредности.

Извршили смо најпре прелиминарну анализу да ли се, и у којој мери, овде уопште ради о аутентичној документацији. Мишљења смо да више елемената – језик којим су документа написана, њихова форма, унутрашња структура, садржина, секвенце догађаја који се у њима анализирају – сви заједно указују, са високим степеном вероватноће, да садржај књиге верно репродукује документацију која је добијена.

Поред тога, као кључни доказ за ову тврдњу, сматрамо и чињеницу да су – у појединим документима – остављене одређене чињеничне тврдње и вредносне оцене које су у целини врло негативне, па и компромитујуће, по самог Војислава Шешеља. Из тога смо закључили да редактори ове књиге, његови сарадници из Српске радикалне странке нису желели, смели или знали да у тексту врше било какве преправке. Можда су и они, баш као и колеге из Агенције, свој посао радили аљкаво и површно, па нису ни читали детаљно свих четири хиљаде страна?

Као што смо већ рекли, сматрамо да се ради о историјској грађи прворазредне вредности – тзв. примарном историјском извору – за истраживање периода у којем је настала, превасходно када је у питању анализа већег броја кључних учесника, њихових међусобних односа, мотива и последица њихових радњи.

Служба државне безбедности држала је Војислава Шешеља као предмет оперативне обраде, са мањим прекидима, непрекидно од 1981. до 2000. године. Први информативни разговор са Војиславом Шешељем обављен је 5. маја 1982. године у Управи СДБ за град Београд. Последњи документ је извештај ТКТР који се односи на један телефонски разговор између Војислава Шешеља и Вука Драшковића, од 11. октобра 2000. године.

Период између та два датума није само изузетно дуг, календарски мерено. То је и време дубоких промена у државној, политичкој, идеолошкој и друштвеној супстанци Југославије и Србије, па самим тим и у начину понашања, приоритетима и језику који су припадници СДБ користили у свом раду. Документи који су објављени, на известан начин, нису само сведочанство о три деценије политичког развоја и сазревања самог Војислава Шешеља него и Службе која се њиме бавила за све ово време.

Данас овде објављујемо, у интегралном тексту, документ В одељења Центра Ресора државне безбедности за град Београд, од 18. октобра 2000. године: “Војислав Шешељ – пресек сазнања” који, на најцеловитији начин, сажима све информације, утиске и процене до којих су оперативци СДБ дошли у свом дотадашњем раду на овом интересантном човеку.

Из више разлога, сматрамо да се ради о значајном документу.

Прво, он представља синтезу резултата свих оперативних мера које су у односу на Војислава Шешеља примењиване у току деветнаест претходних година, од новембра 1981. године. До фебруара 1987. године те мере је, као матични, координирао Центар Ресора државне безбедности у Сарајеву, а након тога Центар РДБ за град Београд.

Друго, у периоду од краја јуна 1992. до краја октобра 1995. године примена оперативних мера СДБ према Војиславу Шешељу била је формално укинута. Намерно наглашавамо “формално”, јер чак ни пажљиви читалац овог документа неће моћи да уочи никакав суштински дисконтинуитет. Напротив, занимљиво је да су најзначајније оперативне акције СДБ у односу на Војислава Шешеља (као нпр. акција пресецања организовања паравојних формација СРС у Србији и врбовања високих официра Војске Југославије у циљу насилног преузимања власти) успешно спроведене управо у периоду када, званично, оперативне мере према Војиславу Шешељу нису биле ни примењиване.

Треће, у периоду од марта 1998. до октобра 2000. године, Војислав Шешељ је био потпредседник Владе Републике Србије, али и – упркос тој чињеници – предмет дневне опсервације СДБ, као уосталом и сва лица са којима је у то време остваривао контакте. Ова чињеница такође представља својеврстан куриозитет. Оперативне мере СДБ Србије према Војиславу Шешељу укинуте су 13. децембра 2000. године.

Четврто, овај документ носи датум 18. октобра 2000. године, дакле непуне две недеље после пада режима Слободана Милошевића. Међутим, његова прва верзија коју смо такође анализирали датирана је са 19. септембром, дакле неколико дана уочи избора који су означили крупне политичке промене које су уследиле. Две верзије се готово уопште не разликују, и то је још једно занимљиво запажање: коперникански обрт у српској политици који се десио 5. октобра 2000. године није имао никакве последице по садржину овог документа.

И пето, овај документ – за разлику, као што смо рекли, од неких других – није потписан. Из стила писања, лексике и конструкције реченица, произилази да га је писао један аутор. Неспорно, тај аутор – ко год то био – је уложио озбиљан напор да, ограничен простором који је имао на располагању, синтетизује информације из неколико хиљада страна материјала и извуче опште оцене о Војиславу Шешељу, различитим фазама његовог јавног и тајног политичког рада али такође и о неким важним карактерним цртама његове личности.

Колико је аутор овог документа у томе успео, остављамо читаоцима да сами оцене.

***

Центар Ресора државне безбедности – Београд

В одељење

18. 10. 2000. године

Државна тајна

Војислав Шешељ – пресек сазнања

Војислав Шешељ је рођен 11. 10. 1954. године у Сарајеву, Босна и Херцеговина, од оца Николе и мајке Данице, Србин, држављанин СРЈ, доктор правних наука, осуђиван, ожењен, отац четворо деце, председник Српске радикалне странке, стално настањен у Батајници, општина Земун, ул. Посавских одреда бр. 36. У оперативним евиденцијама ЦРДБ Београд евидентиран је под бројем 71-1-23698, јер се над њим води оперативна обрада због деловања са позиција српског екстремизма и тероризма.

Шешељ потиче из радничке породице. Његов отац Никола радио је као железничар, скретничар, а мајка Даница је домаћица. Никола Шешељ је у Другом светском рату приступио јединицама НОВ, 1944. године. Касније је радио као железничар. Умро је 1978. године.

Војислав Шешељ је завршио гимназију у Сарајеву. У трећем разреду гимназије примљен је у чланство СКЈ. Обављао је и функцију председника омладинске организације гимназије. Правни факултет у Сарајеву уписао је 1972. године и исти завршио за три године са просечном оценом преко девет. За време студија био је председник омладинске организације факултета и једно време студент продекан. При крају студија дошао је у сукоб са једним бројем професора, а као делегат ВИИИ конгреса ССО БиХ дошао је у сукоб и са тадашњим руководством омладине због критике стања на Сарајевском универзитету. Пошто није био примљен за асистента на Правном факултету, запослио се на Факултету политичких наука у Сарајеву. На Правном факултету у Београду магистрирао је 1977, а докторирао 1979. године на Катедри за међународно право, код доктора Војина Димитријевића. У то време је често путовао у иностранство, посебно у Немачку и Велику Британију, али не располажемо сазнањима о разлозима његових боравака у поменутим земљама. Војни рок у ЈНА служио је 1979/80. године у ШРО у Билећи.

Новембра 1981. године над Шешељем је од стране тадашњег Центра СДБ-а Сарајево заведена претходна оперативна обрада, а септембра 1983. године оперативна обрада, због деловања са либералистичких позиција и позиција српског национализма. Тада тесно сарађује са књижевником Вуком Драшковићем и Предрагом Матвејевићем из Загреба, од којих добија подршку за своје деловање. Често долази у Београд, где остварује контакте и размењује мишљења са тадашњом категоријом анархолиберала и српских националиста. Шешељ је величао књиге Вука Драшковића “Судија” и “Нож” и препоручивао их својим пријатељима и познаницима као врхунска књижевна дела. У овом периоду, карактеристична је природа контаката које је Шешељ остварио са брачним паром Драшковић, посебно Даницом Драшковић,2) која га је “прихватила” и финансијски помагала, што се касније претворило у блиске односе, те су Драшковићи кумовали Шешељевом сину.

Након удаљавања са Факултета политичких наука у Сарајеву, Шешељ критизерски наступа у односу на све појаве и стање, како у БиХ тако и тадашњој СФРЈ, и јавно говори да једва чека да буде ухапшен, јер би то био разлог за покретање “случаја Шешељ” у који би се укључило доста познатих личности, који би га бранили.

Почетком 1982. године, тзв. Група удаљених професора ФФ у Београду потписала је “протестни апел” поводом удаљавања Шешеља са ФПН-а у Сарајеву и исти је дистрибуиран у Београду и Сарајеву. Од тада, па до 1984. године, Војислав Шешељ је написао велики број чланака и анализа у којима је критиковао и нападао прилике у земљи и поједине политичке и јавне личности. Фебруара 1984. године ухапшен је од стране МУП-а БиХ у возу Сарајево–Београд и враћен у Сарајево, где је са њим обављен информативни разговор и извршен претрес његовог стана.

Априла 1984. године од стране УСДБ Београд РСУП-а Републике Србије донето је решење о притвору Војислава Шешеља у времену од три дана због основане сумње да је извршио кривично дело непријатељске пропаганде. Тада је са њим у просторијама ГСУП-а Београд обављен информативни разговор. Према оперативним подацима којима располажемо, Шешељ је касније изјављивао познаницима да се у информативним разговорима, који су с њим вођени у Сарајеву и Београду, од њега посебно захтевало да објасни своје контакте и сарадњу са Милованом Ђиласом.

Маја 1984. године Војислав Шешељ је ухапшен од стране радника Центра СДБ Сарајево и одређена му је мера притвора у Окружном затвору у Сарајеву, приликом које је отпочео са штрајком глађу. У кривичном поступку бранио га је и адвокат Срђа Поповић из Београда. У организацији Филозофског друштва Србије у Београду, покренуто је више акција, петиција и протестних скупова, са захтевом да се Шешељ пусти из затвора. Међутим, он је од стране Окружног суда у Сарајеву 1984. године осуђен на казну затвора у трајању од осам година, али је Савезни суд одлучујући по жалби ову казну смањио на једну годину и десет месеци. Током издржавања казне у КПД Зеница, један број јавних личности и удружења грађана у Београду је протестовао због физичког злостављања Шешеља у поменутом КПД.

Марта 1986. године Шешељ је изашао са издржавања казне. Исте године се одселио из Сарајева и настанио у Београду, где је започео са интензивним писањем разних књига са веома критичким односом према тадашњем друштвенополитичком уређењу, као и писањем “отворених писама” у којима је на крајње агресиван начин износио своје ставове према једном броју тадашњих високих државних и партијских функционера СФРЈ.

Приликом штампања једне од поменутих књига, “Вријеме преиспитивања”, Шешељ је преузео фотослог, наводно ради коректуре, па је без знања штампара исту одштампао и укоричио у другој штампарији. Накнадно је овом штампару упутио примерак ове књиге и писмо извињења, наводећи да је дошло до омашке јер су на корицама књиге остављене назнаке радње у којој је урађен фотослог. С обзиром да по штампању књиге нису достављени њени примерци ОЈТ-у, како је предвиђено Законом о издавачкој делатности, Шешељ је поменутог штампара довео у ситуацију прекршајне одговорности.

У истом периоду, преко више књижара у Београду, покушао је да прода већи број примерака својих књига, без неопходне потврде ОЈТ-а да је одобрена њена продаја. Један број поменутих примерака је, због покушаја незаконите продаје, заплењен од стране ГСУП Београда.

Према нашим оперативним сазнањима, непосредно по изласку из затвора, Шешељ је, у образложењу свог захтева за повраћај путне исправе, пред страним новинарима износио да му је намера да оде у емиграцију и да се из иностранства бори против тадашње власти у СФРЈ, при чему није крио да воли власт и да је њом опседнут. Са друге стране, пред својим истомишљеницима је говорио да намерава да настави са научним радом и да му је пасош потребан због путовања у иностранство на разне научне скупове и сл. Тада се Михајло Марковић, бивши професор Филозофског факултета у Београду, ангажовао да преко професора Ентони Кенија, тадашњег управника “Баллиол колеџа” Универзитета Оксфорд у Великој Британији, Шешељу обезбеди стипендију за једногодишње специјалистичке студије на Оксфорду. С тим у вези, морамо напоменути да су и касније, у више наврата, апострофирани његови контакти са представницима амбасаде Велике Британије у Београду, што нисмо били у могућности да утврдимо.

Наведени период је карактеристичан и по његовим честим и бројним контактима са припадницима тадашње екстремне српске емиграције, преко којих је настојао да обезбеди њихов утицај на званичнике, пре свега САД, али и других земаља, како би се исти заузели за “његов случај”. У том смислу га је Мирољуб Тимотијевић, из Чикага, обавестио да се обратио “дотичним круговима и пријатељима у Вашингтону”, те да су они обећали да ће питање добијања његове путне исправе брзо и позитивно решити. Том приликом, Тимотијевић се декларисао као Шешељев спонзор, уз истицање да је од својих пријатеља у Вашингтону награђен пуковничким чином као ветеран корејског рата. Иначе, Тимотијевић је 1972. године организовао “Легију српских добровољаца”, која је припадала Националном удружењу полицијских официра САД.

Поред тога, од ових лица Шешељ је добијао и знатну материјалну помоћ, која је током 1987. године износила преко 3.000 УСД, а преко истих је обезбедио и студијски боравак у САД у трајању од три године. Овај боравак није могао да реализује из разлога што у том периоду није поседовао путну исправу.

У циљу обезбеђења шире међународне подршке, поред емигрантских кругова, Шешељ је користио и стране дописнике, попут Ренате Флотау и Андреја Густинчића.

С обзиром да је због његовог пресељења, крајем 1986. године, ЦСДБ Сарајево обуставило даље вођење оперативне обраде, а да је Шешељ наставио са екстремним деловањем, над њим је од стране УСДБ Београд поново заведена оперативна обрада 5. фебруара 1987. године.

Од почетка 1987. године Шешеља је почео да избегава већи број лица у Београду, која су га до тада свесрдно подржавала. Због његових крајње екстремних иступања, његови тадашњи познаници и пријатељи коментарисали су да је “полудео” и да својим иступима “призива репресију и да компромитује све”. Посебно су му замерали на непримерено грубим и неодмереним нападима на Добрицу Ћосића и Љубомира Тадића, који су му значајно помогли након његовог изласка из затвора, када је остао без средстава за живот.

Такво његово понашање је стварало утисак да се Шешељ, по стицању егзистенцијалне сигурности, жестоко и на прилично примитиван начин обрачунавао са својим дојучерашњим истомишљеницима, као и лицима која су га свесрдно и у сваком погледу помагала. У том контексту може се посматрати и изјава његове прве супруге, да је Шешељ лошег карактера и да се ради о саможивој особи која једино мисли на себе и своје потребе. Све то је указивало да је једном смишљеном и прорачунатом активношћу, кроз крајње екстремне иступе на јавним трибинама и скуповима, као и “истеривањем своје правде” путем бројних судских поступака, Шешељ заправо настојао да се одржи у жижи интересовања домаће и стране јавности, чак и по цену да га, због начина и метода којима се при томе служио, одбаци већи број његових дотадашњих присталица. У том светлу се могу тумачити и његова наводна настојања да објави бројне књиге, за које је унапред знао да ће бити забрањене, од којих је неке и незаконито растурао. Извесна понашања су наводила на закључак да је имао намере да евентуалним кривичним прогоном и његовим поновним одласком у затвор “свој случај” још више исполитизује и да исти добије на “снази” и публицитету.

Према нашим оперативним сазнањима, Шешељ је маја 1987. године контактирао службеника амбасаде САД у Београду са циљем да обезбеди инострани притисак на наше званичне органе, ради регулисања питања његове путне исправе. При том је информисао саговорника да је упутио писмо Мирољубу Тимотијевићу, да именовани са својим пријатељима, ово “питање” покрене пред Конгресом САД и изразио наду да ће се њихова амбасада у Београду ангажовати на томе.

Као допуну претходно упућене кривичне пријаве савезном јавном тужиоцу СФРЈ, средином 1988. године, Шешељ је упутио приватну кривичну пријаву против Станета Доланца, члана Председништва СФРЈ, Врховном војном тужиоцу ЈНА, због наводно почињеног кривичног дела одавања војне тајне, са циљем одбране Јанеза Јанше и Давида Тасића, уз образложење да је Доланц подметнуо поверљива војна документа поменутим лицима.

Септембра 1988. године Војиславу Шешељу је, од стране СДБ, изречена мера упозорења због изражене непријатељске делатности против СФРЈ са позиција грађанске деснице и српског национализма. Посебна пажња скренута му је на недопустивост даљег писања и слања “јавних – отворених писама” високим државним и партијским руководиоцима СФРЈ, које умножава и растура у земљи и иностранству, те штампању и растурању књига које су углавном биле забрањиване, а у којима је без икаквих доказа износио тешке оптужбе на рачун СДБ за државни тероризам.

У истом периоду Шешељ је самостално штампао и издао следеће књиге: “Хајка на јеретика”, “Демократија и догма”, “Дисидентски споменар”, “Право на истину”, “Књиге за ломачу”, “Освајање слободе”, “Суочавања са самоуправљањем” и “Пледоаје за демократски устав”. Првих пет наведених књига одлукама надлежних судова су трајно забрањене. Крајем октобра 1988. године Окружном јавном тужилаштву у Београду је поднета кривична пријава против Војислава Шешеља због основане сумње да је починио кривично дело повреде угледа СФРЈ и кривична дела против части и угледа из КЗ СРС. Уз кривичне пријаве достављени су текстови “Памфлетистика о савременој српској књижевности” и текст “О неким варијантама, карактеристикама и друштвеним узроцима унутрашњег изгнанства у савременој српској књижевности”, као и текстови говора и иступања Шешеља на завршној пленарној седници XXВ међународних октобарских сусрета писаца и научном скупу “Филозофија, политика и вредности”, који су одржани током октобра исте године у Београду.

Током априла 1989. године Шешељ је боравио у САД и Канади, и том приликом посетио више градова, између осталих Торонто, Детроит, Чикаго, Винсдор, Хамилтон, Кливленд и друге. Одржао је преко 30 предавања, најчешће у православним црквама или закупљеним салама, на тему југословенска друштвено-политичка стварност, најзначајнији догађаји у послератном периоду СФРЈ, као и осврт на улоге истакнутих личности политичког живота Југославије. Иако су предавања била обојена већ раније познатим непријатељским ставовима Шешеља, реакције присутних су биле крајње дијаметралне, од потпуног одобравања до апсолутног неслагања. Располажемо податком да је, овом приликом, Шешељева зарада износила око 200.000 УСА$. Истовремено, због свог великосрпског, ултранационалистичког опредељења, Шешеља је током боравка у САД Момчило Ђујић одликовао и прогласио почасним четничким војводом. Стиче се утисак да су Шешељеви наступи са позиција “неочетништва” узроковани у највећој мери спознајом да му оваква активност може донети знатну материјалну корист.

Исте године, Шешељ је интензивирао своје наступе у САД, Аустралији и западноевропским земљама. Током поменутих турнеја, које су организовале СПЦ у САД, Покрет српских четника “Равна Гора”, Српски културни клуб “Свети Сава”, Српска народна одбрана и Организација српских четника “Равна Гора”, Шешељ је одржао 67 предавања. Посебну активност у организацији турнеје показали су принц Андреј Карађорђевић и већ поменути четнички емигрант Момчило Ђујић. Суштина поменутих наступа односила се на рушење култа Јосипа Броза Тита и оживљавање и величање лика и улоге Драже Михајловића, наглашавајући неопходност обнављања граница српске државности по историјским и етничким критеријумима, на којима су оне засноване у тексту Лондонског уговора из 1915. године, односно “успостављање демократског режима са вишепартијским системом и слободном тржишном економијом”. Предочене Шешељеве активности биле су усмерене ка уједињењу и организовању српске политичке емиграције у дијаспори у јединствен “Српски демократски савез”, као и на неопходност уједињења СПЦ и расколничке СПЦ у иностранству. Од добијених средстава из емиграције, Шешељ је крајем 1989. године купио породичну кућу у Батајници.

Након повратка, Војислав Шешељ је формирао “Српски слободарски покрет” (ССП), чији је манифест дистрибуирао српској емиграцији у Европи и Америци, очекујући да ће убрзо омасовити покрет присталицама из дијаспоре. На састанку Централне отаџбинске управе ССП са представницима Централног одбора странке Српска народна обнова (СНО), на чијем се челу налазио Вук Драшковић, потписана је Декларација о уједињењу ових покрета и донета одлука о формирању странке Српски покрет обнове (СПО). За председника новоформиране странке изабран је Вук Драшковић, а за секретара Војин Вулетић. Странка је у целини прихватила сва програмска документа, начела и циљеве СНО и ССП. Нешто касније, СПО-у је приступио и Српски омладински покрет обнове (СОПО).

Иако су и ССП и СНО имале низ заједничких екстремистичких елемената, ипак, странка није могла да премости суштинске разлике и, на самом почетку сарадње, изражене антагонизме и супротстављене лидерске амбиције, тако да је, непосредно након формирања дошло до потпуног политичког раскола.

Након кулминације сукоба, Војислав Шешељ је, од присталица отцепљеног крила СНО, 18. јуна 1990. године у Београду, формирао Српски четнички покрет (СЧП). У одлуци о промени страначког назива, истакнуто је да је СЧП “једини правни наследник Српског слободарског покрета и политички следбеник српских хајдука, ускока, комита и четника, који наставља традицију предратног Српског културног клуба и ратног Српског равногорског покрета”. Због екстремног деловања припадника овог покрета са национал-шовинистичких позиција, који су, поред осталог, заговарали милитаризам и тероризам, СЧП није могао бити регистрован, тако да је практично од формирања деловао илегално, а касније у оквиру Српске радикалне странке.

На промоцијама СЧП-а, Шешељ се залагао за стварање тзв. “Велике Србије”, негирајући при том постојећи уставни поредак, територијалну целовитост и интегритет СФРЈ. Истом приликом, изрицао је оштре критике на рачун председника Милошевића, називајући га лидером српских комуниста и речима који је “последњи стаљинистички бастион у Европи”. У циљу своје промоције, покрет је започео са издавањем часописа “Велика Србија”, а према непотврђеним подацима, СЧП је средином 1990. године примио 150.000 УСД од Момчила Ђујића.

Апсолутизам и самовоља Војислава Шешеља у одлучивању и руковођењу, резултирали су незадовољством појединих припадника СЧП и његовим сукобом са ионако малим бројем интелектуалаца у странци. Осипање чланства започиње напуштањем покрета од стране организације Кола српских сестара и организације Младих четника, што СЧП своди на мању групу екстремних лица која су под непосредним утицајем Војислава Шешеља. На једном од састанака, августа 1990. године, Шешељеви неистомишљеници су изгласали да се лидер СЧП искључи из покрета, што су објавили саопштењем у јавним гласилима. Овакав “потез” осуђен је од стране Шешеља и његових присталица, тако што су потписницима поменутог саопштења јавно претили “ликвидацијом”, а било је и тешких физичких “обрачуна”. По Шешељевом налогу, група од тринаест најекстремнијих чланова СЧП, наоружана пиштољима, аутоматском пушком, кратежом и бејзбол палицама, претукла је двојицу потписника саопштења у једном од кафића на Новом Београду.

О међусобним односима унутар покрета и њиховој суровости према неистомишљеницима, говоре и сазнања да су због иступања из странке поједини активисти претучени, као и да је том приликом употребљено и ватрено оружје, што је резултирало рањавањем једног бившег припадника у центру града. Такође, располажемо податком да су млађи, екстремни чланови покрета малтретирали и ножевима претили грађанима који су се изјашњавали за Социјалистичку партију Србије (СПС). Поменути догађаји дефинитивно су доказали да су чланови СЧП у ствари малобројни појединци познати по криминалној прошлости, страначкој искључивости и нетолерантности, спремни на сваку врсту међустраначких сукоба и обрачуна у коме се не би презало ни од употребе оружја.3)

Крајем 1990. године, један од чланова СЧП из Књажевца испричао је да је од Шешељевих најближих сарадника добио задатак да сачини списак партијских руководилаца, старешина МУП и представника власти у Књажевцу “који су предвиђени за ликвидацију када за то дође време”. По његовим наводима, сличне налоге су добили и други активисти, а у то време, у намери да се у Србији власт преузме силом, формиране су и спремане “четничке тројке”.

Крајем 1990. године, Војислав Шешељ се, као независни председнички кандидат групе грађана, кандидовао на председничким и вишестраначким парламентарним изборима, којима је, унапред, оспорио демократски карактер. Међутим, и поред тога, организовао је интензивну предизборну кампању, у већ познатим манирима и уобичајеној четничкој иконографији. Располажемо подацима да је за потребе поменуте кампање од дијаспоре добио 5.000 фунти и 35.000 ДЕМ.

Прва сазнања о формирању паравојних формација у Србији, у оквиру СЧП, датирају из фебруара 1991. године, када је Војислав Шешељ наредио својим активистима да се, приликом мобилизације, војни обвезници не јављају у јединице где имају ратни распоред, већ у четничке јединице које је СЧП већ формирао, а за које је био наводно сачињен и шифарски систем обавештавања и позивања чланства у кризним ситуацијама.

Овај период Шешељевог лидерства у СЧП карактерише фаза минорног утицаја који је покрет имао у политичком животу Србије, углавном базираног на нападима на новоформирани Српски покрет обнове и “разбијање” и ометање скупова које је организовао Вук Драшковић. Из истог периода датирају и први контакти које је РДБ успоставио са Војиславом Шешељом. Наиме, због бојазни да му је “хрватска служба пласирала три лица, Србина из Хрватске”, који су у Београд допутовали и тражили састанак са њим, Шешељ је маја 1991. године самоиницијативно затражио контакт са СДБ. Приликом разговора са оперативним радницима, Шешељ се држао врло коректно и изнео је више интересантних сазнања о својим активностима и активностима СРС на кризним подручјима Славоније, САО Крајине и Барање. На упозорење да у средствима јавног информисања даје непримерене изјаве о присуству добровољачких паравојних формација СРС на подручју Хрватске, Шешељ је одговорио да своје људе шаље на наведена подручја искључиво на основу позива тамошњег српског становништва, те да су они наоружавани тек по доласку у назначена места, а да су многе његове изјаве “превентивног карактера”, у циљу застрашивања Хрвата.

С обзиром на Шешељеву потребу за јавним политичким деловањем, као и на чињеницу да покрет није могао бити регистрован, фебруара 1991. године дошло је до уједињења СЧП са деловима Радикалне странке из више градова Србије у Српску радикалну странку, на челу са Војиславом Шешељом, при чему је покрет и даље егзистирао, али као колективни члан СРС.

Почетак ратних сукоба у Хрватској, односно Боровом Селу 2.маја 1991. године, битно је утицао на доношење Шешељеве одлуке да се интензивирају активности чланства у смислу предузимања конкретних акција на формирању и омасовљавању паравојних група које су упућивали као добровољце у ратна подручја, најпре Хрватске, а затим и Босне. Све поменуте групе су осниване ван позитивних правних одредби Републике Србије, при чему су вође оваквих јединица, односно самозвани “команданти”, одбијали законом предвиђену могућност деловања кроз форму добровољаца у оквиру територијалне одбране. Након налога о општој мобилизацији чланства и уписивања добровољаца за одлазак на ратиште у Хрватску, на територији Славоније је успостављен четнички добровољачки одред, чији су “команданти” били у перманентном контакту са руководством странке, које их је директно инструисало у смислу предузимања одређених активности.

Идеја генерала Душана Пекића и доктора Драгољуба Булата о стварању Српске војске наишла је на свесрдну подршку Војислава Шешеља, те је, сходно његовим налозима, странка приступила конкретним корацима на плану њене реализације. По утврђеном договору, формиран је Главни штаб добровољачких одреда, при чему су представници СЧП имали конкретна задужења, посебно у смислу активности око обезбеђивања наоружања, опреме и униформи за добровољце, у ком циљу су, посредством Петра Панића–Пане,4) дугогодишњег шефа обезбеђења лидера СРС, неретко контактирана и лица из криминогених средина.

Упоредо са активностима на просторима захваћеним оружаним сукобима, Шешељ је испред Савезне скупштине организовао протестни митинг поводом најављеног избора Стјепана Месића за председника Председништва СФРЈ. Такође, јула 1991. године одржао је конференцију за штампу на којој је жестоко осудио интервенцију ЈНА у Словенији, назвавши је “новом подвалом српском народу у режији крвавог премијера Анте Марковића”, и истовремено оптужио власт у Србији због прихватања избора Стјепана Месића за председника Председништва СФРЈ. Датим поводом, Шешељ је упутио позив Генералштабу ЈНА да откаже послушност новоизабраном председнику и обори Владу Анте Марковића.Такође, од Народне скупштине Србије затражио је да прогласи присаједињење српских крајева у Хрватској матици Србији.5)

С обзиром да је оцењено да у том периоду није деловао са екстремистичких позиција и да је захваљујући његовом личном ауторитету који ужива међу ћланством СРС на исте извршио позитиван утицај мотивишући их да у свим видовима помажу борбу српског народа ван матице, те да је својим јавним наступима деловао као фактор смиривања политичке ситуације у Србији, почетком јуна 1992. године обустављен је даљи оперативни третман над Војиславом Шешељом у ЦРДБ Београд.

У овом временском периоду, захваљујући наступима и чињеници да је ушао у отворени сукоб са Вуком Драшковићем, Шешељ добија све већи простор у средствима јавног информисања, стиче популарност и настоји да омасови своје чланство. Након парламентарних избора у Србији, децембра 1993. године, лидер СРС по први пут узима учешће у Савезној влади, успостављајући коалициони однос са СПС, што је трајало релативно кратко, с обзиром да је већ наредне године СРС изашла из Владе.

Пратећи активности Војислава Шешеља током 1993. године, као и групе лица из редова СРС која се баве екстремистичко-терористичком делатношћу, дошли смо до сазнања о организованој сарадњи поменутих са појединим активним и пензионисаним високим официрима Војске Југославије (ВЈ), усмереним на насилно рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије и нарушавање њеног територијалног интегритета.

Крајем 1993. године, у настојању да своју странку “реформише” од ултрадесне у странку умерене деснице национално-демократске орјентације, Војислав Шешељ је формирао Политички савет СРС, на челу са Томиславом Николићем, потпредседником странке. Савет, чији су чланови били и др Славко Милосављевић, професор ФПН, Јелена Козомора, доцент Економског факултета, др Јован Марјановић, професор ФПН, убрзо је преузео најзначајнију улогу у управљању и креирању политике СРС. Нешто касније, априла 1994. године, на предлог Радосава Шуљагића, у то време активног официра ВЈ у чину капетана бојног брода, Шешељ је званично распустио Српски четнички покрет (СЧП), који је до тада функционисао као колективни члан СРС, при чему је Шуљагићу препустио да изради план деловања, организационог развоја и мобилизацијског система СЧП у илегали,6) као и омогући одржавање “тајних веза” са високим официрима ВЈ.

На основу плана који је сачинио Шуљагић, а Политички савет усвојио, паравојно организовање СРС се, у суштини, опет заснивало на СЧП, са основним циљем да се илегално формирају војне јединице у Србији, Црној Гори и евентуално РС и РСК, уколико би исте на поменутом подручју биле забрањене, пошто су се већ налазиле у саставу њихових регуларних формација. Планом је предвиђено да СЧП буде организован на територијалном принципу у месне, општинске, окружне и обласне одборе, са Централним одбором као највишим органом. Сваки од поменутих одбора је у обавези да организује, развија, попуњава, опрема и увежбава одговарајуће војне јединице, у зависности од могућности попуне људством, наоружањем и другом опремом. Такође, предвиђено је да се у свим већим градовима формирају мобилни четнички одреди или групе различите јачине, са наоружањем, који се могу окупити и довести у пуну борбену готовост и покретљивост као ударна снага.

Планирано је да сваки одбор формира језгра за развој одговарајућих војних јединица на челу са командантом и њиховим штабовима. Поменута језгра су у обавези да проналазе и придобијају људе за попуну своје јединице, саопште борцима систем позивања и обавештавања (методом конспиративних тројки – сваки члан тројки има задатак да пронађе, убеди, држи на вези и на уговорени знак поведе своје људе на одређено мобилизацијско место за развој јединице) и да за свој састав придобију што више припадника професионалног дела војске и милиције, односно најмање једног официра из најближег гарнизона ВЈ у својству командира јединице, који би били у обавези да се одазову позиву са доступним наоружањем и муницијом.

Овим поводом, Војислав Шешељ је у најужем кругу својих сарадника изнео податак да је поменутим “системом” обухваћено око 80.000 људи, те да у року од 6 до 8 сати могу окупити и војно организовати око 30.000.

Највећи проблем у реализацији плана је представљало оружје, кога, по њиховим наводима, нису поседовали у потребној количини, али је Шешељ планирао да посредством Шуљагића, односно официра ВЈ, њихових истомишљеника, потребну опрему набаве из војних складишта, односно насилним путем, заузимањем складишта борбеним акцијама.

Важно је напоменути спрегу која је планирана између илегалних, на територији Србије и Црне Горе и легалних јединица СЧП које су егзистирале у саставу регуларних снага РСК и РС, углавном распоређених на простору Семберије и Мајевице. По наводима Шуљагића, јачина снага на овом простору кретала се око 12.000 бораца. Крајем 1994. године, поједини чланови Политичког савета СРС су се енергично залагали да се све снаге групишу у једну бригаду лоцирану на простору Семберија–Вишеград, доведу у високу борбену готовост у функцији оперативно-тактичке резерве ГШ Војске РС и припреме за брзе интервенције на разним правцима и офанзивна дејства. Овим снагама би командовали искључиво официри четничког опредељења, а за делегата-официра у ГШ ВРС предвиђен је Милорад Манић, пуковник ЈНА у пензији.

У том периоду евидентирани су интензивни контакти Шешеља са Миланом Мартићем, председником РСК, током којих је лидер СРС директно инструисао руководство РСК да одбије све мировне иницијативе из Београда, посебно план З-4, обећавајући им сву логистичку помоћ и одржавајући их у уверењу да ће им Србија и СРС помоћи у заштити људства и територије. Међутим, након одбијања поменутог плана од стране Милана Мартића и хрватске офанзиве на Српску Крајину, добровољачке јединице СРС повукле су се у најкраћем року са простора РСК.

Евидентно је да је презентирани план Политичког савета СРС стручно урађен, за шта је несумњиво било потребно добро познавање теорије војне организације и система мобилизације. Шуљагић је, у договору са Шешељем, заједно са ангажованим тимом војних стручњака из Центра високих војних школа, аутор плана. Располажемо подацима да је јуна 1993. године, у рад укључен и Милош Димитријевић, пензионисани официр безбедности ВЈ, који је убрзо постао и члан политичког савета СРС. Стекавши Шешељево поверење, који му је у циљу “заштите” дао конспиративно име Стојан Кнежевић, Димитријевић је, уз Шуљагићеву помоћ, формирао обавештајну групу под шифрованим називом “Феникс”, која се бавила прикупљањем, систематизовањем, обрадом и анализом података из области политике, економије и војне проблематике, на основу којих су сачињаване посебне информације за потребе председника СРС. До потребних података, Димитријевић је долазио углавном кроз неформалне и уопштене разговоре са познаницима из ГШ ВЈ, државних органа и појединих политичких партија, али је за поменуте потребе активирао и своје четири раније оперативне везе у Чикагу, Лондону, Бечу и Тел Авиву.

Такође, Димитријевић је податке добијао и од припадника СДБ МУП РС: Марка Лазовића, тада начелника ИИ управе РДБ, Радета Костића и Миће Брујића. По његовим наводима, Војислав Шешељ је имао веома позитивно мишљење о Јовици Станишићу, бившем начелнику РДБ, Франку Симатовићу и Милосаву Вилотићу, истичући да су се они доказали “у борби”, док је тражио да се за Радована Стојчића и Милана Тепавчевића прикупе сви доступни подаци, а приори их сматрајући за неподобне личности, посебно у сфери функција које обављају.

Група “Феникс” оперативно је сарађивала са оперативним центром “Тајфун” из РС, који се бавио сличним пословима и од кога су добијали врло квалитетне податке из области политике, ставове страних сила према кризи у СРЈ, саставу УНПРОФОР-а, распореду, стању и борбеној готовости хрватске војске и српских снага, стању у четничким и добровољачким јединицама СРС у РС и РСК, међустраначким односима, плановима и акцијама највиших државних органа и странака Србије и СРЈ у вези Венсовог плана, посебно ставове председника Србије и СРЈ, што је Димитријевић селективно обрађивао у информацијама за Војислава Шешеља.

На предлог Шешеља, октобра 1994. године, уз образложење да је великој политичкој странци, као што је СРС, потребна посебна пажња за прикупљање, обраду и припрему информација за најуже руководство странке, формирана је Радикална информативна служба (РИС), на чије чело је, по Шешељевој одлуци, постављен Божидар Спасић, бивши радник РДБ МУП РС. Међутим, и поред амбициозне жеље да се на овакав начин политички афирмише, Спасић није успео да стекне поверење како лидера, тако и екстремних припадника СРС, те је његов ангажман убрзо прекинут. Очигледно је да је формирање РИС-а било у функцији одвлачења пажње, односно легендирања суштинске субверзивне делатности СРС и Војислава Шешеља.

Посебне информације рађене за потребе председника СРС односиле су се на председника Милошевића и његову супругу, као и на истакнуте функционере СПС-а и ЈУЛ-а. Поједине податке, посланици СРС су касније користили како би исте јавно дискредитовали.

Расположива сазнања указују на организовану сарадњу Војислава Шешеља са појединим активним и пензионисаним високим официрима Војске Југославије (ВЈ), усмерену на насилно рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије и нарушавање њеног територијалног интегритета. Регистровано је да је у периоду од новембра 1993. године до децембра 1994. године, посредством Радослава Шуљагића, Војислав Шешељ контактирао са следећим активним и пензионисаним официрима ВЈ: Божидаром Стевановићем (генерал-пуковником у пензији и бившим командантом РВ ПВО), Недељком Бошковићем (генерал-мајором у пензији), Милојем Павловићем (бившим командантом РВ ПВО), Мићом Делићем (генерал-потпуковником), Душаном Лончаром (командантом Вуковарског корпуса), Бором Ивановићем (генерал-мајором, бившим командантом Новосадског корпуса), Владаном Шљивићем (бившим начелником позадинског сектора ГШ ВЈ), Љубомиром Бајићем (генерал-мајором у пензији), Андријом Биорчевићем (генерал-пуковником у пензији, бившим начелником Новосадског корпуса), Милошем Димитријевићем (пуковником у пензији), Милорадом Манићем (пуковником у пензији), Данетом Ајдуковићем (генерал-мајором у пензији, бившим начелником финансијске управе ГШ ВЈ), Миодрагом Старчевићем (пуковником у пензији и бившим начелником правне управе ГШ ВЈ), Слободаном Јеремићем (пуковником у пензији), Драгићем Мартиновићем (потпуковником), генерал-мајорима Симићем, Мојсиловићем и Милановићем, као и Џигурским (пуковником у пензији).

Такође, у истом периоду Војислав Шешељ је имао контакте и са више високих официра Српске Војске Крајине (СВК) – генерал-мајором Шупутом, пуковницима у пензији Слободаном Вукосављевићем и Недељком Бубалом, пуковником Драганом Тањгом, као и официрима Војске Републике Српске (ВРС) – генерал-мајором Борићем из Дрварског корпуса, генерал-мајором Галићем, командантом Романијског корпуса, пуковником у пензији Скочајићем из Дринског корпуса, командантом херцеговачког корпуса генерал-мајором Радованом Грубачићем и Бранком Косићем, пуковником из 1. Крајишког корпуса.

Састанци Војислава Шешеља и Радослава Шуљагића, иначе доктора војних наука, датирају од средине седамдесетих година када је актуелни лидер СРС био студент Факултета за народну одбрану у Сарајеву, на коме је Шуљагић предавао. Могуће је претпоставити да је Шешељ већ тада био “евидентиран” као потенцијални Шуљагићев “кадар”. Не можемо пренебрегнути чињеницу да је Шуљагић имао изузетан утицај на Шешеља, посебно у периоду 1993/1994. године, када је лидер СРС, без примедби, усвајао сваки његов предлог и сугестије (акцијом РДБ пресечена је и разоткривена субверзивна делатност поменуте групе).

Јуна 1994. године, у Првом општинском суду у Београду одржано је суђење Војиславу Шешељу и четворици посланика СРС у Савезној скупштини због извршеног кривичног дела ометања службеног лица у вршењу службене дужности. Приликом претреса, Шешељ је у два маха изјавио “да је Слободан Милошевић главни и највећи криминалац у Србији”, чему су се придружила и остала четворица оптужених, што је приморало јавног тужиоца да прошири оптужницу против именованих и због учињеног кривичног дела повреде угледа председника Републике. Овај више правно-тактички потез Шешеља имао је за циљ да се евентуално покуша испровоцирати судија и судско веће, у намери позивања председника Милошевића као сведока.

Крај 1994. и почетак 1995. године Војислав Шешељ је провео на издржавању казне у Окружном затвору у Београду, због чега су чланови СРС организовали свакодневна протестна окупљања у просторијама странке, која су се завршавала прес-конференцијама и разним саопштењима за јавност. По изласку из затвора, Шешељ је одржао конференцију за штампу на којој је изјавио да ће, “уколико председник Милошевић и његова супруга не оду у пензију, завршити по узору на Александра Обреновића и Драгу Машин или брачни пар Чаушеску… те да ће председника Србије са функције коју обавља уклонити официри или полицајци…”.

Септембра 1995. године активност Војислава Шешеља се превасходно огледала у припреми за организацију “великог митинга” СРС коме би присуствовало преко 100.000 грађана. Међутим, због погоршања укупних друштвено-политичких прилика у земљи и ускраћивања дозвола за одржавање митинга од стране надлежних органа, овај најављени митинг морао је бити “пролонгиран” за јесен. Покушавајући да на одређен начин компензира овај “промашај”, Шешељ и месни одбори СРС организовали су више мањих митинга на територији Србије и КиМ-а. Посебну пажњу привукао је митинг СРС у Гњилану, где је дошло до физичког сукоба учесника митинга са припадницима МУП-а РС, у коме су учествовали Војислав Шешељ и Томислав Николић, због чега су обојица прекршајно кажњени краћим затворским казнама.

Након обимних организационих припрема СРС, на платоу испред Скупштине СРЈ, 21. септембра 1995. године одржан је протестни митинг, коме је присуствовало свега десетак хиљада грађана. Своје говоре одржало је неколико функционера СРС, који су, као и председник СРС Војислав Шешељ, највећим делом нападали и оптуживали председника Слободана Милошевића и власт у Србији, као и страначке прваке и политичке партије попут СПО, “Нове демократије”, ЈУЛ-а, ГСС и других. Истакнути су захтеви “да председник Србије одмах поднесе оставку, да се граница на Дрини отвори и адекватно помогне Србима преко Дрине, као и да се формира Влада националног спаса, која ће у року од шест месеци расписати изборе”. И поред израженог емотивног набоја и узавреле атмосфере, као и већег броја чланова СРС у војним униформама који су били на ратиштима РСК и РС, митинг је протекао без инцидената.

Крајем октобра 1995. године, Војислав Шешељ је, очекујући превремено расписивање републичких и савезних избора, чије је одржавање према његовим сазнањима требало да буде један од елемената Дејтонског споразума, предлагао Вуку Драшковићу формирање заједничке опозиционе листе СРС-а, СПО-а, ДС-а и ДСС-а, која би била заснована на оним сегментима политичког програма, око којих би било могуће постићи минимум сагласности будућих коалиционих партнера, како би заједничким снагама на превременим изборима поразили СПС. С тим у вези, залажући се за успостављање сарадње опозиционих парламентарних странака, лидер СРС-а је у више наврата предлагао одржавање састанака лидера поменутих странака. Иако су ови предлози фактички остали нереализовани, Шешељ је наставио појединачно да контактира лидере наведених странака, оцењујући да се основни проблем у формирању јединственог опозиционог блока тиче несугласица у односима ДС-а и ДСС-а. У овом периоду, регистровано је више контаката лидера СРС са Зораном Ђинђићем.

Реагујући на потписивање Дејтонског мировног споразума, Војислав Шешељ је изразио огорченост и отворено неслагање садржином поменутог споразума, сматрајући да је РС на овај начин оштећена, да је српски народ “изневерен”, као и да се потписани споразум “неће дуго славити”.

Почетком децембра 1995. године, Шешељ је контактирао Ричарда Голдстона, тужиоца Хашког трибунала, изразивши спремност да лично допутује у Хаг, уколико међународни трибунал има нешто против њега, будући да га, како га је обавестио, овдашња штампа оптужује за ратне злочине. Шешељ је такође обавестио Голдстона да је спреман да допутује у Хаг и у смислу “пружања помоћи у одговарајућим информацијама у циљу решења југословенске кризе”. Захваливши му се на кооперативности, Голдстон је саопштио Шешељу како оптужбе нису довољне за рад суда, сугеришући му при том, да своје излагање овим поводом укратко изложи у писменој форми и пошаље на адресу Хашког трибунала, додавши како ће му на поменуто писмо одговорити само “уколико буде потребе”. Поводом планиране посете Холандији, где је са делегацијом СРС-а намеравао да у сарадњи са Клубом Срба из Амстердама организује трибину странке у овом граду и уједно искористи прилику да оствари непосредан контакт са представницима Хашког трибунала, Шешељ је у контакту са Даницом Драшковић истакао како је МУП Републике Србије одбио да му изда пасош, због чега је онемогућен да реализује планирану посету. Том приликом, пренео је Драшковићевој да би посету Хагу истовремено искористио и да буде заштићени сведок оптужбе против председника Србије и сведок одбране Радована Караџића и Ратка Младића.

С тим у вези, располажемо сазнањима да је почетком 1996. године Бранка Новаковић, из Амстердама, обавестила Војислава Шешеља да је на телетексту званичне холандске телевизије, као и у издању дневног листа “Де Волкстрант”, објављена вест у којој је саопштено да је “Војислав Шешељ, лидер националистичке опозиције у Србији, изразио спремност да се на Међународном трибуналу у Хагу појави као сведок оптужнице против Слободана Милошевића”. У поменутом извештају цитиране су Шешељеве речи да “поседује необориве доказе да операције у Босни нису биле под командом Караџића и Младића, него увек под надзором Слободана Милошевића, на шта упућује и чињеница да су сви генерали босанских Срба примали плате из Београда”. Везано за планирани одлазак у Холандију, а реагујући на упозорење Николе Поплашена, председника СРС-а у РС, да постоји могућност да приликом посете Хагу буде задржан годину до две дана, Шешељ је изјавио да би његово задржавање у Хагу представљало “велики капитал за странку”, у смислу медијске презентације коју би он лично тиме добио, додајући како је намеравао да иде у Хаг “првенствено као сведок одбране Радована Караџића, а не као сведок оптужбе”.

Средином јануара 1996. године, Шешељ је актуелизовао иницијативу за опозив председника Републике Србије, организовањем потписивања петиције грађана за опозив председника Србије. Према наводима Шешеља, разлози који леже у основи покретања поменуте иницијативе тичу се тврдње “да је председник Србије издао српски национални интерес, да је у Србију увео неокомунистичку диктатуру, да је крив за дубоку економску кризу и социјалну беду која је завладала Србијом и да је крив за владавину криминала и државно-финансијске мафије у Србији”. Поменута иницијатива је имала за циљ вршење притиска на власт у Србији да што пре распише превремене изборе на свим нивоима.

Свестан чињенице да због “удара режима и медијске блокаде СРС” не може сам да освоји власт, али да, такође, није спреман да улази у коалиције са другим опозиционим странкама “јер су све лоше”, Војислав Шешељ је закључио да би “СПО на власти био гора опција од СПС-а на власти”. У исто време, истицаоје да ћеСРС самостално изаћи на изборе, те да ће после избора, уколико процене да им је за освајање власти потребан коалициони партнер, ући у коалицију највероватније са ДСС, оценивши да “Вук Драшковић лута и не зна шта хоће, а да је Зоран Ђинђић немачки човек”. Управо у овом периоду дошло је до оштре поларизације у односима СРС-а са осталим опозиционим странкама, које су, по речима Шешеља, започеле наметање својих политичких ставова о наводној угрожености националних мањина у Србији, што је у супротности са политичким програмом СРС-а. Разочаран деловањем опозиционих политичких странака, Шешељ је изјавио да СРС неће више сарађивати са демократском парламентарном опозицијом, износећи оцену да је ранија сарадња СРС-а са СПС-ом била далеко коректнија него са опозиционим странкама. Истим поводом, половином маја 1996. године, на 4. отаџбинском конгресу СРС-а, отворено је изјавио како је СПО америчка агентура, те да, и поред тога што се СРС залаже за рушење актуелне власти, “неће дозволити да америчке слуге завладају Србијом и сведу је на Београдски пашалук”.

Након парламентарних избора 1996. године и освајања локалне власти у Београду од стране коалиције “Заједно”, Војислав Шешељ је наставио да остварује интензивне контакте са брачним паром Драшковић, интересујући се за ситуацију у односима унутар поменуте коалиције, истовремено настојећи да утиче на лидера СПО-а да не подржи кандидатуру Зорана Ђинђића за градоначелника Београда. С тим у вези, и након избора Ђинђића за градоначелника Београда, Шешељ је у редовним контактима са Даницом Драшковић разматрао стратегију уклањања лидера ДС са ове функције, као и начин потискивања утицаја ДС у уређивачкој политици Студија Б.

У овом периоду, евидентирани су Шешељеви учестали контакти са Владимиром Жириновским, председником Либерално-демократске странке Русије, као и успостављање политичке сарадње са Жан Мари Лепеном, лидером Националног фронта Француске. Сарадња са овим крајње десничарским партијама је временом интензивирана, тако да је Лепен касније пружио значајну финансијску помоћ председничкој кампањи Војислава Шешеља на савезним председничким изборима 1997. године.

Током 1995. и 1996. године, регистроване су интензивне активности Војислава Шешеља на плану организационог јачања страначке инфраструктуре СРС у Републици Српској, што је касније резултирало наглим порастом чланства и симпатизера странке на овој територији.

Пораз на председничким изборима 1997. године Шешељ је веома тешко доживео, тако да је још у току избора, сумњајући у регуларност гласања на Косову и Метохији, у контактима са својим сарадницима истицао да је спреман да формира штаб за “спречавање заклетве Милутиновића”.

У пролеће 1998. године Војислав Шешељ је прихватио учешће у Влади Србије, уверен да ће постепеним партиципирањем у вршењу државних функција проширити политички утицај СРС-а и створити услове да кроз догледно време преузме потпуну политичку власт у земљи. На овај начин, СРС је искористио неодлучност и превелике политичке апетите СПО, који је свој улазак у Владу условљавао захтевом за доделом половине министарских места, амбасадорских, директорских и других функција. Поменути период карактерише Шешељево настојање да кроз активно деловање у вршењу власти успостави “контролу” над одређеним ресорним министарствима, посебно над Министарством за образовање, што је касније у доброј мери и реализовао.Такође, улазак у Владу Шешељ је искористио у циљу едукације кадрова за послове управљања државном администрацијом и организовање “паралелних” система контроле у раду Владе и министарства, ради прикупљања евентуалних компромитујућих података о коалиционим партнерима.

Непосредно пред почетак агресије НАТО на СРЈ, Војислав Шешељ је имао погрешну процену да ова војна алијанса не може извршити интервенцију без сагласности Савета безбедности УН. Такође, лидер СРС је био против потписивања мировног плана који су предложили Ахтисари и Черномирдин, што су посланици странке и потврдили неприхватањем поменутог плана. Сматрајући да је потписани споразум неповољан за СРЈ, представници СРС су понудили оставке на све функције у Влади Србије, што председник Милутиновић није прихватио, са образложењем да је у току ратно стање.

Реагујући на захтеве опозиције да се због актуелне политичко-економске ситуације у земљи распишу ванредни избори на свим нивоима, Војислав Шешељ је изразио негодовање, сматрајући да су редовни избори планирани за 2000. годину, такође изражавајући уверење да опозиционе странке, због издајничког држања током агресије и неучествовања у обнови земље, немају никаквих изгледа да задобију поверење народа.

Међутим, након расписивања избора за 24. септембар, руководство СРС је одлучило да на изборе самостално изађе, планирајући да евентуалне коалиције направе након избора. У међувремену, незадовољан заступљеношћу предизборних активности странке на државним медијима, али и свестан чињенице да је СРС досадашњом сарадњом са странкама леве оријентације изгубила известан проценат својих бирача, Шешељ је започео отворену кампању против коалиционих партнера, настојећи да укаже на значајне идеолошке и друге разлике између СРС и леве коалиције. У том смислу, у својим досадашњим предизборним активностима, представници СРС отворено оптужују челнике СПС, а посебно ЈУЛ, као главне кривце за проблеме у земљи, истовремено покушавајући да, на одређени начин, успоставе контакте са представницима ДОС. Револтиран иступима појединих лидера СПС и ЈУЛ, који су СРС назвали “највећим злом у Србији”, Шешељ је све нападе окарактерисао да долазе са “врха”, те упозоривши их да ће им се то “вратити”, изнео намеру да у јавност иступи са ставом да ће након избора, у случају победе радикала, председника Милошевића испоручити Трибуналу у Хагу. Када је реч о председничким изборима, лидер СРС је саопштио да, уколико дође до другог круга, гласачи СРС неће подржати председника Милошевића.

Такође, располажемо сазнањима да је руководство СРС донело одлуку да не призна изборне резултате на оним гласачким местима где њихова странка не буде имала контролоре, што се посебно односи на подручје Космета. Драган Тодоровић, члан Извршног одбора СРС и потпредседник Владе Србије, констатовао је да ће припадници странке “запалити сваку гласачку кутију” на бирачким местима на Косову, уз коментар да радикали “више неће дозволити крађу” гласова на овој територији.

Утиска смо да су тренутне активности Војислава Шешеља у оквиру предизборне кампање срачунате на покушај да, критикујући политику како леве коалиције, тако и лидера ДОС, анимира одређени број неопредељених гласача, односно привуче део незадовољних присталица поменутих политичких групација на своју страну. Имајући у виду политички профил лидера СРС, сматрамо да је актуелна ситуација управо онаква каква је и раније одговарала Војиславу Шешељу, да у условима релативно угрожене безбедности, искористи шансу како би својим агресивним деловањем успоставио доминацију у постојећим околностима. Његова острашћеност у нападима на коалиционе партнере не представља изненађење, јер је реч о једној генези понашања Војислава Шешеља у последњих петнаест година. Имајући у виду да се у појединим ситуацијама, кључним за његов и опстанак СРС, најбруталније односио управо према онима који су највише помогли или највише са њим сарађивали, што говори не само о моралној, већ и о психолошкој димензији његове личности.7)

Фусноте:

1) Пре него што је са Шешељем у Сарајеву обављен један од информативних разговора, над њим је извршен здравствени преглед којим је утврђено да је “физички и психички здрав”.

2) Непотврђени оперативни подаци указују да је Војислав Шешељ у пар наврата наводно имао интимне односе са Даницом Драшковић.

3) Као илустрацију односа у странци и обима Шешељевог апсолутизма који не трпи дисонантне тонове размишљања међу својим сарадницима, наводимо податак да је, након јавног иступања Слободана Јовића, бившег техничког директора РТВ Београд и члана градског комитета, касније високог функционера СРС, против политике коју води странка и Војислав Шешељ, крајем 1994. године, од стране непознатих лица убијена његова жена Паска. Непосредно након овог догађаја, путем медија, Јовић је као нарућиоца убиства, које још увек није разрешено, означио најуже руководство СРС. До данас извршиоци злочина нису откривени, иако су многе индикације упућивале да је у читав случај директно умешан Шешељев лични телохранитељ Петар Панић.

4) Петар Панић ужива посебно поверење Војислава Шешеља и један је од вођа екстремно-терористичке групе, која се бавила недозвољеном трговином оружја, експлозива, муниције и “утеривањем” дугова, а коју углавном сачињавају лица која су у оквиру паравојних формација СРС учествовала у ратним операцијама на подручју бивше БиХ. Располажемо подацима да је Панић директно учествовао у организовању акција подметања експлозива у објекте на чије је власнике вршен притисак из политичких разлога. (редиговано)

5) Коментаришући новонасталу ситуацију на просторима РСК, дао је подршку тзв. Венсовом плану.

6) У циљу развоја мобилизацијског система СЧП у илегали и повезивања “одабраних” људи са официрима ВЈ у гарнизонима који се налазе на истом подручју, Шуљагић је током 1994. године интензивно обилазио одборе СРС на простору Ужица, Ваљева, Подриња, Свилајнца и неких места у Војводини.

7) Располажемо непровереним сазнањима да је Војислав Шешељ, у извесном периоду био у интимним односима са Мајом Гојковић, потпредседником СРС, и глумицом Иваном Жигон.

Блог Зорана Чичка