Зашто се у политички осетљивим предметима појављују увек исти вештаци, како се манипулише налазима и оставља простор полицији, тужиоцима и судијама да усмеравају ток истраге и судског поступка у жељеном правцу.
У судским поступцима осетљивим за ову власт једна од најважнијих карика су вештачења. Симптоматично је да се у њима појављују исти вештаци који својим налазима усмеравају поступке у жељене исходе. О томе за Радар говоре стручњаци из ове области, као тужиоци и адвокати.
Специјалиста судске медицине и ванредна професорка Медицинског факултета у пензији Иванка Баралић Обрадовић каже да су у протеклих десет година сва вештачења за која је власт била заинтересована имала пуно пропуста и неистина. „Једино на основу тачног и прецизног вештачења као једног од доказних поступака суд може да донесе исправну одлуку. А таква вештачења нису употребљива за суд. То су услужна вештачења“, каже Баралић и наводи конкретне примере.
„Колега који је вештачио повреде након саобраћајне несреће у Дољевцу у којој је страдала Станика Глигоријевић (31. јануара 2019) прихватио је да је возио онај који је оптужен, који није имао повреде осим једног напрснућа ребра. То је тек након неколико прегледа констатовано. Зоран Бабић (тадашњи директор Коридора Србије) имао је карактеристичне повреде за возача. И у том аутомобилу су са предње и нарочито леве возачеве стране била озбиљна оштећења. Нису узети биолошки трагови из тог возила, нису урађене ДНК анализе… Нису узети ДНК трагови са унутрашње стране шофершајбне испред возача где се налазе трагови пљувачке. Тиме може да се потврди ко је био на месту возача. Није рађен уопште унутрашњи преглед возила, које је врло брзо уништено после несреће. Чувена два минута су кључна и питање је зашто су склоњена“, наводи Баралић Обрадовић.
Необична штампарска грешка
Она подсећа и да је радила обдукцију девојчице Андрее Бојанић која је страдала у саобраћајној несрећи за коју је по правоснажној пресуди осуђен Александар Митровић, син власника Пинка Жељка Митровића, на само 11 месеци кућног затвора. „Вештак који је радио прво судскомедицинско вештачење повреду са подлактице леве руке девојчице пребацио је на потколеницу да би закључио да је постојао раскорак. На самом суђењу се правдао да је то штампарска грешка“, каже Баралић Обрадовић.
Вештак који је радио прво судскомедицинско вештачење, повреду са подлактице леве руке Андрее Бојанић пребацио је на потколеницу, да би закључио да је постојао раскорак. На суђењу се правдао да је то штампарска грешка
Она је већ за Радар говорила о саобраћајној несрећи коју је изазвао, по првим налазима пијан и дрогиран, Никола Петровић, кум председника Србије и у којој су повређене две жене, што је касније промењено. Подсећа: „Основни пропуст је што није рађен тест на присуство психоактивних супстанци у крви. Петровић је имао метаболите кокаина у урину, што потврђује да је сигурно узимао кокаин. Невероватно је да му у Београду, где је све доступно, не раде тест на присуство психоактивних супстанци у крви, када су већ узели крв на анализу за алкохол. Други пропуст је што није два пута узета крв Петровића за анализу алкохола у размаку од пола или највише једног сата, што је доктринарни став у свим оваквим случајевима. Када би се тако узимали налази селективно као код председниковог кума, нико никада не би био осуђен због вожње под дејством алкохола и наркотика.“
Професорка Баралић Обрадовић подсећа на страдале у поплавама у Обреновцу пре 10 година и наводи да је „крајње необично да је за више од 20 страдалих особа закључено да су умрле природном срчаном смрћу, а да ниједан случај није обдукован у Институту за судску медицину у Београду, како би једино са сигурношћу могао да се утврди узрок смрти“. Поводом истраге нестанка девојчице Данке Илић наводи да је добро што је тужилац захтевао да се у Институту за судску медицину у Београду уради обдукција осумњиченог Д. Д., који је преминуо у полицијској станици у Бору. „На рад нашег Института није могао да се врши политички утицај ни раније ни сада. Зато је тужилац исправно поступио што је тело Д. Д. упутио у Институт где је са сигурношћу утврђено да се радило о насилној смрти, односно убиству. Међутим, списи предмета нису достављени Институту за судску медицину у Београду, како би обавио вештачење, што је уобичајени след догађаја, јер онај ко уради обдукцију у стању је најбоље да извештачи“, објашњава професорка Баралић Обрадовић.
Организација и додељивање вештачења пуни проблема
Професор Оливер Стојковић, шеф ДНК лабораторије Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду и вештак за биолошке трагове, указује на више проблема у организацији и додељивању вештачења.
„Тужилац по закону има велика овлашћења да одређује институцију и вештака коме ће поверити вештачење. Међутим, у пракси није увек тако. Тако се Више тужилаштво у Београду, које је по броју предмета највеће, ослања на полицију да иницира вештачење. Често и из полиције кажу тужилаштву коју институцију да одреде. Неки тужиоци у Београду се буне и наводе да би требало да постоји тужилачка полиција која би била под њиховом непосредном надлежношћу. Тужиоца обавезује закон да прикупља доказе који и окривљеном иду у корист, а полиција нема ту обавезу. Тако, у таквим случајевима, изостају докази који иду оптуженом у корист. Полиција се не појављује само као иницијатор вештачења, већ као и вештак“, каже професор Стојковић.
Напомиње да је посебан проблем са МУП-овом службом за вештачење – Националним центром за криминалистичку форензику, нетранспарентност: „Када у МУП раде ДНК анализе, за разлику од свих преосталих шест лабораторија за ДНК вештачење, они суду не достављају доказ о томе како су спровели те анализе, чак ни по наредби суда. То би била иста ситуација као када за пресретнути разговор МУП достави прекуцану садржину и одбије да достави аудио-снимак, да у суду не може да се чује. МУП се позива на интерни правилник у који не може да се оствари увид. У ДНК анализама постоји запис и онда тај запис вештак интерпретира. Уколико немаш увид у тај запис, суду остаје да може да верују вештаку, који има у полицији чин мајора, потпуковника, пуковника, иако су биолози као и ја. Не бих као окривљени имао поверења у вештака из МУП који ме иначе хапси а одбија да ми достави доказе.“
Др Стојковић наводи и да је проблем са полицијом што јој је дата могућност да обавља форензичку регистрацију особа које често нису ни осумњичене. „Полиција доста неселективно сваког кога приведе форензички региструје. Прикупља тако узорке биолошког материјала великог броја грађана, који никада нису били ни осумњичени и уопште нису били у судском поступку. Узима без конкретне сврхе поређења и чува материјал без ограничења. То је неприхватљива пракса коју је у неколико случајева Европски суд за људска права у својим пресудама за Србију тако означио. Чујемо и у нашим судовима, када окривљени кажу да им је више пута полиција узимала биолошки материјал. Не постоји централни регистар – ко је, када, и колико материјала узео, па окривљени често износе сумњу да им је тај материјал који је узет раније подметнут. Не знам да су такве тврдње доказане. Иако Закон о кривичном поступку налаже да се направи записник, где се констатује да је материјал узет уз сагласност или без сагласности, нисам видео ниједан такав записник из полиције. Таква пракса није у реду и повећава сумњу у веродостојност таквог судског поступка“, каже професор Стојковић.
Он наводи да је проблем у Србији и што није уједначена пракса о референтним вредностима ДНК налаза. „Ми резултате ДНК анализе показујемо као број који има ознаку ЛР. Ако је тај број већи од 30 милијарди, интерпретира се да је тај човек заиста извор тог трага. Вредности испод милион се не интерпретирају. То је на пример усвојена пракса у Немачкој. Вештачења у лабораторији Института у Београду су по немачкој школи. Једина приватна лабораторија у Србији већ све вредности преко 10.000 интерпретира са сигурношћу. Већина вештака код нас све вредности преко милион тумачи као екстремно велику вероватноћу. Знајући за овакве разлике, полиција може исти доказ, који је за неке вештаке слаб, а за друге јак, да дистрибуира по сопственом нахођењу тамо где ће тај доказ бити приказан као сигуран“, објашњава професор Стојковић.
ДНК трагови као опструкције
За страдање девојчице Данке Илић, професор Стојковић каже да је морало да се објасни како је тужилаштво дошло до осумњичених. Наводи да је МУП саопштио да су наводно у возилу осумњичених нађени ДНК трагови девојчице, али да то није утврдила ни њихова лабораторија у првих 400 трагова.
Он подсећа и да је доста сумњи изазвало вештачење ДНК трагова за убиство на шинама Властимира Милошевића, за шта је био оптужен, па ослобођен Вељко Беливук . „Суду је достављен налаз на коме нема ДНК Беливука на вратима улаза из којег је изашао убица. Пре тога је изгледа постојао другачији налаз због кога је Беливук ухапшен. На суђењу сам чуо да вештакиња Милица Кецкаревић наводи да је тај налаз пре хапшења био погрешан и да је представљао грешку у комуникацији између вештака и полиције. Да је она полицији погрешно рекла да јесте Беливук, а на суђењу да није то Беливуков траг и то се не налази у списима. Беливук је тада ослобођен правоснажно. То говори о лошој пракси да неки вештаци резултате јављају полицији, а не тужиоцу. А то објашњава и како неки вештак постаје омиљен у полицији. Такав однос може да обезбеди и повећан број предмета који ће се слати једном вештаку, што има и комерцијални моменат. Знам да су се на Биолошком факултету у извештајима за научна напредовања хвалили да су обезбедили новац од тужилаштва, као да су у питању научни радови, а не вештачења“, наводи професор Стојковић.
Он каже и да је у поступку за страдање седам особа у војном хеликоптеру 2015. парадигматично да је обдукција страдалих обављена на ВМА , иако је постојала сумња да су баш војни органи умешани у несрећу. Додаје и да су војни вештаци радили и токсиколошки налаз.
Професор Стојковић каже да је морало да се објасни како је тужилаштво дошло до осумњичених за убиство Данке Илић. МУП је саопштио да су у возилу осумњичених нађени ДНК трагови девојчице, али то није утврдила ни њихова лабораторија у првих 400 трагова
Адвокат Иван Нинић објашњава да је законом прописано да у име правног лица послове вештачења могу обављати само лица која су уписана у регистар вештака. „У кривичним судским предметима се често испитују појединци који учествују у вештачењима, у оквиру појединих државних установа или приватних фирми, а који нису вештаци, јер нису уписани у регистар судских вештака. Парадоксално је да некоме ко није вештак суд допушта да практично потписује и ’брани’ стручне налазе и мишљења, само због тога што иза тог налаза стоји печат референтне институције.“
Он такође указује да у пракси проблем ствара дискреционо одлучивање у погледу избора личности вештака, јер управо то оставља простор тужиоцима и судијама да усмеравају ток судског поступка или истраге у жељеном правцу, и додаје „да је прилично симптоматичан избор вештака који се увек понављају у политички осетљивим кривичним предметима, где се појављују звучна имена из јавног или политичког живота“.
Компромитација некада референтних установа
Он напомиње да вештак не сме дати лажан налаз и мишљење, као и да у судници полаже заклетву. „Питање је колико често имамо ситуацију да је неки вештак позван на кривичну одговорност? У нашим условима функционисања правосуђа, најгоре што вештаку може професионално да се догоди јесте да његов налаз буде одбачен као нестручан или да буде драстично коригован приликом новог вештачења или усаглашавања са налазом другог вештака. Међу вештацима углавном постоји еснафска солидарност‚ и она највише долази до изражаја када се утврђује постојање лекарске грешке. И то је разлог због кога изостаје кривична одговорност за несавесно лечење где као последица наступи смртни случај“, каже Нинић.
Он истиче да су доласком СНС на власт еродирале све сфере друштва, па су тако компромитоване и некада референтне установе које се баве вештачењем. „Недавно смо на примеру Николе Петровића, кума председника Србије, могли да видимо да је улога вештака, у пракси, значајнија од улоге тужиоца, јер предмет до оптужнице кривичног суда није ни стигао, већ је премештен у слепу улицу – прекршајни суд.
Предраг Колувија и Алексндар Вулин
Додаје и пример за првооптуженог Предрага Колувију, Јовањица 2: „Тужилац тврди да Колувија пише једном од оптужених припадника МУП: ’Је л’ можемо платити да замене тај ДНК који је нађен? Чуо сам да ови у лабораторији то раде. У зависности од дела, од 2.000 до 5.000 евра наплаћују.’ Међутим, нико у држави се није превише узнемирио због ових тврдњи, осим што је комплетан државни врх стао у заштиту Колувије релативизацијом обе оптужнице. Када председник Александар Вучић, без задршке, пред камерама, каже да Братислав Гашић није желео да сакрије свој контакт са Колувијом, иако му је то било понуђено из МУП-а, онда само са неверицом можемо да читамо вештачења електронских уређаја која се спроводе у Националном центру за криминалистичку форензику при МУП-у.“
Осврнуо се и на суђење Дијани Хркаловић и за убиство на шинама. „Током суђења Хркаловићевој, могли смо да чујемо прислушкиване разговоре на којима убијени адвокат Миша Огњановић своме саговорнику прича како су брисани неки снимци после ликвидације Властимира Милошевића. Ови наводи адвоката Огњановића нису доказани, али за убиство Властимира Милошевића нико није осуђен. У судском поступку за ово убиство саслушан је вештак П. К., запослен у Националном центру за криминалистичку форензику при МУП-у, који није стални судски вештак. Он је у свом исказу рекао да су сви дискови са видео-записима добијени од колега из Службе за специјалне истражне методе (ССИМ) МУП-а, који су претходно рисивере и видео-снимке обрађивали. Како изгледа ова ’обрада’ пре предаје на вештачење, а у ситуацији када убица Милошевића није осуђен, можемо само да наслутимо, али и да увежемо са оптужницом која је касније подигнута против начелника ССИМ-а те службе Дејана Миленковића и бивше државне секретарке Дијане Хркаловић.“
Страдање у обреновачким поплавама, погибија у хеликоптеру, страдање Андрее Бојанић, Станике Глигоријевић… нису изазвали реакције које би вратиле поверење у вештачења. Изгледа да ће тако бити до нове трагедије, ако и она не буде само једна у низу.
Вук Цвијић
