Косовско предање утиснуло је у српско национално биће морални императив – да је морални дигнитет нације важнији од државе и политичке слободе
Игнорисањем значаја Косовског завјета, предсједник Србије пориче српски идентитет. А извлачењем косовског тла испод српских ногу, заједно са својим западним савезницима и албанским терористима, одузеће Србима право на коришћење Косова као националног симбола. Одсијецање Косова од српске националне државе и српске нације уопште, представља оно што Ентони Смит зове етноцидом: културно уништење народа!
У процесу политичке борбе око територије Косова и Метохије, одиграва се и борба два супротстављена схватања појма нације, нашег (етничког) и западног (политичког). У тој борби је залог један национални идентитет и сви његови атрибути, пошто се Косово, као земља с митским значењем, тиче директно етничког идентитета Срба и симболике српске државе.
Косовски завјет је, уз Светосавље, основни темељ српског народа, тако да се политичким угрожавањем српске државе кроз одрицање од Косова, угрожава и српски национални идентитет. Умјесто тога, Европска унија и САД нам нуде модел савременог идентитета који се заснива на политичким начелима и принципима грађанства (све са геј браковима), који не препознају традиције, обичаје, симболе, митове, завјете, заједничка сјећања и сличне вриједности које су темељи нација попут српске.
Захваљујући америчкој политичкој и војној доминацији, а добрим дијелом и доминацији у области (масовне) културе, амерички модел нације, тј. политички тип идентитета, проноси се свијетом путем процеса глобализације, што доводи до ширења либерално-демократских вриједности, глобалне грађанске културе и цивилног друштва, уклањајући значај националних култура – етноса, вјере и с њом везаног морала, историјских сјећања и националних митова.
Овај утицај не мимоилази Србију, поготово што Европска унија његује исте основне политичке вриједности као и Америка и сарађује с њом у процесу њиховог ширења. У највећој мјери се спровођење политичког модела нације у односу према Србији види на примјеру односа према Косову. Питање ове територије се, са западне стране, посматра кроз призму сопствених стратешких интереса, без икаквог освртања на значај који Косово има у националној култури Срба.
А Косово има суштински значај за српски нацију. Косовска битка с краја 14. вијека представља кључну легенду за српски национални идентитет, са функцијом и снагом мита („Митови су темељ националног идентитета и најбољи чувар опстанка једног народа“, Џозеф Кембел, Моћ мита). Кроз вјекове опјевана и оплакивања погибије кнеза Лазара и његове војске, уобличила се духовна сродност српског народа, утврдила етничка заједница, подржана православном хришћанском вјером која се на Косову супротставила муслиманским Турцима.
Косовском битком је окончано златно доба етничке историје – средњовјековна владавина немањићке лозе светитеља – и започео је период мучеништва, тако да погибија српских витезова у Косовској бици представља претходницу општег страдања хришћанских Срба. Тако је Косово као територија освећено хришћанском српском крвљу. Касније, историја српских ратовања из првих деценија 20. вијека сва је прожета мистиком косовске легенде: освете, обнове, васкрсења нације. У тим ратовањима, Србија је искована као модерна нација, тако да је, самим тим, почетком 20. вијека, Косово у потпуности утврдило свој национални значај као симбол.
Све се ово, ипак, не узима у обзир у међународном односу према Косову. У секуларном свијету, заснованом на рационалистичкој традицији и под процесом глобализације који није пријатељ феномена нације, једноставно нема мјеста за националне митове.
„На Косову се данас сучељавају етнички идентитет, коме је оно потребно са значењем симболичког чиниоца нације, с једне стране, док се с друге налази потреба да се идентитет грађана Србије прекомпонује у складу са актуелним стањем ствари и да крене са премјештањем свог тежишта са националног на чисто политички принцип“ (Јелена Миљковић Матић, Косово и модели колективног идентитета, 2012).
Око Косова се, дакле, дешава сукобљавање политичко-културних модела, гдје на једној страни, оној српској, стоји интерпретација Косова као комплексног националног симбола, док се на другој, читав национални концепт сматра минорним у односу на приступ стварима у терминима интереса.
Косовска легенда функционише као мит о поријеклу нације из крви средњовјековних хришћанских великаша, као мит о пропасти националног златног доба оличеног у средњовјековној држави свете династије Немањића, као мит о мученичком народу који је хришћански бедем против надирућег зла представљеног иноверним Aзијатима.
Грачаница, 14. век
„Косовски завјет, зачет у првим деценијама након одсудног боја 1389, временом је добијао дубљи и сложенији смисао издижући се до идеје водиље, идеје о слободи до које се стиже одрицањем и патњом. Пресудан значај код обликовања ова идеје, идеје да се до свеопште слободе стиже свеопштим и добровољним страдањем, одиграло је свештенство које је историјску судбину свог народа представило кроз визију библијског предања и у склопу хришћанских вјеровања“ (Ђуро Бодирожић, Српски идентитет).
Чувајући своју православну вјеру и Косовски завјет, српски народ је сачувао своје националну биће и своју националну свијест и онда када је било најтеже – скоро пет вјекова под Турцима. Ако се и изгуби слобода, када остане част и понос и сјећање на славне претке, лако се акумулира морална енергија за поновно ослобођење, када се за то стекну повољне околности.
„Косовско опредељење најдубље је усјечена црта која обиљежава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се више пута хтјело, из његове историјске свијести избаци предање о Косову, то неће више бити исти народ. Он ће остати духовни богаљ… Знају српски непријатељи шта је копча која обједињава српски народ. Због тога су још од оног доба, када се почело расплитати ‘источно питање’, настојали да решењем косовског питања на начин супротан српским намјерама, оставе тај народ без оног идејног језгра које га држи на окупу. И зато је епска слика Косовске битке, један од суштинских фактора његовог душевног и моралног живота.“ (Радован Самарџић, Идеје за српску историју).
Игнорисањем значаја Косовске легенде и њене вишеструке митске функције, пориче се српски идентитет. Борба за несрпско Косово је аутоматски борба против српског идентитета, заснованог на хришћанским вриједностима које су на Косову брањене. Извлачењем косовског тла испод српских ногу, одузима се Србима право на коришћење Косова као националног симбола.
Одсијецање Косова од српске националне државе и српске нације уопште, представља оно што чувени британски социолог Ентони Смит зове етноцидом: културно уништење народа, за разлику од геноцида као биолошког уништења (Smit 2010, 53-57).
И наш знаменити етнолог Душан Бандић, у својој анализи Косовске легенде („Царство земаљско и царство небеско“, 2008), написао је нешто слично: „Физичко уништење народних маса тешко је и замислити. Но, уништење ‘душе’ народа, уништење његовог идентитета, често се догађало током историје. Такви су народи заувек силазили са историјске позорнице.“
Уништавање српског идентитета представља, како рекосмо, борбу политичког против етничког принципа у националној идентификацији, па и против националне идентификације уопште. Ентони Смит, додуше, у опису етничке заједнице, наглашава да етнички значајна територија, света земља којом се етнос дефинише, не мора обавезно бити она на којој заједница живи (Smit 2010, 42-43). Али, он такође истиче да за нацију то не важи, јер је, за дефинисање нације, особено управо запосједање национално значајне територије (Smit 2010, 23-32).
Србији се нуди да преваспита своје становништво кроз усвајање и пропагирање либералних вриједности и пост-националне политичке културе што пркосе националној традицији чији су коријени у хришћанству и патријархалном друштву. Но, поједини теоретичари сматрају да процес еволуције србијанског друштва од националне заједнице основане на етничким елементима, на култури, историји и језику, ка оној која се базира на политичким идеалима, није далеко одмакао.
„Извесно је да трансформација конвенционалног ми–идентитета у постконвенционални ја–идентитет подразумева један дуготрајан и истрајан процес, јер она значи промену саме структуре личности и стања свести код људи, што се тешко и споро мења… Не изгледа да је преко ноћи могуће индуковати одговарајућу промјену друштвене свијести, која тежиште идентификације помјера са колектива на појединца, а која би од српског народа начинила савремено постнационално друштво. Једино би у таквом друштву било могуће гледати без емоција на албанско проглашење косовске државе.“ (Александра Мировић, Значај и одрживост националног идентитета у савременим глобализацијским процесима, 2012, 94).
Ова дама превиђа да је у Србији, као и у Црној Гори, грађанин изгубио суверенитет, ако га је икада имао (иако му га Устав прописује), односно да политичка елита доноси и најважније одлуке мимо већинске воље грађанства, што смо најбоље видјели на примјеру учлањења Црне Горе у НАТО или црногорског признања тзв. државе Косово. Уосталом, зар подршка коју има Вучићева партија (по најновијем истраживању – 53,4 %), упркос његовом залагању за „разграничење са Приштином“, не говори да су Србијанци већ дубоко загазили у пост-национално друштво, у коме је лични интерес изнад сваког националног интереса.
„Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара ту заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави“, говорио је највећи српски ум 20. вијека, др Жарко Видовић, изричући поуку свима онима који се појављују у историји као национални добротвори.
Жарко Видовић види српску нацију као завјетну заједницу сходно Светосавском и Косовском завјету, којима је одређена српска историја, када су Свети Сава и после њега Свети кнез Лазар направили завјет са Богом и жртвовали се за свој народ. Тако је било све до 1918. године, када је Александар Карађорђевић, под утицајем француских масона, створио једну другу заједницу – југословенску, која је под тепих гурнула и Косовски завјет и све друге српске традиције.
Српски војници испред манастира Грачаница, почетак 20. века
Данас један други Александар (Вучић) сматра да је било доста жртвовања: „Мој посао је реалност, оно што јесте у овој Србији, а не некој небеској. Са тог Неба смо већ много пута пали. Пали и озбиљно се разбили, главе су нам крваве, руке поломљене и немамо више кога да шаљемо на Небо, поготову што би пад за све нас био чиста срећа. Са Неба се људи углавном не враћају, остају горе да их више никад не видимо и да их у Србији никад више нема…“
Није, наравно, Косово једини национални симбол, али је његов значај такав да се проблематизовањем Косова наноси вишеструка штета српској нацији: дира се, истовремено, у централни национални мит, у државу и у тип друштвено-политичке заједнице. Порука коју одашиље подршка осамостаљивању Косова и Метохије није само да српски национални идентитет не може бити изграђен на косовском симболу, уколико Србија жели да оствари добар однос са земљама Запада, него српског идентитета не треба више ни да буде.
Од Србије се очекује да се одрекне дијела своје државне територије, али и да прекомпонује националну свијест свог становништва успостављајући колективни идентитет на сасвим новој основи у односу на досадашњу националну. У том смислу, српски национални идентитет треба да се преформулише у строго политичким терминима, а да се потисну вредности засноване на негдашњем етничком језгру. Овај се процес потпомаже притиском у правцу прихватања различитих либералних вредности које су, у потпуности, стране српској традицији, као што је промовисање геј односа, геј бракове и геј културе уопште.
Издвајање Косова и Метохије из Србије свакако представља ударац у коријен националне традиције, што признаје и политиколог др Јелена Миљковић Матић која иначе сматра да непризнавање независног Косова подразумијева стање латентног сукоба са иностраним факторима, који може потрајати и стотинама година, баш као што је трајала владавина Османлија:
„Са строго политичком природом колективног идентитета, који се намеће кроз промоцију западних политичко-културних вриједности, и са државом потчињеном европским транс-националним установама, тешко да би дугорочно опстала било која национална, па ни етничка заједница… Косово је данас територија на којој Србија поново води битку, али овог пута не против друге вјере већ против страног модела колективне идентификације, битку за очување нације.“
Изгледа да савремени српски политичари не мисле да би им приличило да културним и вјерским аргументима апелују на савјест оних који доносе одлуке о судбини Србије, већ говоре искључиво секуларним политичким језиком. Зато је та улога припала Српској православној цркви која се огласила ријечима: „Боље без Европе него без Косова“. Међутим, то није изјашњавање само званичника Српске цркве, то је изјашњавање Цркве као заједнице вјерних у српском народу за модел изградње идентитета на традицији и симболичкој историји, а против безличног западног савременог модела идентификације који се намеће свим доступним средствима.
Прави Срби мисле да ослободити Косово значи ослободити кости косовских јунака и иконописане ликове наших немањићких владара. Ослобађајући Косово 1912. године, након Газиместана, српска војска је прво кренула ка манастирима (Ископаше ти очи, лепа слико). Задесио се тамо, у својству ратног дописника, чувени новинар и књижевник Јаша Томић. Забиљежио је у манастиру Високи Дечани, ријечи једног Црногорца: „Да више ништа не узмемо, довољно је. Имали смо рашта!“ Није овај црногорски Србин мислио само на напоре текућег рата. Имао је у виду све од Косовске битке, преко Карађорђа, наовамо. Имало се рашта истрајати…
Актуелни предсједник Србије, Александар Вучић, не мисли тако, он се увелико припрема да призна тзв. Косово, противно Уставу Србије, а већ се одрекао Косовског завјета, противно етичким нормама и завјетима које су нам преци оставили. То ниједан српски првак није урадио од када постоји српска држава и српска нација!
Косовско предање утиснуло је у српско национално биће морални императив – да је морални дигнитет нације важнији од државе и политичке слободе. У Видовданском говору, у Раваници, 1939. године, поводом 550. годишњице Косовског боја, владика Николај ће рећи: „Косово је свједочило, и свједочи, да се као народ никад нисмо борили за ситне и безначајне ствари, и да никада нисмо могли бити искрено одушевљени ситницама и пролазностима…“
Није тако мислио само епископ Николај, него сваки Србин кроз историју који је држао до своје части и националног имена, па и Петар II Петровић Његош којег Иво Андрић назива „прототипом косовског борца… оличењем косовске борбе… несаломљиве наде…“ Зато ћу завршити овај вапај за очување нашег Космета, његовим ријечима:
Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана…
Опрема: Стање ствари
