Допринос екстерних фактора кризи у државама насталим на подручју СФРЈ*

Након искључења СФР Југославије из табора социјалистичких земаља, односно Информбироа, она је постала врло популарна на Западу, а посебно у САД. Због тога она је дуго добијала знатну материјалну и нематеријалну помоћ. Преко Фордове, Фулбрајтове и других институција врло велики број интелектуалаца је одлазио на усавршавање у развијене земље Запада, а посебно у САД[1] и након повратка у земљу су та нова знања примењивана у производњи и другим делатностима, што се у извесној мери повољно одражавало на укупне привредне перформансе.

Због оригиналног друштвеног и привредног система и врло динамичног раста привреде, СФРЈ је стекла велике симпатије у огромном броју земаља у развоју па је, захваљујући томе, постала један од лидера Покрета несврстаних земаља. Међутим, када је тај покрет ојачао и када је својим деловањем у Уједињеним нацијама и другим међународним институцијама и форумима почео да се супротставља развијеним земљама, а пре свега САД, симпатије у тим земљама према СФРЈ су знатно смањене, а у неким од њих (пре свих у САД) почињу се стварати стратегије којима би се створила економска или финансијска криза и тако смањио њен углед и велики утицај у Покрету несвртаних земаља.

Задуживање за „омекшавање“

Као илустрацију, наведимо да је на XИ светском конгресу социолога тада врло утицајни саветник америчког председника за националну безбедност Збигњев Бжежински поручио „да треба охрабрити земље Европске заједнице да повећају одобравање кредита Југославији, јер ће повећање њене спољне задужености у одређеном тренутку послужити као средство економског и политичког притиска, што је само краткорочно гледано штетно за зајмодавце, а дугорочно корисно за општу ствар и политику „омекшавања“ Југославије“.[2]

Има основа да се верује да је та препоруке прихваћена и да је, поред осталог, и то допринело да је спољни дуг СФРЈ повећан са 5,356 (у 1974.г.) на чак 20,265 милијарди долара (у 1982.г.), па је она у 1983. години запала у дужничку кризу.

Од средине 80-тих година економска криза у Југославији добија врло озбиљне размере, а посебно се убрзавала инфлација. И то је, поред осталог, допринело јачању политичке кризе и распаду СФРЈ што је, по свему судећи, било у интерсу неких развијених земаља и међународних финансијских институција. Наведимо, само неке доказе у прилог ове тврдње.

Након све израженије дестабилизације и све јаче инфлације до чега је дошло доком 1989. године, неочекивано се крајем те године, на сва звона, а посебно преко театралног наступа премијера савезне владе Анте Марковића објављује „Програм стабилизације“ који је конципиран уз ангажовање тада мега звезде Џефри Сакса који је својим ангажовањем пре тога сузбио инфлацију у Боливији. Остала је мистерија како, на чију иницијативу и уз чију финансијску подршку је ангажован тадашњи „чудотворац“ Џ.Сакс. Два дана након објаве тог Програма, на саветовању економиста у Опатији десетак учесника, а међу њима су посебно били запажени Давор Крачун, Жарко Папић, Бранислав Шошкић, Жарко Мркушић, Слободан Комазец, Давор Савин, Миодраг Зец, Богомир Ковач и Млађен Ковачевић,[3] упутила је низ врло озбиљних критика на рачун неких елемената тог Програма.

Економска реформа изазвала кризу

Критике ових и низа других економиста, па и моје, која су након усвајања тог Програма уследиле, показале су се потпуно оправдане. Наиме, извоз је све више малаксавао, увозна роба је преплавила домаће тржиште, па је БДП у 1990. био смањен за 7,5%, у 1991. г. за нових 15%, за годину и по индустријска производња је била смањена за чак 25%, стопа незапослености је достигла рекордан ниво од 18%, а девизне резерве су смањене са 9,1 на само 2,8 милијарди долара (детаљније у Душанић Ј. 2013; 84). И то је допринело драматичном погоршању друштвене и политичке кризе, па је и то допринело распаду земље. И Јоже Менцингер је потпуно у праву када закључује да је Словенији највећи економски проблем створила економска реформа за време Анте Марковића[4]. Међутим, поборници неолиберализма, САД, ММФ и друге међународне финансијске институције, а наравно и Џефри Сакс су тада и касније истицали да тај Програм  био добар, али да је пропао због политичких криза.

С друге стране, низ врло озбиљних економиста доказује да су САД и међународне финансијске институције, пре свих Међународни монетарни фонд и Светска банка (које су биле под огромним утицајем те најмоћније земље), предузеле све што је било у њиховој моћи да дође до што веће економске и друштвене кризе у СФРЈ и да се она и преко тога растури, поготову да се што пре са политичке и економске сцене уклони специфичан, по многима успешан југословенски самоуправни социјализам јер је он, по мишљењу америчке администрације, представљао опасан вирус који би могао захватити и друге земље које су напуштале социјализам. Подсетимо се да је М.Горбачов, приликом добијања Нобелове награде најавио да ће СССР изграђивати друштвено-економски систем сличан социјалдемократском систему скандинавских земаља, а систем који је био примењиван у СФРЈ био је знатно ближи том систему него неолибералном капитализму који су САД, В. Британија и међународне финансијске институције, по правилу војном силом, наметале земљама Јужне и Средње Америке и неким земаљама Африке, и који су желеле, због сопствених економских похлепних интереса, да наметну и земљама Источне Европе па и СФРЈ. О томе врло убедљиво пише познати истраживач – економиста из области геополитике[5](Wиллиам Ф. Енгдахл) у својој књизи А Центурy оф Wар: Англо-Америцан Оил Политицс анд тхе Неw Wорлд Ордер која је у претходних десет година преведена на десетак језика. Он у тој књизи истиче да је СФРЈ постала предмет врло озбиљне пажње америчке администрације. И од тада она све израженије испољава интерес да се уништи југословески економски модел. У том циљу 1988.године, уз добру финансијску надокнаду, шаље у Југославију тзв. „саветнике“ из Националног фонда за демократију (Натионал Енд оwмент фор Демоцрацy – НЕД). Након тога ова организација, по сугестији „саветника“, троши знатна финансијска средства, финансирајући по свим деловима Југославије разне опозиционе групе, невладине организације, па чак и неке профашистичке и екстремно националистичке организације, као и оне економисте који су подржавали мере ММФ (детаљније у: Душанић, 2013; 88-89). Потпуно је била иста функција Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша. Врло је вероватно да је по том основу и Џефри Сакс постао саветник А. Марковића.

Амерички захтев за отцепљење југословенских република

Има основа за тврдњу овог истраживача да је средином 1989. године ММФ захтевао од премијера А. Марковића да што пре предузме радикалне економске мере, до чега је дошло на самом крају 1989. Овај аутор даље истиче да је, након тога, ММФ диктирао влади А. Маковића, шта сме, а шта не сме да чини. У новембру 1990. Конгрес САД је усвојио Закон по коме се обуставља финансијска подршка било којем делу Југославије који не прогласи независност (у року од наредних шест месеци.). Овим законом је било предвиђено да се свака помоћ од стране САД упућује директно републикама, а не савезним институцијама. У тим годинама САД су форсирале финансијску подршку изразито националистичким, па и профашистичким организацијама и то је, уз све остало, довело до разбијања СФРЈ.

Када је створена СР Југославија, САД су у Уједињеним нацијама исфорсирале економски ембарго, што је имало катастрофалне економске и социјалне последице, а међу њима се истичу драстичан пад БДП, извоза робе и услуга и драматичан пад животног стандарда. Неколико дана након увођења санкција, на саветовању које су у Бечићима организовали Научно друштво економиста и Савез економиста Југославије у закључцима је истакнуто да су те санкције биле уведене без икакве основе[6].

У једном јавном иступању тадашњи председник САД Бил Клинтон је „изјавио да је Косово за САД врло важна стратешка област, и то је тада изгледало смешно, али је тек са формирањем моћне војне базе САД у Бондстилу, постало јасно да је све оно трагично што се дешавало на подручју бивше СФРЈ, сем Словеније, било режирано из САД, а да су ММФ, Светска банка и друге земље и институције само били извршиоци налога и жеља те моћне али екстремно похлепне земље и њених екстремно похлепних транснационалних компанија.

Стратегију САД у рушењу друштвено-економског система Србије детаљно је изнео[7] Дејвид Комперт (Девид Цомпетер) који је био члан Националног савета безбедности за време Буша старијег и бивши члан владе САД. Наиме, он је у часопису Фореигн Аффарс (август 1994.г.) који је најважнији часопис за спољну политику те земље, објавио чланак са насловом „Како поразити Србију“ и у њему је написао:

„Упоран економски и медијски рат против Србије, мора после одређеног времена да обори београдски режим: да омогући боље решење. Индустријски слом и упропашћени животни услови морају створити притисак за промене… Изолација и беда морају произвести демократску револуцију и довести на чело вође које желе да за Србе нађу место у друштву савремених држава. Ми морамо бити спремни да Србију држимо у карантину све дотле док не буде искорењен вирус која она у себи носи“ (Д. Цомпетер 1994).

У политичким круговима Хрватске и БиХ зна се да је крајем августа 1994. А. Изетбеговић донео Ф. Туђману „поруку“ из Вашингтона да Хрватска и БиХ морају створити савез против Срба, у којој се истиче да су они руски савезници (Душанић 2013: 139). И наравно да су оне прихватиле ту „препоруку“.

У 1995. години из штампе се појавила књига професора Сузан Вудворд (Сузанна Wоодwард) Балканска трагедија (Балцан Трагедy) у којој је она установила да је један од главних криваца распада СФР Југославије и почетак грађанског рата – Међународни монетарни фонд. Мада је она потцењивана, нарочито у САД, каснији догађаји и налази су потврдили, потпуну оправданост тих њених налаза.

И на изненађење и жалост САД и неких других развијених земаља, све то није дало од њих очекиване резултате. И због тога су, без сагласности Уједињених нација, земље НАТО-а, донеле одлуку о ваздушној агресији на СР Југославију, односно Србију.

Непуна 24 часа пре почетка бомбардовања СР Југославије, председник САД Бил Клинтон је изјавио „Ако хоћемо да имамо јаке привредне везе, које ће укључивати и нашу способност пласирања робе широм света, Европа ће бити кључ. И, ако хоћемо да неки са нама деле терет вођства и све оне проблеме који ће нужно искрсавати, Европа мора да буде наш партнер и то је смисао приче о Косову“.

Отпор Југославије економским реформама а не положај косовских Албанаца

За време бомбардовања Србије, на 50-годишњицу НАТО-а, тадашњи председник САД Клинтон је представио нову стратегију те међународне институције, истакавши да је нова улога НАТО-а да, и без сагласности УН, војно интервенише у кризним подручјима.[8]

И Хелмут Шмит је већ тада изразио сумњу „да ће се тамо успоставити стабилан мир једном формом војне интервенције, већ је циљ да се обезбеди дугорочни глобални интереси Америке“.[9] Ето, и то је та „изузетност“, у суштини безобзирност САД. То је признао високи чиновник америчке администрације који је био главни преговарач САД са тадашњим руководством СРЈ и Србије Строуб Талбот.

Наиме, он је у предговору једне књиге написао: „Док су земље широм региона тежиле да реформишу своје привреде, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудно што су се НАТО и Југославија нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи а не положај косовских Албанаца“ (цитирано према Н.Клајн 2009: 372). И најпознатији интелектуалац данашњице Ноам Чомски је у једном великом интервјуу у дневном листу Политика (6. и 7. мај 2006), ту његову тврдњу посебно истакао.

Када седамдесет осам дана целодневног бомбардовања, при коме је убијано око 2.000 лица и при томе је направљена огромна материјална штета од око 40 милијарди долара, није донело силазак са политичке сцене председника Милошевића и његове екипе, а самим тим ни до замене дотадашњег привредног и друштвеног система, Запад је, по завршетку бомбардовања, предузео све што је било у његовој моћи да до тога што пре дође. О томе је врло детаљно и врло убедљиво писао бивши уредник на Скy Неwс-у Тим Маршал у књизи Игра сенки петооктобарска смена власти у Србији (превод Самиздат Б 92, 2002). Наведимо само неколико констатација из те књиге:

„У Форин офису у Министарству одбране и М16 били смо свесни да наше службе врбују „таленте“(подвукао М.К.). Врбовање се одвијало на три начина: давање помоћи одређеним медијима, давање подршке одређеним опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују. Кад су странци тражили људе, тражили су оне који су могли бити уцењени, плаћени или оне којима је напросто здрав разум говорио да време истиче. Договорено је да ће хуманитарни приступ и идеолошки аргументи у вези са демократијом и грађанским правима бити убедљивији ако буду плаћени, уколико то буде потребно, врећама пуним пара. Вреће новца су годинама уношене у земље. Хтели су још више да их напуне“ (Маршал, 2002,стр.169). У њој се истиче да су САД, В.Британија и Немачка за те сврхе у Србију уложиле преко 60 милиона долара, па се констатује и следеће:

„Кад толико новца улази у земљу, вероватно је да ће један његов део нестати… али западне земље нису смеле да дозволе да се због ситне корупције ствари одлажу“ (стр.188). „Напротив, улагали су још веће напоре“ (стр.179). Даље се каже:

„Показало се да је, захваљујући вишемесечном планирању, пола посла било завршено и пре напада на Скупштину, а насиље, паљевине, багер и дим били су неизбежни део позоришта. Велики део још увек је мислио да је то била спонтана побуна и ДОС је хтео да тај утисак остане – желели су да се о томе говори као о народној револуцији“ (стр.212).

И, на крају, додајмо да Маршал истиче да су они организовали бројне инструктивне семинаре у Будимпешти, Софији, Сарајеву, Подгорици за активисте и неке стручне људе из Србије (стр.170). Није тешко претпоставити да су за организаторе то били подобни појединци на које с могло рачунати. Као што смо напоменули, на те семинаре, за тадашње услове – уз врло, високе дневнице, по врло проблематичнијим критеријумима, одлазили су бројни економисти, а многи од њих су касније нашли на важним функцијама, како у СР Југославији тако и у Србији.

Додајмо да су преко дипломатске поште долазили џакови новца који су буквално из руке у руку предавани „поузданим“ лицима, а међу њима су били и неки чланови тада невладине организације Г-17, а они су их носили у градове који су отказали послушност Милошевићевом систему како би они могли да плате електричну енергију и грејање.

По поузданом америчком извору, само за активисте и активности контроверзне организације „Отпор“ Запад је уложио преко 70 милиона долара. Ако се тим средствима додају она које је уложио Сорош, укупна сума уложена за „демократско“ рушење привредног и друштвеног система СР Југославије је врло вероватно прешло 100 милиона. Уз то, Запад је уложио огромна средства приликом 78 дана бомбардовања Србије, а тиме је он нанео видљиве штете од око 40 милијарди долара, а штете по здравље људи и еколошко урушавање су огромних размера, али за све то нико није одговарао пред неким од међународних судова.

Када САД, друге развијене земље и међународне организације имају интерес да промене привредни и друштвени систем неке земље и да дотадашњу политичку гарнитуру замене за њих подобнијом, оне обећавају велику финансијску помоћ која ће, наводно, следити када се уведе систем који је за њих пожељан. Међутим, по правилу, након друштвеног преврата, потпомогнутог из развијених земаља и међународних организација, помоћ која долази је знатно мања од обећане. Као илустрацију наведимо да је тадашњи председник владе, Зоран Ђинђић у разговору са новинаром немачког листа Шпигл изразио своје разочарење због мале помоћи подсетивши „да је Европска унија, када је он био у опозицији, обећала три милијарде марака у кешу за збацивање Милошевића“ (Политика, 15.07.2001), а ефективни прилив је био неупоредиво мањи и био је симболичан у односу на штете које је донела ваздушна агресија НАТО-а.

Наметање концепта привредних реформи

Запад, а пре свега САД, су знатно утицале да се на важним функцијама у СРЈ и Србији почетком овог века нађу за њих подобни „експерти“, самозвани „визионари“ економских реформи, посебно тзв. „сегединске курсаџије“, и да се у низу државних установа нађу страни „саветници“, што је све скупа резултирало у наметању концепта привредних реформи који је имао озбиљну конструктивну или, како Нобеловац Џ. Стиглиц каже, „системску“ грешку и који је довео до тзв. „холандске болести“ привреде што се свело на концепт спржене земље. То у већој или мањој мери, сем Словеније, важи за не само за Србију већ и за остале четири земље настале на подручју бивше СФРЈ, а посебно за Босну и Херцеговину.

Ако се све претходно наведено има у виду, са правом се поставља питање да ли су, сем у Словенији (у периоду 1991-2004.г.), политичари и функционери у владама, ресорним министарствима и разним агенцијама у било којој од пет земаља насталих на подручју бивше СФРЈ имали икакву озбиљну улогу при конципирању стратегије и најважнијих мера транзиције и економске политике или су били „извршиоци радова“ у реализацији добијених заповести из иностранства, пре свега из најмоћнијих земаља и међународних финансијских институција. Да је то питање оправдано, постаје јасније ако се, поред раније истакнутог, зна следеће:

►Када је у Аргентини дошло до војног пуча, доласком на власт војне хунте, релативно брзо се појавио програм економских реформи – на чак 1.400 страница (!!!) који су, како се тада истицало, урадили аргентински економисти на челу са чувеним Домингом Кавалом[10]. Тек након четврт век, непобитно је утврђено да буквално ни једно слово тог програма нису написали аргентински економисти, већ стручњаци две америчке банке (које су имале своје филијале у Аргентини) и наравно да реализација те стратегије није била у интересу народа Аргентине већ страних, пре свега америчких транснационалних компанија и банака.

►Имајући у виду тврдњу Нобелоца Стиглица, изнету у књизи Противредности глобализације, да су међународне финансијске институције, а пре свега Светска банка, „охрабривале“ Аргентину да одржава фиксни валутни курс, намеће се закључак да је фиксирање валутног курса у свим новонасталим државама, сем Словеније, на подручју СФРЈ, а та политика је имала катастрофалне економске и социјалне последице – наметнута од стране ММФ и Светске банке.

►Ако су се у Хрватској у државним установама нашли страни „експерти“[11], ако су се у низу установа, а посебно у Народној банци СРЈ нашли страни саветници из међународних финансијских институција (пре свега из ММФ), врло је вероватно да је тако било и у другим (сем Словеније) новонасталим државама, а они су, врло вероватно, наметали решења у складу са Вашингтонским споразумом, односно неолиберализмом.

►Ако је најугледнији економиста СФРЈ, проф. др Б. Хорват, при конципирању привредних реформи у Хрватској, био потпуно елиминисан, а његови радови у Хрватској у 90-им годинама били чак и забрањивани, може се претпоставити да су и угледни економисти из Србије, БиХ, Црне Горе и Македоније такође били потпуно скрајнути, а од стране међународних финансијских институција и најмоћнијих земаља Запада, из „нафталина“ су извучени углавном анонимци или тзв. „сегединских курсаџија“ који су постали „извршиоци добијених „сугестија“, али су често те „стратегије“ и мере економске политике проглашавали својим „визијама“ и својим делима са којима су се, и још увек се званично – поносе.

►Да је постојао диктат међународних финансијских институција Светске трговинске организације и најмоћнијих земаља Запада при конципирању модела транзиције и мера макроекономије земљама насталим на подручју бивше СФРЈ, сем Словеније, индиректно говори раније наведени текст Строуба Талбота који тврди да је СР Југославија бомбардована због одбијања њеног руководства да прихвати – неолиберализам.

►Ако је Хрватској, по бројним доказима проф. др Бранка Хорвата, од стране ММФ, Светске банке и Светске трговинске организације наметнут концепт што брже стабилизације, приватизације, либерализације спољне трговине (посебно увоза, либерализације тзв. страних директних инвестиција и страног капитала, чак и шпекулативног) и уравнотежење буџетског биланса (Хорват, 2002), можемо бити убеђени да се то, сем Словеније, десило и са Македонијом, односно Србијом и Црном Гором.

►Ако главни креатор економских реформи у Словенији проф. др Јоже Менцингер каже да су им страни експерти, представници међународних финансијских институција сугерисали да фиксирају вредност словеначког толара (а они су то одбили), врло је вероватно да су исте „сугестије“ упутиле и другим државама насталим на подручју СФРЈ и оне су их силом прилика, због нужности добијања кредита, или из убеђења, прихватили и до данашњег дана воде политику прецењене вредности националних валута, што је имало катастрофалне економске и социјалне последице.

►Ако се има у виду тврдња проф. др Б. Хорвата која гласи „Страни консултанти сједе у нашим државним установама као што су 1945. године сједили совјетски стручњаци. Очигледно се ради о срозавању земље на колонијалну разину“ (Хорват, 2002, страна 5) и ако се зна да су у просторијама Народне банке СР Југославије и неким другим државним установама били лоцирали страни „експерти“  као и „експерти“ пореклом из СРЈ али који су деценијама били на раду у иностранству, пре свега у ММФ и Светској банци, а неки од њих су чак постали министри или гувернери, врло је вероватно да је тако било и у Македонији, а посебно у Босни и Херцеговини (која је била и још увек је под неком врстом протектората). Могуће је да је међу њима било и патриота и да су они из сопственог убеђења форсирали мере које су биле у ингеренцији установа у којима су били постављени. Али је вероватније да су они, пре свега, испуњавали „сугестије“ и „препоруке“ међународних финансијских институција и развијених земаља из којих су дошли.

►Сигурно је да је у праву председница Владе Републике Српске Жељка Цвијановић када каже: „Нема ниједне економске реформе у којој смо учествовали, а да нису странци били део тих реформи“ (Политика, 24.08.2014,с.о5).

►Иоле обавештеном становнику БиХ је јасно да је та земља већ 20 година нека врста протектората Запада. Уз то, и Турска је све присутнија не само у сфери идеологије и религије, већ и привреде и финансија и наравно да се и у том случају испољава економски и финансијски егоизам. Тако је Дневни аваз крајем јула ове године писао како је турски авиопревозник „Туркиш ерлајнс“ плански упропастио босанско-херцеговачку фирму „БХ ерланс“, као и да је Ердоганов лични пријатељ Мехмет Џенгиз, под врло сумњивим околностима добио посао изградње неколико деоница аутопута на коридору 5Ц кроз БиХ вредан стотине милиона евра, што је било праћено извлачењем новца из БиХ.

►И на крају, ако се зна да је Бугарска морала да до даљег обустави изградњу за њу врло важног „Јужног тока“ и ако се зна да ЕУ врши велики притисак да то учине и четири државе настале на подручју СФРЈ, за које је он врло значајан, није тешко закључити да су најмоћније земље, ЕУ и међународне финансијске институције, сем Словеније (до 2005.г.), свим осталим новим државама на подручју СФРЈ наметале решења привредног система и најважнијих мера економске политике.

Конкретније говорећи, концепт спржене земље, пре свега, спржене индустрије, испољио се преко више или мање прецењене вредности националних валута, нагле и претеране либерализације увоза, брзоплете, пљачкашке приватизације, нагле и претеране либерализације тзв. страних директних инвестиција, високих каматних стопа на узете кредите итд. о чему сам од 2001. године детаљно критички писао у бројним радовима, па о томе овде нећу поново писати. Познато је да је, такође врло критички о томе, у случају Хрватске, писао проф. др Бранко Хорват, а посебно у књизи Какву државу имамо а какву државу требамо (Прометеј, Загреб, 2002).

Силом увођен неолиберализам

Бивша Југославија, бивша СР Југославија и Србија нису једине и прве земље где се, под огромним утицајем страних фактора, ствара тешка економска и друштвена криза са циљем да се наметне неолиберализам.

Требало би имати у виду да су гуруи неолиберализма М. Фридман и тзв. „Чикашки момци“ већ почетком 70-их година прошлог века прихватили његову „теорију кризе“, по којој се та идеологија може увести и применити само у земљама захваћених тешким друштвеним и економским кризама па су, заједно са војним лицима, неким домаћим политичарима и домаћим економистима школованим на Чикашкој економској школи или су се експонирали као поборници неолиберализма, чинили све што је било у њиховој моћи да у некој земљи дође до што јаче кризе, па и до војних пучева како би се одмах након тога тај систем, боље рећи религија, силом наметнула. И до тога је прво дошло у Чилеу (1973.) а затим Аргентини (1976.) и низу других земаља.

Војним пучем у Чилеу, уз убиство преко 3.000 људи, али уз знатну помоћ америчке администрације, америчких транснационалних компанија и банака и чувене Чикашке економске школе на челу са тада чувеним родоначелником неолиберализма, нобеловцем Милтоном Фридманом, уведен је неолиберализам уз примену тзв. „шок терапије“.

Приликом посете Чилеу и генералу Пиночеу, гуру новог економског поретка, будући добитник Нобелове награде за економију М. Фридман је том злочинцу и „чилеанским чикашким момцима“ који су били на свим најважнијим функцијама које су се односиле на привреду, финансије и спољну трговину – више пута поновио да је „Нужно одмах применити ‘шок терапију’, јер је она једини лек – апсолутно. Не постоји други. Не постоји друго дугорочно решење“ (наведено према И. Клајн, с; 95, а оригинални извор: Јуан Габриел Валдес (1995), Тхе Цхицаго Сцхоол ин Цхиле, Цомбридге Университy Пресс).

И након примењене „шок терапије“ и неолиберализма тј. од 1973. па закључно са 1988.г. раста БДП практично није било, већи део ресурса је отишао у руке странаца, незапосленост и пад животног стандарда огромног дела становништва достигли су енормне размере. И Чиле је доживео позитиван преокрет када је напустио неолибералну идеологију и почео да практикује неку варијанту социјалдемократије. И америчке приче о некаквом „чилеанском привредном чуду“ у периоду 1973-1989.г. биле су крајње неморалне и биле су политичко-пропагандног карактера, како би биле примењене и у другим земљама које су одмах или нешто касније дошле на дневни ред.

У 1976. год. и у Аргентини је, уз војни пуч и убиство око 30.000 људи, такође уз максималну „помоћ“ америчких институција, страних компанија, банака и Чикашке економске школе, силом уведен неолиберализам и он је, поред дужничке кризе, донео катастрофалне економске и социјалне последице. Аргентина је, на пример, одмах запала у тешку дужничку кризу, а пер цапита доходак (у сталним ценама) је у 1989. години је био за 18% нижи него 1973. године (А. Маддисон 1995: 93). С друге стране, земље које су у то време стварно остваривале своја права привредна чуда форсирале су економске реформе и мере економске политике које су биле у потпуној супротности са религијом неолиберализма. Као илустрацију наведимо да је реални ниво БДП Р. Кореје у 1989. г. био чак 2,75 а Тајвана 2,58 пута већи него 1973. године (А. Маддисон 1995: 95). Или, у 1973. години Аргентина је имала за преко 51% већи пер цапита доходак од Р. Кореје и за око 44% већи него Тајван, а у 1989. г. ситуација је била потпуно обрнута: Аргентина је имала пер цапита доходак који је износио само 62% дохотка Р. Кореје, односно само 56% пер цапита доходак Тајвана (А. Маддисон, Ибидем). И заиста је био чист цинизам да је све до краја прошлог века на Западу, посебно у САД писано о некаквом „аргентинском привредном чуду“.

Од краја 70-их година прошлог века у ММФ и Светској банци, под огромним утицајем САД и В. Британије, на свим важнијим функцијама нашли су се стручњаци неолибералне оријентације и они у име тих институција свим земљама у развоју које су запале у тешке девизне проблеме и које су биле принуђене да се за „помоћ“ обрате тим институцијама – наметали бруталне неолибералне мере и обећавали су светле перспективе свим оним који су беспоговорно примењивали те „рецепте“, односно „десет божијих заповести“датих у Вашингтонском споразуму.

Историјско окупљање неолибералистичког племена

Када је постало јасно да је социјалистички систем земаља Источне Европе доживео колапс, а због интереса развијених земаља и њихових транснационалних компанија и банака, поново се актуелизира теза да је корисно да дође до што јаче економске и друштвене кризе у неким, за Запад важнијим и занимљивијим земаљама са тог подручја, како би се њима наметнуо сурови неолиберализам.

Као илустрацију наводимо да је почетком јануара 1993. год. у Вашингтону одржан скуп, који је осмислио тада моћан економиста Џон Вилијамсон (Јохн Wиллиамсон) који је четири године пре тога битно утицао на формулацији и који је био „кум“ појма „Вашингтонски споразум“. Он је често обликовао мисије Банке и Фонда, а овај скуп је третирао као „историјско окупљање неолибералистичког племена“ (Н. Клајн: с. 286). Сем познатог економисте Дани Родрика који је у својим радовима доказивао да су све земље које су примењивале „шок терапију“ у катастрофалном стању, сви остали учесници су били актери и заговорници неолиберализма. Вилијамсон је желео да овај скуп тестира и прихвати, како је он назвао „хипотезу кризе“.

За разлику од Џефри Сакса, који је у то време био саветник Јељцина и који са својим тимом примењивао „шок терапију“ у Русији која је, пре свега, због тога, била захваћена ужасном кризом, па се он на том скупу залагао за финансијску помоћ Запада тој земљи, Вилијамсон је доказивао да постоје непобитни докази да земље пристају да приме „шок терапију“ тек када се нађу у ужасној, катаклизмичкој ситуацији, па је закључио да само у тако страшним временима се пружа најбоља прилика онима који разумеју потребу и корист предузимања фундаменталних економских реформи. С обзиром на чињеницу да су на овом скупу били углавном острашћени неолиберали и заговорници „шок терапије“, нормално је што је Сакс, иако је тада био мега звезда међу економистима, остао усамљен, тј. нико није подржао његов предлог да се Русија финансијски помогне, иако се она налазила у ужасној девизној кризи, само се економиста Џон Тоје (Јохн Тоyе) са Универзитета Сасекса оградио од те Вилијамсонове „мудрости“.

Европска унија и САД, иако су на речима били за очување СФРЈ, нису ништа предузимали да се дестимулишу Словенија и Хрватска у испољеној тежњи ка осамостаљивању. Немачка је, чак и без заједничког става ЕУ, једнострано донела одлуку да призна независност Хрватске што је разумљиво ако се зна да су те две земље у оба светска рата биле на истој (губитничкој) страни. То признање је појачало политичку и друштвену, а по том и економску кризу у самој Хрватској, али и у БиХ и СР Југославији.

Веровање да је неолиберализам највећа мудрост

Тада се у САД и међународним финансијским институцијама веровало да ће неолиберализам, који је у то време био главна идеологија, боље рећи религија, и који је био у интересу развијених земаља, њихових компанија и банака, бити могуће наметнути и земљама насталим на подручју бивше СФРЈ само ако у њима криза добије енормне размере. Наведимо неколико доказа.

Постоји и низ других илустрација и доказа да међународне финансијске институције нису само кроз медије стварале привид кризе него да су предузимале скуп конкретних мера како би произвеле озбиљне кризе у низу земаља и тако њима наметнуле неолибералу идеологију.

Наведимо да је главни економиста у сектору посвећеном привредном развоју у Светској банци Мајкл Бруно (Мицхаел Бруно) у уводном излагању на Међународном економском удружењу (Интернатионал Ецономиц Ассоциатион) 1995. године, на коме је било присутно око 500 економиста из 68 земаља, истакао да је присутан растући консензус „да велика криза може тргнути иначе неодлучне креаторе политике и натерати их да уведу реформе које ће подстаћи продуктивност“. И што је апсурдно, трагикомично, он је навео земље Латинске Америке као „врхунски пример очигледно корисне дубоке кризе“ (наведено према Н. Клајн, с.292). И као „најилустративнији пример“ те констатације навео је, веровали или не – Аргентину у којој, како он каже, њен председник Карлос Менем и министар финансија Доминго Кавало „одлично користе атмосферу ванредних околности па намећу масовну приватизацију“. И нашао је за сходно да каже „Наглашавам – политичка економија дубоких криза склона је да уроди радикалним реформама са позитивним исходима“ (Исто). У складу са тим, он је нагласио да „Међународне агенције морају да чине и више осим да напросто искоришћавају постојеће економске кризе да би наметнуле Вашингтонски консензус – потребно је да унапред ускрате помоћ како би се додатно криза појачала… Идеја да се ситуација мора погоршати пре но што се побољша јавља се сасвим природно… Шта више, са продубљивањем кризе влада би се могла постепено угушити“ (цитирано према Н. Клајн, стр. 293).

У складу са тим, међународне финансијске организације, а посебно ММФ (поготову када је на његовом челу био острашћени неолиберал Мишел Кемдеси, својим мерама и акцијама су доводиле многе земље Африке и Латинске Америке у драматичне кризе. То је нарочито дошло до изражаја када је у ММФ била запослена маса тзв. „Чикашких момака“, а то се десило током 80-тих година прошлог века, тј. у време Р.Регана и М.Тачер, када се све више испољило веровање да је неолиберализам највећа мудрост коју је свет измислио и када је Фукујамино дело Крај историје (у којој је неолиберализам био врло важан саставни део) био прави хит, екстремно величан у развијеним земљама, а посебно у САД.

О томе како је ММФ утицао на поспешивања, па и измишља криза у неким земљама у развоју, у писму упућеном Кемдесију, врло убедљиво је писао бивши чиновник ММФ Давидсон Будхау (Давидсон Л. Будхоо). У том његовом писму[12] он доказује да су службеници Фонда често злоупотребљавали податке, односно без основа „доказивали“ да је економско, финансијско и девизно стање неких, са становишта транснационалних компанија, важних земаља, много тежим него што је оно стварно било и на тај начин су појачали кризу у њима и тако их приморавали да уведу „шок терапију“ тј. брзу приватизацију, либерализацију и дерегулацију, што их је довело до статуса колоније или „банана државе“.

О узроцима тешке економске кризе у Мексику (до које је дошло средином 90-тих година прошлог века), а посебно кризе у земљама Азије (до чега је дошло 1997. и 1998. године) и доприносу међународних финансијских организација и САД тим кризама, детаљно су писали Ј. Стиглиц у делу Противречности глобализације и Наоми Клајн у књизи Доктрина шока, па о томе овде нећу писати.

Похвале „аргентинском привредном чуду“

Оно што би требало истаћи јесте чињеница да развијене земље, пре свега, САД и В.Британија, моћне транснационалне компаније и транснационалне банке не бирају средства да би се у некој земљи, поготову земљама богатим природним ресурсима, наметнуо неолиберализам преко кога оне постају власници највредније имовине у тим земљама. Подсећам да се након војног пуча у Аргентини (1976.) појавио програм економских реформи на чак 1.400 страница који су наводно урадили аргентински економисти на челу са Домингом Кавалом који је, по неком америчком часопису сврстан међу 100 најпознатијих економиста света у другој половини прошлог века. Четврт века након тога утврђено је да ниједно слово тог програма нису написали аргентински економисти већ чиновници две америчке банке које су имале филијале у Аргентини. И, наравно, да је брзо постало јасно да америчке приче о „аргентинском привредном чуду“ немају никакву реалну основу.

По бескрупулозности у похвалама на рачун привредних перформанси Аргентине посебно се истекао тадашњи председник ММФ М.Кемдеси када је на годишњој скупштини те институције 2000.г. изјавио да случај Аргентине треба да уђе у све макроекономске уџбенике као илустративан пример како се привреда једне земље успешно развија када примењује рецепте ММФ (а они су били у пуном складу са идеологијама неолиберализма и у складу са геслом: стабилизација, приватизација и дерегулација). На његову али, пре свега, на жалост аргентинског народа та држава је идуће године доживела привредни, финансијски и девизни колапс.