Досије „Митровић“ (1): Ружичаста боја смрти

Више од 20 година смрт га прати у стопу. Понекад му је помагала, одводила је неке његове господаре и непријатеље, па и оне који су значајно допринели његовом успону.

Отишли су Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић, Жељко Ражнатовић Аркан… Митровић их је испратио достојанствено, с осмехом и олакшањем. Међутим, пословично ћудљива, смрт је повремено прилазила и онима који су му драги.

На ту опасну игру Жељко Митровић је пристао оног трена кад је ушао у кабинет Мире Марковић да моли за помоћ у стварању телевизије „Пинк“. Добио је и више него што је тражио – паре, моћ, утицај, контакте с највишим државницима и најкрупнијим тајкунима, па чак и Александра Вулина, Мириног заменика, за венчаног кума, политичког комесара и заштитника.

Такође, дао је више него што је „ЈУЛ“-у требало – рекламни простор, манипулантске услуге и целог себе. Енергичан и амбициозан, наметао се владарском брачном пару, посећивао их и дочекивао, претворивши политичку сарадњу у искрено и интимно пријатељство.

Из кабинета на врху зграде „Централног комитета“, Митровић није видео последице Милошевићевих ратних авантура. На његовој телевизији није било извештаја с фронта, репортажа о убијеним, рањеним и протераним жртвама те политике.

Кроз затамњена стакла свог џипа није примећивао ни избеглице, ни очајнике који су опљачкани инфлацијом и уништени санкцијама.

Незаинтересован за политичку одговорност, социјалну правду и било какву врсту морала, унесрећене грађане доживљавао је искључиво као топовско месо. Политичка анестезија је успела, док су нормални људи страдали и пропадали, он се богатио.

Од телевизије Пинк направио је матрицу савремене Србије. У општем хаосу, ојађену публику хипнотисао је најпримитивнијим облицима забаве.

Што је почео с Минимаксом, видовњацима и надри-лекарима, наставио је с „Грандом“, „Курсаџијама“ и, данас, с „Тешким речима“.

Одличан рецепт за колективно самоубиство. Загледани у голишаве певаљке и очарани звуцима дугметаре, грађани су успешно анестезирани и припремљени за политичке манипулације иза којих су остали само гробови, спаљене куће, уништене судбине.

У крвавом колу Жељко Митровић се нарочито истакао током „НАТО“ бомбардовања. Своју телевизију је претворио у ратни штаб, а и сам је цупкао на мостовима, властитим таргетованим телом бранећи их од агресора.

Сто пута је погинуо у одбрани Косова и Метохије, целовитости СР Југославије и комунистичке идеологије Југословенске левице. На крају, живахно је прославио победу, која је плаћена хиљадама туђих живота и немерљивим материјалним губицима.

Режим Слободана Милошевића и Мире Марковић бранио је на све начине, па и оружјем. Као да заиста верује да је „ЈУЛ – кул“ и да промене захтева само „шачица фашиста“, левичарска убеђења, патриотска осећања и оданост владарском пару доказао је 25. децембра 1996, на тзв. контрамитингу на Теразијама, којим су слобисти намеравали да зауставе грађанске и студентске протесте због изборне крађе.

На бини, корак иза Милошевића, Митровић је под јакном стискао хеклер. Добро да тада није наишао на Зорана Ђинђића, изрешетао би га.

Како доликује посланику „ЈУЛ“-а, Митровић се против страних плаћеника и домаћих издајника борио до краја. У јутро 5. октобра 2000. најављивао је победу над „сарадницима окупатора“.

Увече, док је гледао како дим куља из „РТС“-а, схватио је да је у Србију коначно стигла демократија. Поцепао је чланску карту „ЈУЛ“-а, избрисао из телефона Мирине и Слобине бројеве и погнуо главу пред новим господаром.

Иако је био спреман на све како би сачувао империју, није му било лако. Раније је морао да се додворава само Мири, а сада му је судбина зависила од Ђинђића, али и од Горана Весића, Владимира Бебе Поповића, Љубише Бухе Чумета, Веска Баровића и сличних сабласти.

Нови владари, нервозни и агресивни, нису се задовољавали услугама какве је Митровић пружао њиховим претходницима.

Поред естрадних анестетика хтели су једнако вулгарну политичко-информативну подршку својим лажима и преварама.

Што су тражили, то су добили. Као што у време Милошевићеве владавине није примећивао ратне страхоте, тако је у Ђинђићево доба био слеп за процват мафије.

У сваким вестима „Пинк“ је објављивао свеже спискове стрељаних, али после информација о броју метака с којима су изрешетани Шљука, Шкрба или неко трећи, уместо захтева „МУП“-у да спречи претварање Србије у Колумбију, емитоване су утешне песме Стоје, Џеја или Ђоганија.

Ко заиста управља државом Митровић је схватио кад га је Чуме привремено заробио.

Незадовољан што је „Пинк“ поменуо његову фирму, шеф сурчинске мафије дошао је у Митровићев кабинет и претио му на све начине, од пребијања бејзбол-палицом до отимања комплетне имовине.

Проблем је решен тек уз помоћ посредника, заједничког пријатеља и неформалног шефа Бебе Поповића.

Да Чуметове претње нису најгоре што је могло у то време да га снађе Митровић је сазнао неколико година касније, кад је Дејан Миленковић Багзи, заштићени сведок на суђењу за убиство Ђинђића, у судници открио како је Душан Спасојевић планирао отмицу породице власника „Пинка“.

Сурчинско-земунски мафијаши киднаповали су сина Брене и Слободана Живојиновића, па онда Мирослава Мишковића, Милију Бабовића и још неколико богаташа. Посао лак и брз, зарада одлична. Осладило им се, па су бацили око на Митровића.

– Жељко је пун као брод, паре у џаковима износи у иностранство, рекла је Цеца Ражнатовић свом другару Спасојевићу – тврдио је Багзи на суђењу почетком 2007. године.

Шокиран сазнањем да га је Цеца типовала, Жељко Митровић јој је истог трена забранио појављивање на „Пинку“.

– Глупо је веровати да сам подстицала криминалце на отмицу Митровића, као да нико не зна да он има новац – тврдила је Арканова удовица.

Иако је најављивала тужбу против Багзија, никада је није подигла. Задовољила се само објашњењем да јој се тим лажним оптужбама свете неки политички кругови зато што је пристала да пева на дочеку Српске нове године који су организовале странке Војислава Коштунице и Велимира Илића.

Санкције су укинуте тек после две и по године. Жељко Митровић јој је опростио и заборавио грех. Опет се друже и сарађују, опет у сенци смрти, како и доликује аутентичним симболима мрачне прошлости која траје.

Све што је стекао у Милошевићево, Митровић је сачувао у Ђинђићево време. Касније, само је ширио розе-империју.

Имао је све што му је срце пожелело. Политичку заштиту, моћ, утицај, паре… За потпуни успех недостајало му је само чишћење мрља из биографије, с којима није могао да бизинис развија у региону и остатку света.

За решење тог проблема ангажовао је америчку лоби-групу „Барбур-Грифит-Роџерс“, која је тај посао поверила свом искусном агенту Грегу Стивенсу.

Стивенс је у Београд донео обећање да ће учинити све како би вашингтонске дипломате уверио да са „црне листе“ скине Митровића.

Успут, Американац је свог клијента увукао у две катастрофе.

Прва, пословна, садржана је у идеји да „Пинк Интернационал“ направи филмски студио. План је, у основи, имао добар резон.

Стивенс је некада радио у Холивуду, имао је солидне контакте преко којих је могао да обезбеди посао и зараду за студио у Шимановцима.

Међутим, лобиста није издржао, сломила га је склоност ка кокаинским ужицима.

Једног дана, у пролеће 2005, Стивенс је сео у авион из Београда за Франкфурт, па до Њујорка.

Преноћио је у вили своје пријатељице Кери Фишер, глумице коју је прославила улога принцезе Лее из мега-хита „Ратови звезда“.

Нажалост, није се пробудио. У полицијском извештају наведено је да је смрт изазвана употребом недозвољених медицинских средстава.

Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић били су само епизодисти у Митровићевој драми с елементима трилера.

Грег Стивенс је нешто друго. Из авантуре с њим, власник „Пинка“ је изашао с финансијским губицима, мегаломанским а готово неисплативим студијом у Шимановцима и, што је најгоре, афинитетом према белом праху.

Стално под притиском, све похлепнији, Митровић се немилице трошио. Сву енергију, као и паре, улагао је у развој бизниса.

Завладао је српском медијском сценом, захваљујући корумпираним политикантима добио је неколико националних фреквенција, купио је телевизије у Босни и Црној Гори, али хтео је још и још.

Кад је наишао на отпор у Хрватској, премостио га је покретањем „Пинка“ у Словенији.

Опет кикс. Словенци се нису примили.

Узалуд су му стизале паре из Сарајева, које је прала несташна Лајла Торлак. Узалуд и солидно разрађен бизнис с Милом Ђукановићем и његовим кланом. Није имао снаге да се заустави. Све док се, крајем 2010, није суочио са смрћу.

У Клиничко-болнички центар „Бежанијска коса“ стигао је у „језивом стању“, како је констатовао гастроентеролог Никола Миленић. Неколико дана касније пребачен је у Немачку, у болницу „Сент Францискурс“ у Фленсбургу, где му је др Надежда Басара, један од познатијих европских хематолога, дијагностификовала апластичну анемију.

Она је констатовала да ту болест тежег стадијума могу да изазову лекови, вируси или хемикалије попут инсектицида. Кокаин се није помињао. Не јавно.

У принципу сам у пуном погону, енергетски одлично стојим – рекао је Митровић у ексклузивној изјави за „Национални дневник“ своје телевизије.

Потпуно обновљен, чим је побегао с лопате, вратио се старим навикама – бизнису, политици, љубавницама и осталим пороцима. Уживање му је, опет, прекинула смрт. Додуше, туђа.

Александар Митровић, Жељков двадесетогодишњи син, пред поноћ 18. Јула 2013, „Пинковим“ возилом убио је малолетну Андреу Бојанић.

После удеса, успаничени младић је побегао с места несреће у београдској Устаничкој улици. Тек неколико километара даље сетио се како да реши проблем. Позвао је тату.

Отишао сам одмах по њега са адвокатом и одвезао га у станицу полиције. Рекао сам судији да је мој син убио девојку, а он је такође дао изјаву“ изнео је Жељко Митровић своје виђење догађаја.

Та верзија је ускоро постала званична. Због бежања с места несреће Александар је морао да проведе неколико дана у притвору.

Од тада, 17-годишња Андреа Бојанић налази се у гробу на Лешћу, а Митровићев принц-престолонаследник ужива на слободи.

Као у грчкој драми, све трагедије које прате Жељка Митровића и њему блиске појединце велико финале имале су пре три недеље, кад је у хотелу Хајат пронађено тело Иване Бодрожић-Бакић. На једном месту, судбина је окупила све ликове који персонификују колективну несрећу овог народа.

Цеца Ражнатовић је то вече у „Хајату“ приредила мега-журку поводом 18. рођендана сина Вељка.

Наравно, истакнути гости били су Жељко и Милица Митровић. Док су се они свађали, Ивица Дачић и Весна Змијанац су певали „Јорговане“, а на трећем спрату, у соби 326 умирала је млада Ива.

Полиција је одмах саопштила да на мртвом телу „елитне проститутке“ нису нађени трагови насиља, тако да неће бити истраге.

Скандалозну изјаву медији су употпунили подсећањем да је мајка несрећне девојке, Нада Бодрожић, посланица у војвођанском парламенту, која је из „Нове Србије“ прешла у „Демократску странку“ и тако омогућила опстанак Бојана Пајтића на власти у покрајини.

Тек три дана касније, у извештајима са сахране у Сиригу, помиње се име Жељка Митровића, чији телохранитељи су бруталним претњама забранили новинарима улазак на гробље. Ипак, црно клупко је почело да се одмотава.

Захваљујући информацијама, пре свега, с друштвених мрежа и од извора блиских Митровићу сазнали су се многи детаљи о његовој вези с Иваном.

Пре седам година упознао их је Жељков рођак Јован Митровић.

Ивана је иза себе имала пропали брак, а пред собом само жељу за лепим животом.

Жељко је одмах пристао да јој испуни снове, запослио на „Пинку“, купио јој стан у Новом Саду, затрпао је парама.

Тинејџерски заљубљен, свуда ју је водио са собом. Кад би ишао на одмор у Монте Карло, у једном хотелу је одседао он с породицом, у другом Ивана.

Кад је, у партнерству са Жељком Жунићем, купио индустрију воде „Аqва Цом“ од Мирослава Мишковића, најзначајнији флаширани производ назвао је „Ива“.

Правили су планове о заједничкој породици, чак су куповали колевке и дечја колица.

Делили су и добро и зло. Док се лечио у Немачкој, Ива га је посећивала и бринула се да има све што воли. Ива је имала „Пинкове“ картице с којима је плаћала све што је хтела, самостално је заказивала летове Митровићевог приватног авиона, тако је резервисала и кобну собу у „Хајату“.

Потпуно упућени једно на друго, нису скривали везу ни од кога. Због тога је и дошло до бурног Жељковог сукоба са свастиком Лолом и њеним супругом Златком Крмпотићем.

На свечано отварање студија у Љубљани, Митровић је позвао и Лолу, која је тада радила у Пинку. У том разговору, Лола је замолила Жељка да не доводи Иву, нема смисла да тиме брука Милицу, коју, како је рекла, сви у „Пинку“ већ одавно зову „Алиса у земљи чуда“.

– Нећу, поправио сам се, видећеш – рекао је Жељко тог јутра, 31. септембра 2010.

Ипак, увече, ко зна чиме изазван, послао је свастици недвосмислену смс поруку: „Раскомадаћу вас“.

Крмпотић га је одмах назвао, али Митровић није хтео да се јави. Све што је тада мислио, изнео је у јавност три месеца касније, кад је пао у болничку постељу.

Свастику и пашенога је оптужио да су га годину дана, у малим дозама, тровали, као и да су, док је лежао у болници, покушали да распродају његову имовину.

– Он више не зна шта прича. Јавно је говорио једно, а на суду нешто друго. Спреман сам да раскринкам ко је и чиме се бави Митровић, који је обичан брабоњак Мире Марковић. Чуди ме да тај човек већ није у затвору – одговорио је Крмпотић.

Митровић је од пашенога због те изјаве тражио 100.000 евра одштете, али суд је одбацио тужбу.

Ипак, остали предмети, по Лолиним и Златковим тужбама, стоје у фиоци и чекају застаревање, како би власник „Пинка“ прошао некажњено за клевете и увреде.

Због Иве, Жељко је био спреман да жртвује све. Па и себе. Кад је дошао у Сириг, да последњи пут испрати Иву, свима је наглашавао да је ово и његова сахрана, да је његов живот завршен.

Као што је, пре две године, кад је умро Ивин отац Илија, и Жељко примао саучешће, тако је и сада објавио читуљу у којој се као ожалошћени помињу само њена мама Нада и он.

Над гробом, скрхан болом, неколико пута је прекидао опело, вичући на свештеника: „Зашто твој шеф није узео мене, него њу“ и „Нема она никаквих грехова, не треба јој Божји опрост…“

Иако је избезумљено нарицао и узвикивао име своје љубави, Жељко је врло прибрано одиграо улогу.

– Увек си била поред мене кад сам говорио. Сада те нема. Већ сад недостајеш. Последња жеља ти је била да оснујеш фондацију. То ћемо реализовати твоја мама и ја. Волео сам те и волећу те – рекао је Митровић у опроштајном говору.

Упућени су одмах проценили да је то обећање дао врло прорачунато, како би одобровољио очајну мајку Наду Бодрожић.

– Жељко није знао како ће реаговати Нада. Три дана се није одвајао од ње. Бринуо се да ли ће га сматрати одговорним за Ивину трагичну судбину. Вероватно је због тога и пристао да се јавно оглашава и призна ванбрачну везу – каже одлично обавештени извор за магазин „Таблоид“.

Да је та сумња основана потврђују и промене статуса на Фејсбук-налогу Иве Бодрожић-Бакић.

После њене смрти три пута је мењан статус у коме она описује свој однос с „једним мушкарцем“ и „једном женом која није била ружна кад је била млада“, али већ годинама живи у „лажи и заблудама“.

У првој постхумној измени, дописано је: „Има један човек ког ја волим највише на свету због којег би све урадила. Који је једини у мом животу већ 7 година само он постоји за мене. Због кога бих све урадила. И никад га не бих повредила.“

Нешто касније, додато је: „Који ме лагано убија“. Иако се верује да је то дописивала Иванина мама Нада, како би, наводно, указала Жељку да га сматра одговорним, само полицијска истрага може да открије ко је аутор тих порука.

Неколико дана после сахране, Жељко Митровић је самоиницијативно отишао у полицију и дао исказ поводом смрти Иване Бодрожић-Бакић.

Искуство ми каже да је моје име довољно да привуче пажњу и медија и полиције. Ово је најмање што сам могао да урадим за Ивану и сигуран сам да би и она исто урадила за мене – рекао је власник „Пинка“.

– Пошто је она Митровићу много значила, он и ја заједно радимо на томе да се што пре открије Ивин убица. Међу њима је постојала велика љубав, какву у животу нисам видела –рекла је Нада Бодрожић у интервјуу за „Курир“.

Иза Жељка Митровића је дуга историја сарадње с полицијом. Иако у врху „МУП“-а више нема његовог старог другара Родољуба Миловића, не треба сумњати да ће његов утицај усмерити истрагу у правцу који му одговара.

Уосталом, то се видело и кад је његов син убио девојчицу. Неформални истраживачко-правосудни тим, на челу са Митровићем и новинаром Сашом Јовановићем, у студију ТВ „Пинк“, непосредно после саобраћајног удеса, анализирао је снимке с безбедносних камера и недвосмислено утврдио да је жртва крива, а убица невин.

Тако ће исти или неки други стручни розе-тим одговорност за Ивину смрт пребацити на неког медицинског техничара, који јој је продао и убризгао фаталну дозу анестетика.

Српски политичко-медијски Худини до сада се сто пута извлачио из тешких ситуација, и из ове ће. Није му тешко. Има са чиме да тргује с политичарима.

Њему су потребни слобода, мир и привид чисте савести, а њима реклама на „Пинку“. Као што се више нико не сећа Андрее Бојанић, ускоро ће с насловних страна нестати и несрећна Ива Бодружић-Бакић.

Иако је за много тога крив и дужан грађанима, држави, правди и истини, Жељко Митровић је такође жртва система чију изградњу је свесрдно помагао и чији је део.

До свега што има стигао је газећи преко лешева, међу којима има и оних којих му је жао. Нема везе, преболеће он све.

Уосталом, ено га, све с Милицом под руку већ је ишао код Цеце на славу. Шоу мора да се настави.