Досије „Полицијска мафија“ (2): Гашићев кум и бивши безбедњак наручили убиство полицајца!

Криминална група коју је предводио бивши директор БИА-е, Саша Вукадиновић, његов зет Зоран Јовановић, затим тужилац Миљко Радисављевић, начелник ПУ Крушевац Миљан Петровић, садашњи директор БИА-е Братислав Гашић, затим тужилац Јовановић и Зоран Трнавац (кум Братислава Гашића), спремала је ликвидацију полицијског службеника и представника полицијског синдиката Саше Луковца. За извршитеља ликвидације (убиства), планирали су да ангажују бившег припадника 63. падобранског пука, Дејана Плавшића из Крушевца. Затечен дрском понудом и низом уцена, Плавшић је одбио да почини овај злочин и о свему обавестио нациљану жртву Сашу Луковца. Тада се мач ове криминалне групе окреће против Плавшића и тај терор траје до данашњих дана. Објављујемо његово писмо упућено Сектору унутрашње контроле МУП-а Србије и Александру Вучићу.

Обраћам Вам се овим путем у намери да пре свега изразим и пријавим своју сумњу у несавестан рад и поступање у служби појединих полицијских службеника Полицијске управе Крушевца. Своју сумњу изражавам на рад следећих полицијских службеника: Миљана Петровића – који се налази на челу ПУ Крушевца и инспектора Војкана Милуновића – инспектора. Поред ових лица имам оправдану сумњу да и друга лица и други полицијски службеници из Крушевца несавесно поступају приликом обављања својих послова и задатака, те да сви заједно у спрези представљају групу која се бави организованим криминалом у оквиру полицијске станице и у оквиру обављања својих полицијски послова и задатака.

У прилогу уз ову пријаву достављам и детаљан опис свега што се од 2011. године ђогађало, а ради се о поступцима који имају елементе озбиљних кривичних дела.

Истичем да је лично Миљан Петровић начелник ПУ Крушевац од мене тражио да уклоним, односно ликвидирам тадашњег службеника полиције и тадашњег председника синдиката полиције Сашу Луковца. То је од мене тражио у канцеларији директора фирме у којој и данас радим – тадашња фирма Дуропак чији је директор у том тренутку био Зоран Јовановић и пред којим је то од мене Миљан Петровић тражио. Данас је то фирма ДС Смитх чији је директор Зоран Трнавац кум Братислава Гашића садашњег директора БИА-е Србије.

Зоран Трнавац је такође тесно повезан са несавесним активностима и поступцима Миљана Петровића. Из разлога што сам управо једино ја указао на откривене неправилности у раду моје фирме и њеног руководства пао сам у немилост ових лица који од тада а и сада нарочито угрожавају безбедност и сигурност како моју тако и чланова моје породице. Што се тиче Војкана Милуновића изражавам сумњу да је приликом обављања претреса моје куће поступио несавесно и противно правилима службе на много начина, а пре свега што имам оправдану сумњу да је том приликом противправно присвојио своту новца у износу од 900 долара која се налазила у кући а за коју смо тек након претреса установили да је нестала.

Ову пријаву достављам преко свог пуномоћника и молим Вас да у што краћем року испитате све наводе исте и предузмете адекватне мере.

У прилогу: Изјава о свим досадашњим догађајима везаним за несавестан рад и поступање полицијских службеника, писмо упућено тадашњем председнику владе а садашњем председнику Републике Србије Александру Вучићу, пуномоћје…

Подносилац пријаве: Дејан Плавшић из села Модрица, Општина Крушевац, преко пуномоћника адвоката: Информација о догађају одељењу МУП-а за организовани криминал и унутрашњој контроли у МУП-у

„Зовем се Дејан Плавшић. Рођен сам 11. октобра 1970. године у Крушевцу. Обраћам вам се са намером да проговорим о догађајима који датирају још од 2011. године.

На јесен, 2011. године, крајем новембра, био сам позван да одмах дођем у кућу мог тадашњег, а сада бившег директора Зорана Јовановића. Фирма у којој радим се тада звала Дуропак, а ја сам био запослен на месту шефа обезбеђења већ 23 године.

Када сам стигао испред куће Зорана Јовановића затекао сам два припадника БИА-е у црном аутомобилу Волксwаген Пассат. Једног од њих лично познајем, зове се Влада. Влада је изашао из кола и поздравили смо се. Питао сам га да ли је Вукадиновић ту са Јовановићем или можда има још неког. Одговорио ми је да су само њих двојица.

Нашалио сам се са њим питавши га зашто нису унутра јер је напољу хладно, а и знао сам да се он од Вукадиновића никад не одваја. Одговорио ми је да му је речено да ту остане и да неће дуго. Питао сам га да уђем унутра и он ми је рекао да слободно могу да уђем. На вратима ме је дочекао Јовановић и љубазно ме позвао у кућу. Одвео ме је у дневни боравак на спрату где се већ налазио Саша Вукадиновић, тадашњи директор БИА-е.

Љубазно су се распитали о здрављу моје породице. Вукадиновић ме је након тога питао да ли знам зашто сам овде. Рекао сам му да каже шта им треба од мене. Вукадиновић ме је питао у каквим сам односима са Сашом Луковцем (званим Чича), да ли се дружим са њим и да ли га виђам. Одговорио сам да се виђамо, али не тако често.

Онда је Вукадиновић рекао да сам ја њихов човек од високог поверења, одан и послушан и да су одлучили да ми повере један задатак. Рекао је и да знају да сам дуго био у рату и да сам радио праву ствар за нашу земљу и да бих сад требало да им помогнем у једном послу, што је, по речима Вукадиновића, од државног значаја. Посао је да се уклони полицијски службеник Саша Луковац (звани Чича).

Био сам затечен тиме што сам чуо и питао сам Вукадиновића како то мисли и зашто баш ја. Вукадиновић ми је одговорио да знају да сам у рату био један од најбољих снајпериста и да сам многе уклонио: „Тако тражимо од тебе да убијеш Сашу Луковца…“

Опет сам био затечен оним што се од мене тражи и питао у чуду да ли они желе да сачекам Луковца испред његове куће. Вукадиновић се на то насмејао и рекао да Луковац ускоро иде на терен на Копаоник. Рекао ми је да је мој задатак да пређем на косовску страну тамо где ме његови људи буду одвели. Такође ми је рекао да је мој задатак да убијем Сашу Луковца кад је у патроли, да то изгледа као да су га убили Албанци из заседе. Још увек сав у чуду, питао сам их зашто желе да убијем Луковца, шта је урадио. Вукадиновић ми је одговорио да Луковац много прича, крије се иза синдиката, да својом причом штети држави. Јовановић се на то надовезао рекавши да то није добар човек и да смета.

Питао сам их како ја то да изведем. Речено ми је да ћу добити све што ми треба на време само ако пристанем да урадим то што су од мене тражили и рекли су да смо ми у истом тиму.

Опаска да смо у истом тиму односи се на време које смо провели у стрељани у Трстенику и на више тајних вечера и седељки затвореног типа у фирми Дуропак који су се дешавали недељом кад се у фирми налазе само радници обезбеђења из фирме Г4С, а већином је тада био радник Ивезић Зоран. Њему је наређено да ником не прича о овим седељкама. На ове седељке долазили су увек исти људи: Саша Вукадиновић, Миљко Радисављевић, тужилац за организовани криминал, представници директора Рубина које Пецони шаље, начелник ПУ Миљан Петровић, његов заменик Мишко Перовић и Карели који се врло бахато понашао. Ту су били и директор Дуропака Зоран Јовановић у својству домаћина, затим Жарко Нешић бивши директор Техноенергетике тадашњи и садашњи менаџер у фирми Дуропак сада ДС Смитх, његов брат Нешић Ивица директор Папир Сервиса (Папир Сервис је ћерка-фирма фирме Дуропак сада ДС Смитх, а преко које се пере новац), затим Зоран Трнавац који је кум Братислава Гашића и још неколико људи које нисам знао по имену. На тим ручковима су договарали како ће се Цепак откупити и још много тога је на тим ручковима договарано.

Вратио бих се на припрему убиства Саше Луковца…

Тог дана остао је недовршен разговор, наиме требало је да ја још размислим. Растали смо се у пријатељском расположењу. Био сам јако уплашен и стотину пута сам размишљао о томе све до пред крај децембра те 2011. године. Тада сам позван код директора Јовановића у канцеларију. У канцеларији је поред директора Јовановића био и Миљан Петровић. Поздравили смо се и Миљан Петровић ми је рекао да ја знам зашто је он ту, да је време да се уклони Саша Луковац, да се Саши, по речима Петровића, заувек затворе брбљива и погана уста. Рекао сам да пристајем и да ми набаве пушку раније јер ми је потребан најмање један дан да упуцам пушку. Миљан Петровић ми је рекао да ћу да све добијем и да 2. јануара 2012. године идем на Копаоник.

Тако је тај разговор завршен. Додао бих да ми је пре свих ових догађаја Зоран Јовановић показао значку БлА-е, да је има. Чињеницу да Зоран Јовановић има значку БИА-е нисам навео у два писма која сам послао тадашњем премијеру, а садашњем председнику Александру Вучићу.

Постоји још један догађај да су ме Зоран Јовановић и Миљан Петровић повели у посету неком човеку у насељу Багдала 3 у Крушевцу. Била је ноћ па тако не знам тачно о којој кући се ради. По сликама у кући закључио сам да је у питању кућа неког полицајца. Кад смо сели видео сам да се ради о куповини неког оружја на црно. Био је ту један Хецклер средње величине, без серијског броја, један револвер марке Смит & Wессон калибра 22 Флоберт и један двоцевни пиштољ исто марке Смит & Wессон калибра 22 Флоберт (Деринџер са два метка). Ову куповину оружја повезао сам са планом да се убије Саша Луковац. Од мене су тражили да проценим оружје. Ја сам рекао да је приказано оружје као ново. Оружје су купили, мене су оставили у граду тако да не знам где су однели оружје. После извесног времена чуо сам да је човек од кога су купили оружје умро од рака.

Тог дана, пред Нову Годину, био сам ван себе од бриге. Нисам желео да убијем Луковца тако да сам одлучио да му јавим шта му се спрема. Звао сам га данима са фирминог броја 064 820 1743 (овај број одузет ми је 2014. године од стране директора Трнавца). Коначно, 2. јануара 2012. успео сам да успоставим контакт са Луковцем и да га обавестим о плановима за његово убиство. Рекао сам му да је разлог његова синдикална активност и да их је добро нагазио. Препоручио сам му да се од свог оружја не одваја и да спава са пиштољем испод јастука. Рекао сам му да сам ја требао са косовске стране да пуцам да би то све изгледало као да су га убили Албанци. Такође сам му рекао да мислим да сам и ја требао да будем убијен од стране људи који су требали да ми буду логистичка подршка и да ће сада послати неког другог да изврши убиство.

Када сам јавио Луковцу мени је било лакше. Себе сматрам за поштеног човека и патриоту и криминал једноставно не могу да поднесем. Када се сазнало да сам ја упозорио Луковца, мој живот и животи моје породице постају прави пакао. Почињу малтретирања и омаловажавања на послу. Као шеф обезбеђења ја сам тада обавестио Немце у Бечком Дуропаку о низу малверзација у фирми у Крушевцу. Службеном белешком 2014. године сам обавестио и ПУ у Крушевцу о малверзацијама у фирми у којој сам радио.

Претпостављам да је ова службена белешка негде склоњена по налогу начелника Миљана Петровића као и испитивање регистрације фирме Папир Сервис у којој је Јовановић био директор и у управном и у надзорном одбору, све се заташкава, као и моја пријава за мобинг где сам осудио директора Трнавца и која никад није постала правоснажна.

После тога Вукадиновић ми шаље неке његове да ме заплаше. Ово сам схватио као озбиљну претњу знајући шта су спремали Луковцу. Од те 2012. године без прекида трпим мобинг на послу, малтретирање, закључавање у влажне просторије без дневног светла.

Због разговора са директором Трнавцем где ми је: забранио фебруара месеца 2016. године да прилазим портирници и наредио да ми се кључ од мог радног места доноси напоље од стране обезбеђења, добио сам велики стрес и као резултат тог стреса изгубио сам вид на једно око. Радило се о шлогу. Операцијом на ВМА у Београду лекари су ми спасили живот.

Зоран Трнавац 24. новембра 2016. године после мог опоравка од операције прима ме у свој кабинет са намером да реши проблем мог радног места јер нисам прошао лекарски преглед. На основу медицинске документације био сам ослобођен од рада на свим врстама послова. Уместо да ме третира са поштовањем он ме је питао ко је Деки Плавшић са Фацебоок профила. Ја сам га питао зашто га то интересује, не пишем о њему већ о низу малверзација које се спроводе у граду Крушевцу од стране појединих утицајних чланова владајуће странке. Тога дана није дошло до договора о мом радном месту док се против мене и даље врши мобинг.

Дана 28. децембра 2016. године више од 10 инспектора СУП-а Крушевац извршило је, по налогу суда, претрес моје куће и целог мог имања. Ја сам био на послу, син ме је позвао да дођем кући јер је полиција дошла да врши претрес.

Уз присуство сведока, вођа групе Војкан Милуновић најпре је тражио да се откључа соба у којој се налазио сеф с оружјем, затим је отворио сеф у коме се налазило оружје мог сина. Оружје је било уредно обезбеђено сем једне старије ловачке пушке која је била у расклопљеном стању. Напомињем да је соба са оружјем била закључана и да је муниција била одвојена од оружја и сведоци ово потврђују.

Моја кућа је такође била закључана јер се и у мојој кући налази сеф са оружјем. Сведоци потврђују да је оружје било обезбеђено, празно и одвојено од муниције. Оружје и муниција остали су на столу у мојој кући. Сведоци и полиција наставили су претрес моје куће у кућу у којој живи мој син са породицом. Затим се прави врло кратак записник у коме се у једној реченици каже да на локацији Модрица није пронађено ништа противзаконито. Сведоци су, на моје инсистирање, потписали записник непосредно испод ове реченице како касније не би било могуће додати нешто у записник.

Још један детаљ везан за претрес: након претреса приметили смо да нам недостаје 900 долара. Ова уштеђевина налазила се у мојој кући. Тај новац шаље нам женина посестрима која је дуги низ година радила у Америци. Ја лично сумњам на Војкана Милуновића да је он узео кад је, како ја сумњам, пренео оружје из моје куће. Сумњам на њега зато што он прилично раскалашно живи са малом полицијском платом. Сматрам да је само он могао да узме новац јер је више пута излазио из куће мога сина и сумњам да је само он пренео моје оружје из моје куће у кућу мога сина.

Када ми је син јавио за претрес мени је било јасно да све долази од Зорана Трнавца, кума Братислава Гашића и да ће све намештено почев од претреса преко лажних порука на Фацебоок мрежи које тужилац Јовановић представио пред судијом, када га је судија питао шта имате ви против унука народног хероја, Јовановић је одговорио да имају три поруке из Пхотосхоп-а усликане. Речима судије: „..И ти си дошао са овим да ја малтретирам овог човека.“.

Од тога дана до данас имали смо још два рочишта где Братислав Гашић није на адреси на којој му се позиви уручују, а тужиоца Јовановића исто нема јер сам ја за ово време доста докумената припремио о томе ко је Братислав Гашић о чему сам у два писма обавестио и Александра Вучића и примио одговор од његовог тима да су у криминалу и да се обратим јавном тужилаштву. Коме да се обратим у Крушевцу кад Јовановић одбија да прими документацију приликом саслушавања и где ја доводим у сумњу исправност рада Јовановића. Приликом претреса, оружје за које имамо исправне дозволе, се одузима и мени и мом сину, а ради се, између осталог, и о трофејном оружју мога деде, народног хероја, које је било уредно мога обезбеђе у сефу што је документовано сликама.

Ја сам приведен у ПУ да дам изјаву. Изјаву сам дао и обавестио тада премијера, а сада председника Александра Вучића, о свему сем о плановима за убиство Саше Луковца.

Након тога, позван сам код јавног тужиоца Јовановића на разговор. У њега немам поверење, сумњам да све време врши опструкцију мог случаја. Увидео је да су поруке са лажног Фацебоок профила ништавне у поређењу са доказима које имам, а који се односе на добро организовану криминалну групу, злоупотребу службеног положаја итд.

Гашић и Јовановић се не појављују на рочиштима на суду.

Писма која сам упутио Александру Вучићу дају слику криминалне групе коју води Саша Вукадиновић, други је његов зет Зоран Јовановић, затим Миљко Радисављевић (који је закочио сваку пријаву), затим Миљан Петровић (који има улога да демонстрира силу и да „пегла“ ствари), затим Братислав Гашић (који је преузео улогу чувара када је Демократска странка изгубила власт), затим тужилац Јовановић и Зоран Трнавац (кум Братислава Гашића).

Након писма Вучићу, инспектора Војкана Милуновића начелник Миљан склања у одељење које се бави насиљем у породици, да би га заштитио, имајући у виду да му је био један од најоданијих инспектора и да је радио увиђај убиства Пете и Суше. Иако сам ја официр обавештајац, такав човек сада мене доводи у сумњу помоћу лажних извештаја тужилац Јовановић одбија да прихвати документацију коју имам о криминалним радњама.

Прекршајни судија Марина Ђорђевић доноси решење о одузимању оружја мени и мом сину и о плаћању новчане казне одбацивши притом изјаве сведока претреса, оригинални записник са претреса и слике које је понудио власник оружја, водећи се искључиво изјавама начелника Миљана и његовог инспектора и без било каквог другог доказног материјала.

Дана 28. августа 2017. године, у 12 сати, ја и један сведок претреса имамо суочавање по предмету 496/17-10 са неким од полицајаца али не и са инспектором Војканом, очигледан напор да се заустави неугодан сведок.

Данас ми је живот угрожен. Ја сам унук народног хероја Милована Плавшића, капетана комесара који је 1945. године погинуо на планини Ћичевиеи на Косову, убијен од стране Албанаца. Три трофејна пиштоља ми је одузето, мени драга успомена. Одузет је карабин мог оца Мирка Плавшића који је он добио 1982. године од тадашњег министра полиције, а као награду јер је био убачен у албанску иреденту захваљујући одличном познавању албанског језика.

Велика се неправда спроводи према мени и мојој породици. Сведок сам многих илегалних радњих помоћу којих су се ти криминалци обогатили злоупотребом службеног положаја.

Овом изјавом пријављујем сам себе уколико сам ја крив за претходно наведе илегалне радње.

Упозорио сам Сашу Луковца и захваљујући мојој дојави је остао жив. Покушао сам да се сам легалним средствима борим али на свим позицијама су њихови људи овде у Крушевцу. Свуда су заташкали сем писама које сам послао Александру Вучићу. Можда сам тим писмима спасао животе своје породице и сопствени живот.

Једино сте ми ви, одељење за корупцију и унутрашња контрола, остали у овој земљи Србији. У Крушевцу се свашта ради под кишобраном Бате Сантоса и начелника Миљана Петровића.

Стојим вам на располагању, одлучио сам да проговорим и спреман сам да сносим одговорност ако сам за нешто скривио…

Председнику Владе Републике Србије господину Александру Вучићу

Поштовани,

У претходном обраћању Вама предвидео сам шта све може да задеси једног поштеног човека који часно обавља свој посао и како може да се претвори његов живот и животи чланова његове породице у пакао. Кроз овај пакао ја се крећем већ четири године.

Осумњичен сам и подвргнут саслушавању јер сам наводно угрозио сигурност Братислава Гашића, мог суграђана. Такође сам осумњичен да сам посредно угрозио безбедност следећим лицима: Зорану Трнавцу мом садашњем генералном директору (који је породични кум Братислава Гашића), Зорану Јовановићу, мом бившем генералном директору (који је у сродству са Сашом Вукадиновићем, бившим директором БИЕ од кога је добио значку тј. службену исправу БИА-е коју ми је показивао више пута и коју је искористио кад га је зауставила саобраћејна полиција на путу за Трстеник и сумњам да још увек поседује ову исправу), Миљану Петровићу (блиски пријатељ Зорана Јовановића) који је тренутно начелник полицијске управе Крушевац, Саши Вукадиновићу, бившем директору БИА-е и мом бившем пријатељу Миљку Радисављевићу, бившем републичком тужиоцу за организовани криминал (близак пријатељ Зорана Јовановића и Зорана Трнавца, долазио више пута на тајне ручкове који су организовани од стране Јовановића у кругу Дуропака нерадним данима, где су били присутни сви претходно наведени и неки Карели)

Наводно угрожавање безбедности произишло је из моје пријаве неправилности у фирми Дуропак пре четири године. У то време радио сам на пословима обезбеђења и заштите на раду и заштите од пожара. За наведене послове поседујем активну лиценцу. Тортура креће прво вербалним нападима и увредама, а убрзо потом крећу и разне подметачине. Овим нападима и подметањима циљ је омаловажавање мене и чланова моје породице јер је у то време и мој син био запослен у истој фирми. Мом сину се подмећу напади на колеге и то се користи као изговор за отпуштање мог сина са посла. Мени је Зоран Трнавац, садашњи генерални директор изричито забранио приступ портирници која је моје радно место. Редовна су шиканирања и мени се одређује нови простор за рад на више нових локација (ходник без стола, затим канцеларија без прозора са голим бетонским подом у коју су ме непознате особе закључавале). Подмештају ми се фрапантне изјаве на основу лажних пријава колега из магацина који су блиски Зорану Трнавцу, затим се на огласну таблу поставија упозорење пред отказ уговора о раду, намењено мени али намерно стављено на огласну таблу да служи као пример другима који пријаве неку неправилност.

Пошто сам и ја људско биће, више нисам могао да трпим подносим тужбу за мобинг против генералног директора Зорана Трнавца, заменика директора зависног предузећа Ивице Нешића и неколицине запослених који су добили задужење да ме сваког дана провоцирају и омаловажавају не бирајући време и место. Лекарским налазом је утврђено да ми је здравије нарушено и то је и потврђено одговарајућом медицинском документацијом. Поступајући судија доноси пресуду у моју корист и налаже генералном директору и горе наведеним запосленима да из свог понашања отклоне све радње које су мобинг према мени и осуђује генералног директора да ми плати одређену новчану надокнаду.

Ова пресуда није спроведена у дело већ сам од осуђених добио озбиљне претње смрћу које су се односи се и на мене и на моју породицу. Знајући у каквим круговима се крећу осуђени озбиљно сам схватио упућене претње и морао сам да одустанем од спровођења пресуде. Трнавац и Јовановић су ми претили да ће ме неки људи скувати и појести. Будући да нису поднели жалбу у законском року, Трнавац покушава да преко свог кума Братислава Гашића поступајућем судији ипак поднесе жалбу на пресуду али је судија одбила да жалбу прихвати. Тако предмет завршава на Вишем суду у Крушевцу и ту сам заустављен новим озбиљним претњама.

У међувремену се обраћам инспекцији рада која констатује да на мом радном месту не постоје услови за безбедно обављање мојих радних дужности. Инспекција је констатовала да на мом радном месту нема сталног грејања, дневне светлости, одговарајуће подне подлоге и слично те налаже послодавцу да у задатом року отклони уочене недостатке. Због притиска на инспекцију, нису отклоњени недостаци нити је инспекција долазила у контролни преглед.

Ја сам премештен на друго радно место у мало боље услове рада али ипак незадовољавајуће имајућу у виду моје здравствено стање (дијабетес, висок крвни притисак, психички проблеми, операција ока због пуцања крвног суда што је било изазвано високим крвним притиском, за ово поседујем уредну медицинску документацију).

Путем службене изјаве дате ОСЛ СУП-а Крушевац износим своја сазнања о нелегалним радњама које су извршили претходно наведени Јовановић, Трнавац, Миљан Петровић, Саша Вукадиновић, Миљко Радисављевић као и директори неких банака и власници неких фирми попут Аце Карелија. Изјавом је обухваћен начин куповине акција малих акционара Душан Петронијевић, намерној продаји фирме Цепак, тајним ручковима и састанцима у Дуропаку…

Верујте ми да ми је врло тешко да се свега овога присећам, да поново кроз све то пролазим, па често питам себе, а сада и вас кад сам вам отворио душу, зашто ми неко гази моје уставом загарантовано право на живот, неповредивост физичког и психичког интегритета, право на слободу и безбедност, слободу мишљења и изражавања, право на рад итд. Ко и у чије име може свесно да крши Устав, сигурно не ови горе наведени. Сви они против Дејана Плавшића и ко зна колико још Дејана Плавшића.

На крају износим своју примедбу на рад помоћника тужиоца Саше Аврамовића који ме је саслушавао. Њему сам такође све ово предочио и понудио материјалне доказе како би он стекао праву слику о чему се заправо ради. Саша Аврамовић је одбио да прими фасциклу са доказима. Понудио сам да будем подвргнут испитивању на полиграфу и то је он такође одбио јер сматра то испитивање нетачним. На то сам му одговорио: „Хоћете ли да кажете да и мој премијер Александар Вучић лаже кад је био на полиграфу?“. Нисам крио да сам се лично Вама обратио писмом на шта он каже да „много воли овакве као ја који се жале Вучићу“. Ја не могу да верујем, а непријатно је било и записничару. На крају сам донео одлуку да их проследим Вама, пошто јавни тужилац не жели да прими доказе

Таблоид, Рикошет