Политичка и пословна каријера Ивице Тончева детаљно су описане у закону о борби против организованог криминала. Све је ту: страначка и државна функција, корупција и дуготрајна сарадња с мафијашким ганговима. Не бирајући средства, Тончев је стекао много. Власник је сумњиве империје у Бечу, целог Ниша и Социјалистичке партије Србије, а помало и Александра Вучића.
Прекретница у животу Ивице Тончева догодила се у загрљају Бориса Петкова, родоначелника сурдуличког клана, који је деведесетих година имао значајну улогу у транспорту хероина од Турске, преко Бугарске и Србије до европског тржишта. Слаткоречиви Петков препричавао је младом земљаку Тончеву неколико анегдота о Љуби Земунцу, Гишки, Kнелету и Ашанину, лаким лепотицама, скупим колима, адреналину, златним ланцима и металним лисицама. Тако је Сурдулица остала без талентованог аутолимара, виртуоза с аутогеним апаратом за варење, а Србија је добила специјалисту за варање.
Време је показало, Тончев је био одличан ученик. Ментор Петков обезбедио му је везе у српском подземљу и филијалама у иностранству, научио га је како да избегава сукобе с конкуренцијом и да сарађује с полицијом. Тончев је брзо савладао теорију олд схоол мафије, да би је касније надоградио властитом стратегијом, која је у пракси донела још боље резултате.
– Kриминалци и полицајци раде исти посао. Они су увек ту негде, поступци су им исти, раде са истом групом људи, размишљају исто, исто се понашају. Носе оружје и једни и други. С тим што полицајци бију по закону – говорио је Петков.
Тончев је схватио и унапредио ту дубоку мудрост. Закључио је да нису исти само криминалци и полицајци, него и политичари. Уз то, свидела му се Ал Kапонеова изрека, коју је Петков често цитирао: “Више се може постићи с лепим речима и пиштољем, него само с лепим речима”. Тончев је прихватио и ту девизу, само у модификованој, модернијој и безбеднијој варијанти: “Више се може постићи с лепим речима и новцем, него без новца”. У пракси је применио та два принципа и створио нову, модерну варијанту корупције. Повезао је криминалце, полицајце и политичаре. У томе је био толико добар да је све три сорте укључио у формирање свог актуелног статуса.
Никад нико од те феле није досегао висине на којима је сада Тончев. Мучени Петков, ни у ретким периодима које је провео ван затвора, није ни на телевизији могао да види председника државе, а његов ученик сад тог и остале функционере води на бечке екскурзије, по ресторанима и борделима. Ипак, ваља признати да му није било лако да стигне до тог нивоа, дуго је морао да улаже новац, време, снагу и живце у сарадњу с криминалцима нижег ранга од Вучића.
На врх злочиначког система Тончев се попео 2008. године, кад је постављен за саветника за европске интеграције Ивице Дачића, тадашњег првог потпредседника владе и министра полиције. Дачића је експресно интегрисао с нарко-босовима Дарком Шарићем и Родољубом Радуловићем, званим Миша Банана.
Мрежа за истраживање криминала и корупције објавила је снимак састанка Тончева и Радуловић, који је одржан 7. априла 2009. у београдском хотелу “Хајат”. Интимнији него с Аном Николић, Радуловић је Тончева грлио, тапшао по грудима, шапутао му на уво и љубио врло близу усана. Није познато како се тек мазе кад нису у јавности, али зна се да је Радуловић управо у то време организовао шверц 1,8 тона кокаина из Јужне Америке у Европу. Радуловић је својим бродовима “Голден” и “Верти” из Аргентине за Грчку транспортовао кокаин скривен у контејнерима са сојом. Kад је добио информацију да српска БИА и британска агенција СОЦА зна за ту акцију и припрема пленидбу, бродови су променили руту, скренули су у једну шпанску луку и истоварили дрогу. Kасније, на суђењу Шарићу и Радуловићу, то је потврдио сведок сарадник Драшко Вуковић, који је имао значајну улогу у том кријумчарском подухвату. Вуковић је рекао да је Шарићев клан информације добијао из врха Министарства унутрашњих послова, али да не зна тачно од кога.
Оперативци БИА, који су водили акцију “Мост”, знају и то, али џаба, процесуиран је само Бранко Лазаревић, тадашњи шеф кабинета министра полиције Дачића. Лазаревић је оптужен за одавање поверљивих полицијских информација Шарићевом клану. Специјални суд је, пре неколико дана, донео првостепену пресуду којом је ослободио оптужби Лазаревића, полицајца Бориса Геру, Шарићевог адвоката Радована Штрпца, па и Родољуба Радуловића. Судија Данко Лаушевић је из судских списа избацио доказе и обавио посао.
У поступку за шверц 5,7 тона кокаина, пре месец дана, Шарић је осуђен на 15, а Радуловић на 11 година робије. Шарић се већ више од четири године налази у притвору, а његов сарадник Миша Банана у бекству. Они су још добро прошли, бар у односу на неке друге ортаке Ивице Тончева.
(Наставиће се…)
