Приредио: Милош Обрадовић
Какво је право стање српске економије, зашто је за последњих десет година потрошено 113 милијарди евра за увоз иностране робе, како је политиком јаког динара и високе инфлације убијена извозна привреда, а стимулисана увозна, какво је стање у буџету, у каквој ситуацији се налазе јавна и државна предузећа – у својој књизи „Да сам ја Ивица Дачић, председник Владе Републике Србије саопштио бих народу истину о тешком економском стању Србије које преузима од претходне Владе“, описао је економсита Миодраг Скулић, директор Института за економско правне експертизе
(фото: Миодраг Скулић)
Ову анализу сам публиковао да бих указао новоформираној Влади мандатара Ивице Дачића да се власт не узима само ради владања, већ и ради полагања рачуна народу. Пошто Влада Мирка Цветковића није налазила за сходно да народ, преко Скупштине Србије, извести о стању економије и финансија, те о стању и постигнутом успеху у приватизацији привредног и банкарског сектора, укључивши и јавна предузећа и предузећа са већинским капиталом Републике Србије, као и о стању у буџету Републике, одлучио сам се да на овај начин обавестим јавност о стању у државној благајни и стању у привреди и банкарству. По мом мишљењу мандатар Ивица Дачић треба да задужи новоименоване министре да сачине примопредајне записнике са досадашњим министрима или извештаје ранијег и садашњег министра о стању дугова и проблематици која се преузима. Затим да нови председник владе са досадашњим председником сачини заједнички извештај о затеченом стању, који ће се у најкраћем року доставити новоизабраној Народној скупштини Републике Србије. Уколико неко од досадашњих министара или досадашњи председник Владе не жели да у томе учествује, сачиниће се комисијски записник о затеченом стању. Уколико се не поступи на изнети начин, све дубиозе, празна државна благајна и сво тешко стање, остаје новој Влади, као омча око врата, објашњава Скулић за Балканмагазин мотиве за објављивање ове анализе која на видело износи мрачну економску садашњост у скоро свим аспектима једне привреде.
Миодраг Скулић
Скулић тврди да је Србија доживела слом привреде и да је земља доведена на руб пропасти и то поткрепљује крајње узнемиријућим подацима.
Од 2001. до краја 2011. године увезено је робе за 113 милијарди евра, а извезено 53 милијарде, па је направљен робни дефицит од 60 милијарди евра, а истовремено смо се по том основу задужили за 60 милијарди евра. Посебно битна околност за пропаст привреде је да је Србија остала без сопствених банака, јер 24 иностране банке учествују у укупном капиталу српског банкарског сектора са више од 86,6 одсто. Република Србија и АП Војводина, јавна предузећа и фондови у власништву банака учествују са 7,48 одсто, домаћа правна лица, укључујући и она са сто одсто иностраног капитала, имају 4,9 одсто учешћа у капиталу домаћих банака, а физичка лица остатак од 0,98 одсто.
За банке Хрвати кажу: оне привреди и грађанима дају кишобран кад је сунце, а узимају кад је киша. Са 3,4 милијарде евра унетог капитала иностранство је купило домаће тржиште са 7,3 милиона становника и добило потрошаче за увоз њихових производа, у просеку за 54 евра по становнику, а домаћа, највећим делом уништена и угашена привреда заједно са предузећима са већинским иностраним капиталом у банкама има само 4,9 одсто капитала. Познато је да ко држи новац, тај држи и привреду, каже Скулић.
Да би се страним банкама отворило тржиште, кључан корак је била ликвидација четири водеће српске банке – Београдске банке, Беобанке, Инвестбанке и Југобанке, али то је имало и други циљ. Наиме Скулић истиче да је циљ овог потеза да се из финансијске струке искључе дугогодишњи банкарски стручњаци, а да се преко Агенције за осигурање депозита укључе млади експерти, са којима се преко Агенције за приватизацију отварају два процеса: продаја свега оног што странце интересује и ликвидирање домаћих произвођача, међу којима су 91 пољопривредно индустријски комбинат са хиљадама хектара земљишта, фармама, фабрикама сточне хране, кланицама, млекарама, уљарама, пиварама, фабрикама хране и пића, па и сопственом малопродајном мрежом.
При томе су четири банке чији су били дужници 2.000 великих, средњих и малих производних предузећа, одстрањене од вођења поступка “лечења” тих фирми, репрограмирања дугова, јавне продаје и учешћа са својим кадровима у стечају и процени вредности имовине и наплати својих потраживања, напомиње аутор ове публикације.
Скулић доказује и да је рецесија од 2009. године далеко већа него што је то приказано статистичким подацима о паду БДП-а. Према званичним подацима пад БДП-а у 2009. години износио је 3,1 одсто, где је највећи допринос дао пад прерађивачке индустрије од 15,3 одсто.
Укупни приходи свих привредних субјеката су у Србији 2009. године износили 66,6 милијарди евра, рачунато по просечном средњем курсу евра у тој години. То је било ниже за 19,2 одсто у односу на укупне приходе остварене претходне године. Тиме се добија реална слика о степену којим је погођена привреда Србије, о резултатима наше транзиције и наших привредних и опште друштвених реформи, а делимично узрокованим и светском економском кризом. Приказани пад привредне динамике од 19,2 одсто одсликава аутентичне узроке пада животног стандарда и запослености. Да би се што пре изашло из кризе било је неоходно да се пође од реалних економских параметара. Замагљивањем стварног стања ублажава се оштрица деловања и одгађа предузимање потребних акција, објашњава овај економиста.
Приказ пословања у 2010. и 2011. години још више је погоршао структуру и задуженост укупне привреде. Аутор напомиње да су финансијски резултати привреде у 2010. и 2011. години потпуно нереални због одржавања курса динара. Према његовим речима тек ће у овој години бити показани прави резултати изражени у еврима.
Када евро крајем године пређе границу изнад 130 динара и на тај начин опадне вредност динара за око 23 одсто, тада ће обавезе по кредитима уговорене са каматом увећаном за девизну клаузулу, довести до лома у билансима привреде, а губици из 2010 и 2011. године ће испливати на површину. Привредници ће, с јесени ове године, кориговати своје калкулације и инфлација ће нагло порасти у четвртом кварталу ове и првом полугођу идуће године. Плате и пензије могу остати у динарима на нивоу из 2011. године, али изражене у еврима опашће за више од 20 одсто, што ће узроковати смањење потрошње, пад увоза и укупан пад животног стандарда. Како и буџет скоро 45 одсто зависи од висине увоза, доћи ће до пада прилива И дефицит у буџету ће се повећати на изнад 15 до 20 одсто планираног његовог обима. Зато је нужно да се утврди по чијим налозима је вођена монетарна политика и курс динара држан на високом нивоу, да би се прикрио неуспех претходне Владе и Демократске странке, као владајуће партије, упозорава Скулић.
Као једну од главних полуга деценијског урушавања индустрије које се завршило деиндустријализацијом са учешћем индустријске производње са мање од 20 одсто у БДП-у и отпуштањем преко 600.000 радника, Скулић препознаје политику девизног курса, односно форсирање јаког динара, које је подстицало увоз, а уништавало извоз.
Просечан курс евра према динару током 2005. године износио је 82,9 динара за евро, у 2006. 84,19 динара за евро, у 2007. 79,98 динара за евро и у 2008. години 81,47 динара за евро. У те четири године курс је фактички био фиксиран, односно у 2008. у односу на 2005. годину динар је чак ојачао за 1,74 одсто. Међутим инфлација у истом периоду износила је 47,6 одсто. На овај начин за извознике је расла цена инпута, плате, порези и доприноси док су своју робу продавали стално за исту вредност евра. Зато је цветао увоз, а извоз није могао да расте, јер је у те четири године увезено робе за 49,3 милијарде евра, а извезено само 25,4 милијарде евра, па је већи увоз од извоза за 23,9 милијарди евра, а степен покривености увоза извозом износио је у те четири године само 48,5 одсто.
Сваком разумном човеку је јасно да се оваквом политиком курса динара, посебно у периодима кретања инфлације изнад три одсто годишње, уништава извозно оријентисана привреда, а подстиче увоз, напомиње Скулић.
Ова политика није прекинута одласком Радована Јелашића са места гувернера јер је динар, на пример, и током 2011. године јачао иако је инфлација била скоро 10 одсто.
Током целе претходне деценије вођена је иста политика која је резултовала изузетно прецењеним динаром у односу на евро, а последично огромним трговинским дефицитима који су се финансирали задуживањем. Тако је од 2001. до 2011. године вредност евра повећана са 60,67 на 104,64 динара, односно 42 одсто. Истовремено је инфлација износила 377,3 одсто, односно цене су за 11 година повећане 3,77 пута. Резултат је укупни увоз у овом периоду од 113 милијарди евра уз дефицит од близу 60 милијарди евра.
Мањак у буџету у овој години износиће преко две милијарде евра, а држава мора да се задужи 4,4 милијарде евра како би вратила доспеле главнице и камате и финансирала тај мањак. О коликим сумама се ради најбоље илуструје податак да је вредност целокупне производње 1,65 милиона тона пшенице и 3,5 милиона тона кукурузаа годишње у Србији мање од једне милијарде евра.
Опасније од дефицита је структура буџетских прихода где највећи део чине приходи од ПДВ-а са 360 милијарди динара. Међутим, у оквиру ПДВ-а са чак 69 одсто учествује приход од ПДВ-а од увоза. На тај начин сваки покушај да се избалансира платни биланс и да се смањи увоз довео би буџет у још веће проблеме. Насупрот томе, Скулић набраја 117 посебних републичких организација и фондова, агенција, управа, завода. Уз то постоји 716 јавних предузећа у Србији, где се посебно издваја четири, Путеви Србије, ЕПС, Србијагас и Железнице који дугују четири милијарде евра.
Колики хаос влада у бирократији, Скулић показује примером да се у Централном регистру хартија од вредности воде предузећа која су одавно избрисана из регистра привредних друштава. На пример, ПИК Кикинда се још може наћи у Централном регистру хартија од вредности иако је обрисан још у августу 2007. године. Централни регистар који је затворено акционарско друштво у власништву државе и који је у прошлој години остварило 108,5 милиона динара прихода, предузећа која су у стечају или реструктурирању воде као нормална акционарска друштва, пише Скулић.
„И на крају, за овакво стање у Србији, неко мора бити одговоран. Мој покојни професор др Коста Васиљевић који је докторирао 1941. на Сорбони, био шеф рачуноводства Народне банке под заклетвом и најбољи познавалац биланса у бившој Југославији, говорио је студентима и нама сарадницима: ´Лекар уништи један или неколико живота, а економиста цео народ!´. Зато, за почетак, на основу десетогодишњег рада на документацији ове анализе и хиљадама пратећих анализа, које се налазе у личном архиву Института за економске правне експертизе слободан сам да именујем, ако су налази у овој анализи тачни, следеће кривце: Мирољуба Лабуса, Божидара Ђелића, Млађана Динкића, Александра Влаховића, Мирка Цветковића и Радована Јелашића.
Балкан Магазин
