Генерације Срба су своју слику о Другом светском рату у окупираном Београду формирале гледањем безброј пута репризираних Отписаних. Док су Прле, Тихи и наводни комунистички покрет отпора чинили подвиге достојне Супермена и Бетмена заједно, можда смо били свесни колико је та романтична прича далеко од историјске истине. Али тешко да је много гледалаца, посебно оних млађих, могло да замисли праве прилике у окупираном главном граду.
Друга једна прича, неки кажу знатно веродостојнија, казује да су током Другог рата немачке окупационе власти у Београду јавно апеловале да грађани провере податке пре него што денунцирају ближње своје, јер је достава било толико да ни Гестапо ни Специјална полиција нису могли да их обраде. Било је, наводно, више пријава него становника главног града Србије! Није тешко замислити осећање које је овакво понашање окупиране словенске раје изазивало код пословично дисциплинованих, оданих и социјално укалупљених Германа. Име тог осећања је – гађење. Постоји и друго, подједнако прецизно одређење – презир.
А да ли сте гледали пренос расправе о Томиној платформи? Ако јесте, можда сте приметили да је ДС, вероватно омашком услед потпуне дезоријентисаности изазване вишемесечним медијским ваљањем у сопственим фекалијама, најпре предложила некакав „патриотски амандман“, односно поједине у међувремену избачене формулације из првобитног предлога Николићеве платформе. И шта мислите, да ли је логично да такав амандман буде прихваћен од оног што неки и даље, упркос здравом разуму, називају патриотском влашћу? Не. И не само што амандман није усвојен, већ се у том тренутку, како пише Вукадиновић, „збуњена и запрепашћена власт жали западним амбасадорима да ‘жути’ скрећу са европског колосека“. Тада под притиском западних газда протектората званог Србија демократе брже-боље повлаче свој амандман уз невешто образложење како су само „хтели да истерају на чистац власт и њено неискрено европејство“. Уследила је нова рунда жестоког препуцавања наводне власти и наводне опозиције, као представа за лаковерни народ. На крају су обе стране новчића званог пропаст Србије, демократе и социјал-напредњаци, сложно гласале за дословно унакажену резолуцију која значи само нови корак уназад у одавно посусталој борби за Космет.
Шта евроатлантске газде осећају према својим српским доушницима? Поново, само гађење илити презир. Издајнике нико никад не воли.
И тако, згадивши се и презревши, чак два пута у горњим редовима, нашли смо се у једном караказану из кога воде два путића. Осетимо ли, поред презира, поред гађења, и мржњу, ону према целини сопственог народа, на путу смо другосрбијанства. Али то је већ дијагноза. На тај пут је, наиме, немогуће стати без доминантног утицаја (погрешне) генетике и, само донекле, кућног (не)васпитања. Уверен сам да друго објашњење генезе фрикова попут Србљановићке, хероине с кокаином и Твитером – не постоји. Научници су већ открили ген задужен за оданост идејама либерализма, рецимо. Када неко, ваљда између два мотања џоинта, упореди Марш на Дрину с Лили Марлен, сигурни смо да тамо негде чучи и ген одговоран за мржњу према народу из кога је индивидуа потекла. Слично мислимо о онима који се „поносе“ тиме што су напустили писмо српског народа, ћирилицу.
Други излаз из нашег караказана је много интересантнији, али и захтевнији. Окупација наравно не може бити оправдање за поменуте поступке наших доушника, ни она некадашња, нацистичка, ни ова данашња, евроатлантска. Да ли ћемо доћи до тога да невоље што нас деценијама прате имају узрок (и) у нама самима? Снагу, организованост и бројност српских непријатеља не доводим у питање. Од кад смо записани на брдовитом Балкану, противник је увек ту, различитих боја, али неспорни фактор кога не смемо превиђати. Међутим, фокусираност на непријатеља има рђаву страну у превиђању себе. Увек кривимо неког другог, а не видимо себе, не успевамо да проценимо сопствене поступке, да размотримо своје мане. А само сагледавање сопствених недостатака може бити почетни корак у мукотрпном раду на самопоправљању, на колективној индивидуацији или обожењу.
Анализа мана властитог национа не сме бити препуштена следбеницима медијски свеприсутног другосрбијанског култа, јер се стомак њихове мржње према српству никада не може напунити, те се неуморно храни свим расположивим подацима. Зато то мора бити прворазредни задатак искрених српских родољуба. Национализам, дакле, не сме бити некритичко величање свих особина народа, већ обрачун с разоткривеним недостацима који народ вуку у пропаст. Био би то уистину коперникански преокрет у приступу родољубљу и почетни корак ка српском васкрсу. Зато, учинимо тај немали напор, за почетак погледајмо истини у очи.
