Скоро две деценије супружници Дарко (50) и Светлана (42) Јелић из забитог засеока Јантурине на Пештеру, Месна заједница Баре у општини Сјеница, живе у нади да ће сијалица засијати у њиховом дому, да ће веш-машина и фрижидер коначно “прорадити” и у њиховој кући. За то време изродили су шесторо деце: Мића (16), Милоша (14), Марка (10), Марјана (7), Марију (2) и Маријану (2), много тога се променило на Пештеру, само је њихов дом још у мраку и само њихова деца још уче и пишу домаће задатке уз светло свеће и петролејке.
– Изгледа да су се сви који треба да нам помогну заверили против нас, а највише Електродистрибуција, општина Сјеница и држава Србија. Чак и кад добри људи из целе Србије, а посебно из дијаспоре, хоће да нам помогну, кад сакупимо неки новац или кад се појави донатор који би коначно обасјао наш живот, Електродистрибуција, односно ЕПС и општина Сјеница нам “подметну ногу” и ми и даље останемо у мраку. Ми смо још на почетку 19. века, за нас време и живот као да су стали, има ли тога још негде у Србији? – пита се Светлана Јелић док у металном кориту пере ручно како би колико-толико одржала хигијену и додаје:
– Захваљујући писању “Вести”, помоћ су нам слали добри људи из целог света. У једном тренутку имали смо 4.000 евра, нудили смо Електродистрибуцији у Сјеници сав тај новац, да они финансирају остатак и да коначно решимо проблем. Један архитеката и добротвор из Беча нудио је да уради пројекат и новчано нам помогне, нису хтели ни да нас саслушају. Још нам стоје 2.000 евра припремљених за електрификацију. Џаба. Без активног учешћа општине и државе не можемо да добијемо струју. Интересујемо их колико лањски снег. Кад год се неко од новинара или од донатора заинтересује за наше невоље, општинари га одмах сасеку тврдњом да је наш “ранч” на територији Црне Горе и да наводно због тога не могу да нам помогну. Лаж. Истина је да замишљена граница прелази преко нашег имања, али кућа и сви објекти су нам у Србији, у општини Сјеница, односно у Србији увек гласамо, деца нам иду у школу у Црвском, селу које је у општини Сјеница.
Зато су Јелићи донели одлуку да више не чекају.
– Наш најстарији син Мићо није наставио школовање. После завршеног осмог разреда остао је у селу. Сјеница је предалеко (око 30 километара), зиме су ужасне, да путује не може. Нисмо могли ни да га самог оставио у Сјеници. Ових дана осми разред завршава и Милош, бојимо се да ће и он остати овде у овој пустињи и мраку. Зато смо чврсто одлучили да нешто променимо. Молићемо општинаре, ЕПС и државу још до јесени, ако нам не помогну распродаћемо ово стоке што имамо и као номади ћемо кренути некуда где има светла. Мој отац Томислав умро је пре две године у мраку, и мајка ми је преминула а да није дочекала светло, е, ја нећу! Идемо, па шта буде – поручује Дарко Јелић и каже да се горко насмеје када (на транзистору) чује политичаре док причају како држава брине о селу и сваком свом грађанину.
Захвални на помоћи
Јелићи нису гладни, ни жедни, за хлеб и воду, кажу, увек имају. Ипак, многи наши читаоци су им слали прилоге из Аустралије, Европе, Америке који су им помогли да школују децу (путују километрима на коњу), да се обуку, обују и зими добро угреју. Наша позната певачица Марија Шерифовић својевремено им је послала три лежаја (тада су имали троје деце) на којима малишани и данас спавају. Много су јој захвални, никада кажу неће заборавити ни друге донаторе и подршку коју су стално добијали.
Без икаквог обзира
– Да би Јелићи добили струју потребно је да “жица” превали два километра. Чак и да су на територији Црне Горе, а нису, општина Сјеница и Електродистрибуција, да имају бар мало обзира према Светланиној и Дарковој деци, могле би да им доведу светло до границе, а они би га лако пребацили до куће. Ово је само изговор за небригу, незаинтересованост и нерад. Све би могло да се заврши старим дрвеним бандерама и не би коштало више од 5.000 евра. Завршили би то, сигуран сам, добри људи својим прилозима, али овде се ради о струји коју не смемо да дирамо без сагласности ЕПС-а и дозвола општине. У Електродистрибуцији Сјеница су измислили да би електрификација Јелића коштала 20.000 или 25.000 евра – прича хуманитарац Хидо Муратовић који деценију и по помаже овој породици.
Д. Н. Петровић, Вести
