Слаби су изгледи да за нашег живота видимо крај светске економске кризе. Криза је фактички постала перманентно стање на које се треба привикавати. Томе служе различити ријалитији. Постмодернистичка идеологија све то релативизује, све вредности поравнава, и деконструишући прошлост и садашњост, припрема нас за постхуману (или: постхумну) будућност.
Ви сте, господине Оцићу, из четвртог покушаја разрешени дужности секретара Одељења за друштвене науке САНУ, које је и иначе маргинализованo јер је у последњих 15 година добило само једног члана. Зашто је важно, бар званично најелитнијој српској институцији, САНУ, да уклони баш вас, свакако једног од наших значајнијих научника?
То се догодило само мојом „грешком“, објављивањем књиге Спорови о будућности Србије и САНУ. Шта и како даље? Други део: Истина и слобода (ИСТЕР и 4СЕ, Београд, 2018 – скраћено БС2), из које је постао видљив делић процеса „постмодернистичке“ деконструкције САНУ: у визији њених „реформатора“ она треба да промени агрегатно стање, од (предмодерног) чврстог у (модерно) течно а потом у (постмодерно) гасовито, другим речима да „испари“, односно да се трансформише у невладину организацију, вероватно сорошевског типа, с обзиром на степен инфилтрације сорошевских манира – и пројеката! – у САНУ у последње време. Или да се деградира у једну од многих струковних академија, што се види из све бројнијих научностручних скупова које „осмишљавају“ председник САНУ Владимир С. Костић и дописни члан Александар Ђ. Костић на којима, поред озбиљних научника што изгледа ту служе само као смоквин лист, учествују – чак држе уводна слова – партијски и НВО активисти (боркиње и борци за разна права), експерти, менаџери, идеолози… То се помодно зове: „отварање Академије“, „мултиперспективност“, „нове вибрације“ и сл.
Највише ме погађа то што ми у Академији не дају да радим. Не погађа ме уопште што сам макнут с места секретара Одељења друштвених наука. Ту дужност нисам ни желео: и претходни секретар Одељења академик Данило Баста, после оставке 2015. због тога што нико на изборима за нове чланове САНУ није примљен у наше одељење, а и ја као кандидат за новог секретара нудили смо на скупу Одељења академику Чавошком да замени колегу Басту, он је то одбио, уз врло занимљиво образложење. После се предомислио… У мом кратком излагању („Зашто ме смењују“, БС2, стр. 193) наведено је подробније зашто сам макнут у монтираном политичком процесу 22. јуна 2017, за који се у Академији одомаћио израз „Осма седница“. Разлози нису личне природе како би се то могло закључити из денунцијантског и клеветничког писма дописног члана Александра Ђ. Костића које је послужило као основни „доказни“ материјал на том суђењу секретару једног одељења САНУ, феномену незабележеном у историји САНУ и њених претходника. А можда и у историји европских и светских академија наука. Ја сам ту само „мања“ колатерална штета у борби која се последњих деценију и по, мање-више у потаји, али у последње време и врло осионо, води у Академији: застрашују се људи, уцењују пре свега избором у звање редовног члана, здравственим услугама, или на разне начине придобијају, „стимулишу“ да подрже пројект урушавања, односно (само)укидања Академије. Најпре, смањењем броја чланова Одељења друштвених наука, па других одељења хуманистике и уметности. Ту су већ постигнути „завидни“ резултати: у одељењима друштвених наука, историје, језика и књижевности, те музичке и ликовне уметности свега је трећина чланова САНУ, док су две трећине у одељењима природних, техничких и медицинских наука.
Да би се тај циљ постигао, нису бирана средства: анонимна писма, прљаво лобирање, али и пропрано, умивено лобирање звано дружење (!?) – таквих дружења у последњих годину дана било је четири, у септембру и октобру биће још четири, верујем овога пута уз присуство новинара – намештање избора, кршење статута и закона наметањем „демократским“ или „самоуправним“ кампањама и манипулацијама, штетних промена статута, промене изборне процедуре у току изборног процеса за нове чланове САНУ, онемогућавање да се ради на научноистраживачким пројектима, посебно мултидисциплинарним, као што је „Будућност Србије“, неефикасна и неправедна расподела средстава за истраживања, оптуживања оних који нешто раде да се боре за власт. Као илустрацију навешћу само, данас већ антологијску реченицу потпредседника САНУ, академика Зорана Поповића упућену мени на чувеној „Осмој седници“: „Сада, када ти је угрожена власт, не бираш средства да је задржиш, чак се хваташ и за Статут!“
Томе сам се као секретар супротстављао „горљиво“ – како је иронично коментарисао председник САНУ – бранећи аутентичне интересе Одељења друштвених наука, не дозвољавајући колико је то могуће маргинализацију друштвених наука у САНУ и увредљиво потцењивачки однос председника према тим наукама. Напомињем да је председник САНУ предложио медицинарку, директорку института у којем је он раније директоровао да учествује у реализацији пројекта Стратешки правци развоја привреде Србије; не треба посебно помињати да су тај пројект „осмислили“ В. Костић и А. Костић, јер председник, по сопственој изјави, боље од свих у САНУ „зна економију“, физику итд.
Супротстављао сам се негативној политизацији Академије, политичарењу које статус и рад Академије директно доводи у везу с политичким циклусима, упрезању читаве САНУ у реализацију партикуларних политичких амбиција, супротстављао сам се корупцији, комерцијализацији, јачању менаџерске функције у САНУ, трговини утицајем, естрадизацији Академије, гушењу слободе говора, цензурисању мојих иступа на седницама Председништва, и шта још да поменем… Превише за једну ауторитарну личност која тежи тоталитарној власти и која све гледа кроз призму власти и борбе за власт. Ту је и параноја у вези с другим мандатом (избори за ново часништво САНУ су на пролеће 2019). Дакле, председник је у праву што ме сменио. И предуго је толерисао „ударе на његов образ“ и моје „нападе на Академију“. Шта је друго могао да уради него да прогласи ванредну ситуацију и предузме политичке, револуционарне, ванредне мере засноване на „принципу функционалности“, како је председников потез теоријски образложио председник Статутарне комисије академик Зоран Петровић, након што је теоријско образложење академика Косте Чавошког за моје смењивање – принцип правичности – доживело фијаско.
Дакле, председник академик Владимир С. Костић сменио вас је само због „деликта мишљења“?
И због тога, али још више због једног другог деликта, иначе пионирског, оригиналног изума Француске револуције – деликта постојања. Зато је председник Костић морао да прибегне политичким, револуционарним методима. Јер није могао правним, којих сам се ја све ово време скандала чврсто држао, тако да мирно могу да чекам одлуке надлежних правосудних органа, ако уопште ствари дођу до судског спора. И зато су све те револуционарне одлуке, укључујући и одлуке годишње скупштине из маја 2018, бесправне, тј. ништавне, јер: Ex injuria jus non oritur! (Право не проистиче из неправа!).
Шта је био повод за смену секретара Одељења друштвених наука?
Непосредан повод за смењивање секретара Одељења друштвених наука крије се у предстојећим изборима за нове чланове САНУ у новембру 2018. Требало је да будем искључен из процеса предлагања и бирања нових чланова због принципијелног става и понашања, због чега је уклоњен и академик Данило Баста, јер председник САНУ је био убеђен да Оцић неће подржати кандидате који су „пријатељи“ другог мандата председника САНУ, него ће тврдоглаво инсистирати на квалитетном научном делу, а не на неким ваннаучним консидерацијама. Пре свега, требало је унапредити председниковог фаворита А. Ђ. Костића, дописног члана у редовног, препознатљивог по потписивању туђих радова и усвајању цитата свих Александара Костића, ма где они били, па и чувеног сексолога Александра Костића. С обзиром на то да он не испуњава елементарне услове за то и да председник САНУ мисли да секретар Одељења неће подржати тај председников предлог потребно је било инсценирати, иначе непостојећи, сукоб између секретара и А. Ђ. Костића и онда то приказати као лични сукоб. Тај сукоб ће онда постати једина препрека за избор А. Ђ. Костића за редовног члана. Ту препреку ће онда „у интересу Академије“ елиминисати председник Костић. Беневолентни председник ће сукоб превазићи молећи емотивно-моралистички све актере у изборима да се издигну изнад личних размирица и „анимозитета“ двојице чланова и да предложе А. Ђ. Костића за редовног члана јер се он у последње три године „толико жртвовао за Академију“. То се и десило 8. маја 2018. на „скупу“ Одељења друштвених наука када су се осам редовних чланова САНУ – три из Одељења друштвених и придодатих пет из Одељења историјских наука – једногласно изјаснили да се А. Ђ. Костић изабере за редовног члана, иако су сви, као и чланови Извршног одбора Председништва, чланови Председништва и управник послова САНУ, били упознати с мојим коментарима библиографије А. Ђ. Костића, односно његовим фалсификатима (в. подробније у БС2, стр. 132–166: Мува орала волу на рогу стојећи. Случај дописног члана Костића, 1–7). После тајног гласања о кандидатури А. Ђ. Костића, како стоји у записнику с тог „скупа“, сви гласачки листићи су уништени (!?).
Можда сам старомодан или наиван (или глуп) – а вероватно све то заједно – када сам се определио да идем трагом истине (и јавности) и супротставио се ономе што ја видим као разорне, чак ништитељске, „мрачне силе“. И приклонио се усамљеничком свету следбеника принципа организовања античких олимпијских игара (стваралачко такмичење, без умрежавања!) које немачки политички филозоф Армин Молер назива „агонисти“ (и који представљају тиху радну већину у САНУ), без илузија да могу да победим удругу безделника, потајника и пригодничара (УБПП), малобројну али чврсто организовану, добро умрежену (у свим режимима власти добро уиграну техникама „бршљан политике“), потајничким акцијама одвојену од већине, углавном неинформисаног, чланства САНУ. УБПП се представља као судбински фактор, отуд повремене демагошке претње оставком председника САНУ, чија леђа, наводно, чувају моћни заштитници.
Из докумената које сте хронолошким редом објавили у одељку књиге Истина и слобода, произлази да је одлука којом сте смењени незаконита. Можете ли да се изборите против оних који су, очигледно, имали подршку врха САНУ, или чак задатак да вас смене?
Прво, не желим да се борим против било кога, а онда не могу ни да се изборим, јер ми то није ни циљ. Мој циљ је дефинисан у уводном тексту другог тома Спорова о будућности Србије који носи наслов: Истина, не победа! Опстанак и развој, Истина и слобода, називи су два дела комплементарног садржаја зборника Спорови о будућности Србије и САНУ чији је део наслова Шта и како даље? У новом издању овог зборника, чији трећи том пишем, поднаслов би могао да гласи: Опстанак, Истина, Слобода, Правда и Развој, а допуњени део Спорова о будућности Србије – Куда (да) иде Србија? И тај зборник, као и прва два тома овог сабирника, представљаће стални позив наотворени дијалог о будућности Србије, који је изостао 1989. и због чијег изостанка је српско друштво платило врло високу развојну цену.
Изгледа да је ваше разрешење „кап која је прелила чашу“ у ситуацији када уместо предлозима решења друштвених проблема САНУ у фокус јавности доспева због сумњивих избора нових кандидата за чланове Академије. Какви су кадрови, заправо, добродошли у кровну институцију српске науке и уметности?
Који нови чланови су добродошли у највишу институцију српске науке и уметности дефинисано је Статутом те институције, односно Законом о САНУ: најбољи. Какве „кадрове“ жели врх Академије види се из дебата које се последњих месеци воде на страницама штампе и по друштвеним мрежама.
Ако се осврнемо на деведесете, и сетимо се хистеричних напада на Меморандум САНУ као необорив документ српског национализма, а што је за резултат имало да у овој установи отад па до данас „замре“ свака иницијатива која би била на линији националног интереса Срба и Србије, коме и чему онда служи САНУ?
То је суштинско питање, на које одговор треба потражити од актуелних и ранијих часника САНУ.
Из ваше богате и стручне и научне биографије, и ваше професуре и на Западу где сте се школовали, и на Истоку, јасно је да сте стекли завидно знање. Међутим, САНУ и поред тога није радо подржала вашу иницијативу о оснивању Института економских наука под својим окриљем, као ни књигу Могуће стратегије развоја Србије. Због чега су они непотребни актуелним креаторима економске политике?
То знају само исти ти креатори економске политике Србије. Предлог за оснивање озбиљног независног економског института у окриљу САНУ дао је 2010. проф. Ђорђе Попов (можда је то разлог што зборник с тог скупа још није објављен; надам се да ће ускоро изаћи из штампе). Предлог је био у процедури у САНУ годину дана и онда га је годишња скупштина 2011. усвојила, да би 2012. врх Академије на скупштини покушао да ту одлуку поништи. Зашто је рад Института суспендован и чије интересе он угрожава може се видети у БС2, стр. 197–2012 (Предлог за оснивање ИЕН САНУ) и стр. 193–196 (Закулисна елиминација једног института).
.jpg "Др Часлав Оцић: Убили су Бога, сад убијају човека")
Шта свету који се, очигледно, приближава „задњим временима“, доноси глобална, како кажете, турбокапиталистичка цивилизација, и борба против аутентичних вредности сваке појединачне културе, а за рачун профита искључиво оних који највећи део свеукупног капитала држе у својим рукама?
У ери глобалне цивилизације глобални моћници интензивирају рад на својеврсном историјском инжењерингу – безусловна заповест новог Правила службе која гарантује опстанак и ширење те цивилизације у знаку је Капитала и гласи: аутентична политика и култура не смеју да стоје на путу економској експанзији транснационалног капитализма. И по цену саморазарања ове цивилизације, којој је изгледа то иманентно, јер апсолутна, глобална турбокапиталистичка цивилизација бори се против свега што је у основи сингуларно, аутентично: против нације и националне државе, против права, против науке, против васпитања и образовања, против породице, против вере, против традиције уопште, па и против рада. Упрошћено речено: против квалитета, а за квантитет! Против вредности, а за корисност; против креативности, а за имитацију и симулацију; за униформност, а против диверзитета; за сивило и досаду медиокритетства; максимизацију количине и брзине…
То води све јачој милитаризацији и општој дехуманизацији.
Још је Карл Шмит тврдио да је рат излаз из кризе: излаз из мале кризе је мали, а из велике – велики рат! (Неки историчари и економисти сматрају да се из Велике кризе тридесетих изашло тек и коначно Другим светским ратом.) Стварање кризних жаришта и покретање ратова без победника (no win war) и преко опуномоћеника (war by proxies) после Корејског рата средином минулог века (први такав рат) постало је ствар рутине моћника. А изгледа и нужност, јер се структура производње и потрошње, на пример у САД, драстично променила у корист војноиндустријског комплекса, тако да било каква динамизација привредне активности, односно излазак из кризе, подразумева раст производње оруђа, оружја и муниције. А тражњу је могуће повећати само ако се крене у неки нови рат. Ту су и профити највећи и брзо се остварују. Дакле, инвестиција у рат је у привредама такве структуре најисплативија инвестиција.
Реална и „надреална“ спекулативна економија, заснована на војној и политичкој моћи, а не на економској ефикасности, перманентно нарушава равнотежу (пре свега капитала и рада) потребну за одржив привредни и укупни развој. Да ли је ту пређена тачка сингуларитета? Ако јесте, онда ту, у погледу будућности човечанства, никаква наука не може помоћи. Можда једино ако оне које Перкинс назива „економским убицама“ у овогодишњем избору за нове чланове САНУ примимо у Академију, они прођу катарзу и препорођени („упреподобљени“) крену да чине добра дела.
У свету доминирају тенденције замене културе забавом, тј. заборавом, обука замењује образовање, технике убеђивања преумљивањем потискују, чак укидају науку, а политичка сцена поприма све више обележја циркуса и сточне пијаце. Њиховим дискредитовањем губи се аутономија појединих друштвених сфера (политике, науке, здравства, просвете, спорта, медија…), срозава се њихов квалитет, губи се њихова аутентичност и разлог постојања. Личности постају све више индивидуе редуковане на функцију пореског обвезника и потрошача; међутим, све мање је произвођача који би могли бити опорезовани и који би се својим зарадама на тржишту потрошних добара појавили као носиоци ефективне тражње. Падају буџетски приходи, пада тражња; зато настају кризе.
Изгубљен је тиме и смисао развоја. Слаби су изгледи да за нашег живота видимо крај светске економске кризе. Криза је фактички постала перманентно стање на које се треба привикавати. Томе служе различити ријалитији. Постмодернистичка идеологија све то релативизује, све вредности поравнава, и деконструишући прошлост и садашњост, припрема нас за постхуману (или: постхумну) будућност.
Немогуће је завршити овај разговор а да се не осврнемо на став председникa САНУ, академикa Владимирa Костићa од 18. октобра 2015. да „у овом тренутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово…“. Да ли су то академици научно доказали да Срби на земљи која представља њихову духовну вертикалу кроз векове немају ништа, па 15 одсто суверене српске територије прилажу идеји стварања „Велике Албаније“?
То може да каже само човек који није прошао ни кроз капију зрелости ни кроз капију одговорности, а који арогантно претендује да носи ореол мудрости. Најблаже речено та изјава је срамна. Њоме је актуелни председник Академије осрамотио све (живе и преминуле) часне и мудре чланове Академије. Шта су академици „научно утврдили“ о Косову и Метохији може се видети из садржаја Зборника Учешће САНУ у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији: прилози чланова и одељења САНУ (ур. Марко Анђелковић, САНУ, Београд, 2018), пре свега из тамо објављених библиографија. Овим су се зборником чланови Академије, да би сачували образ, фактички оградили од противуставне и неодговорне изјаве актуелног председника САНУ Владимира С. Костића.
ДОКУМЕНТ ЗА БУДУЋА ПОКОЉЕЊА
Хтео сам састављањем књиге докумената о споровима о будућности Србије и могуће, али закочене, улоге САНУ у томе не само да сведочим да у ружним и штетним стварима не учествујем, да се дистанцирам од деструктивних работа, већ и да малкице рефлектором јавности осветлим самовољу и зловољу, властољубље и среброљубље, јавности недоступна, чак и „посвећеним“ круговима мање-више непозната збивања у „коридорима моћи“, у „зони сумрака“… То је пре свега, документ за будућа нека поколења; најпре да се чуде, а онда да непристрасно просуђују. И можда извуку поуке…
ИСТИНА И НАУЧНИ ДИЈАЛОГ
Сматрам да у САНУ треба да водимо искључиво дијалог на научним основама, не полемику. И зборник Могуће стратегије развоја Србије из 2014. био је позив на дијалог. И предложени мултидисциплинарни међуодељењски пројект Будућност Србије је позив на дијалог… Реаговао сам књигом на проблем. Од мојих опонената очекујем да реагују књигом на књигу. А онда на основу свих тих књига да се поведе разговор на тему: Куда (да) иде наука, привреда, друштво … Србије? А где да се води тај јавни дијалог него у храму науке, јер, као што би то рекао немачки филозоф Петер Слотердајк, академске институције су хетеротопи, другачија места, где се трага за истином.
У СРБИЈИ НЕМА СТРАТЕШКОГ МИШЉЕЊА
САНУ, њено стање и перспективе симболизују стање и перспективе Србије. У Србији нема стратешког мишљења, још мање стратешког делања. О неким алтернативним визијама и да не говорим. Под лажном заставом модернизацијских реформи Србија се пљачка, распарчава и поробљава. Зато сам у САНУ организовао два скупа о могућим стратегијама развоја Србије (МСРС) које су резултирале обимним зборником од преко хиљаду страна. Зато, засад безуспешно, покушавам да покренем поменути истраживачки пројект о будућности Србије… Због тога је и група истраживача из Академије и ван ње који су сарађивали на МСРС основала ИСТЕР – Институт за стратешка техно-економска истраживања.
ЕКОНОМИЈА ЈЕ НОВА РЕЛИГИЈА
Максимална количина и максимална брзина врхунске су и једине вредности; оне замењују сваку вештину – и, дакако, врлину. Дакле: што више, што брже једино је мерило успеха. А да бисмо били успешни морамо се инкорпорирати: влада је постала корпорација, партија је постала корпорација, и болница је корпорација, то је и школа, и научноистраживачки институт (да ли је и САНУ на том путу?), чак и црква, војска је професионална, плаћеничка (солдати убијају за солде)… Циљна функција корпорације је максималан профит. Дакле, школа више не образује и не васпитава, научници не трагају за истином, војници не бране земљу, политичари не брину о општем добру. Сматра се да је државничко понашање атавизам прошлости, свештеници не брину о душама верника, економија је постала нова религија.
„ПОСТЧОВЕК“ БИЋЕ БЕСПОЛНИ КИБОРГ
Људи губе смисао егзистенције, постају сувишни: сматра се да у развијеним западним земљама више од половине оних који сада ступају у радно способно доба никада неће добити посао. Идеологија модерне је убила Бога, идеологија постмодерне убија човека. Његов наследник, „постчовек“ или „натчовек“, по схватању „трансхуманиста“, биће бесполни киборг испуњен имплантима (у Немачкој је већ донет закон о трећем полу), који ће се размножавати помоћу вештачке оплодње, имајући притом могућност да егзистира у разним „телима“. Главна тежња је – достизање биолошке и „дигиталне“ бесмртности и стварање „суперразума“, према коме ће човек бити створење нижег реда. (Узгред; у САНУ је тај процес самоoбоготворења код неких њених чланова већ прилично поодмакао.)
(Извор: Печат/ Невенка Стојчевић)
