ГРЧКА данас велика је поука како се пријатељи из Европске уније понашају према својим члановима, када “сиртаки” није баш по нотама западних и бриселских моћника.

То је у овом тренутку опомена и за Србију да се замислимо, да ли је ЕУ баш “рај” коме стремимо или би нам било боље да останемо само њихови сарадници и политички “симпатизери”.

Невоља је у томе што ЕУ највише мрзи симпатизере. Јер, то су, на пример хтели да буду Руси који су развили трговину и размену робе, капитала, услуга, па видимо како се то завршава.

Значи, за нас је намењен статус да морамо да желимо да идемо у Европску унију, а они да нам то не дају. Али, уколико бисмо рекли да прекидамо интеграције, суочили бисмо се са грубом политичком и економском одмаздом, изолацијом, санкцијама разних врста. То су правила игре.

Због тога су наше власти хрлиле ка ЕУ. Више због страха од освете него због вере у светлу европску будућност.

И сада имамо Грчку, као једно од огледала тих наших стремљења. Европа би њих пустила и одгурнула од себе, али се плаше домино ефекта јер већ у реду чекају Португалија, Италија и Шпанија.

Наслућујем зато, да ће Грчка постати европски Чиле. Пробудиће се ускоро невладине организације, свесна омладина, реплике “отпора”, евроатлантска пешадија… Није искључено ни да се у таквом некаквом расплету, и након низа преокрета, поново постави некакав пуковник на чело земље. Као Пиноче.