Протеклих месеци проблем Косова и Метохије доживео је готово пуну трансформацију у медијским извештајима који су се не мало одразили на животе обичних грађана. Лето је протекло у ишчекивању оружаног напада на Србе на северу покрајине који су требали да изведу албански сепаратисти у синхронизацији са америчким НАТО снагама. Уместо тога одиграна је права представа за медије где су Американци чак приказани као велики пријатељи Срба. То се поклопило са кампањом америчке амбасаде поводом 100-годишњице истицања српске заставе на Белој кући што је употребљено да се изврши медијски „пуч“ и сломи оправдано осећање Срба да су им Американци непријатељи. У прилог томе користи се чак и теза да Срби имају подршку америчке администрације да „не изгубе цело Косово“ већ да север покрајине врате под окриље матичне државе Србије…
Турбулентно време у коме се може доћи до разних претпоставки а од којих ни једна, осим црних слутњи, не изгледа баш извесно, захтева трезвено размишљање и поглед на читаву ситуацију. Саговорник „Анфора“, др Маркус Пападоплус је политиколог, експерт за догађаје на простору бивше Југославије и СССР-а, оснивач и уредник британског магазина „Прво политика“ (www.politicsfirst.org.uk) који своје утиске и сазнања дели са нашим читаоцима.
Протеклих месеци извештаји о „нападу на север Косова“ којим су Албанци требали да „заузму“ тај део покрајине насељен Србима, преокупирали су све медије у Србији. Међутим, када се зна да је српска власт предала албанским сепаратистима на преговорима у Бриселу „све што се могло предати“, нејасно је шта би био циљ Албанаца у том случају. Шта би таква кампања могла значити?
Верујем да постоји могућност да је органозовани напад на северу Косова и Метохије заједнички планиран у Београду, Приштини и НАТО-у, односно Америци. Образложење је да би то послужило као изговор да се север Косова поново уједини са Србијом а да Београд призна Косово као независну државу и успостави званичне односе између Владе Србије и албанских власти у Приштини. Александар Вучић би тада могао српском народу да каже, да је као резултат његове владавине, део Косова вратио отаџбини док би Хашим Тачи могао албанском народу на Косову да каже да је, као резултат његових акција, осово коначно слободно и безбедно од утицаја Србије (а онда би наставио да формира оружане снаге Косова са коначним циљем да се Косово припоји Албанији). Осим тога, свој циљ би постигли колонијални господари у Србији исто и на Косову и Метохији, Америка то јест НАТО и Европска унија, да испуњавањем и тог захтева њихових власти комплетирају мисију потпуног потчињавања Србије.
Нажалост, знамо да је у том смеру већ доста тога учињено. Вучић и режим у Србији су предали контролу севера покрајине албанским сепаратистима. Утисак је да је ова кампања страха била у корист српских власти. Тачније, због више него отворено погубних и катастрофалних потеза, српској јавности се чини да је немили сценарио био пре свега потребан Вучићу. Како то видите?
Александар Вучић, који показује све знаке мегаломаније, тренутно је под огромним притиском његових господара у Вашингтону и Бриселу како би окончао нерешени резултат Србије са косовским Албанцима. Из онога што је мени речено од извора унутар и изван Србије, Американци и Европљани говоре Вучићу да се њихово стрпљење са њим већ прилично отањило као последица његовог неуспеха да натера Србију да призна Косово као независну државу, и још су му рекли, не штедећи речи, да ће гледати да га замене ако не одради то што они желе. Како би заштитио свој положај као председника Србије, и како би осигурао сталан ток финансијских награда које је добио од Американаца и Европљана за извршавање њихових налога, Вучић тражи начин на који би, с једне стране, омогућио Србији да призна Косово и, с друге стране, сачувао понос Србије над покрајином – тако би подела Косова би могла да буде одговор на његове нарцистичке и опасне снове.
Вучићев режим се непрестано хвали да је изградио одличне односе са њима а медији у Србији су опет пренели да је, осим Албанаца, амерички КФОР односно НАТО, требао да буде укључен напад. Зар то није чудно?
То се може објаснити аргументом да уредници тих новина, чији су надређени део политичког миљеа актуелног режима, износе такве оптужбе знајући да ће их јавност одбацити као смешне што би онда поплочало стазу САД/НАТО-у да заправо оркестрира насиље на северу Косова. То је психолошка техника.
У том случају спроводе се заиста необичне технике. Режимски таблоиди и медији навели су да се албански терористи припремају у логору Бондстил. Међутим, не тако давно видели смо и да српски војници одлазе тамо али тек да играју фудбал. Није ли то све онда политички циркус? Или нешто још горе?
Морамо да се сетимо да је од свргавања Милошевића у октобру 2000. Србија постала колонија Запада а као једну од последица имамо и успостављање веза између издајничке власти у Београду и криминалних власти у Приштини. Стога следи, да уколико дође до насилних инцидената на северу Косова, елементи српске војске би више него вероватно скривено имали свој удео у томе. Али би смо такође требали да размотримо и могућност да се прича о планираној провокацији на северу Косова може сматрати „лажном заставом“, операцијом осмишљеном у Београду, Приштини, Вашингтону и Бриселу да би се насилно створила повољна могућност изналажења политичког и мирног решења између Србије и сепаратиста са Косова. Вашингтон и Брисел су неуморно жељни да Србија призна Косово тако да би могли да користе опцију насиља и могућност политичког решења да би постигли свој циљ. Ако се планира насилна провокација, онда ће они који стоје иза тога прикривати тај план пласирајући дезинформације да збуне људе. Политичка, војна и медијска превара биће у самом срцу било ког плана за спровођење насиља на северу Косова.
Многи су у Србији убеђени да би евентуално насиље било „изговор за издају“ како називају политику Алкеснадра Вучића према Косову и Метохији, да ли то има основа?
Без сумње, да. Вучић жели да задовољи своје колонијалне госодаре по сваку цену и очајнички жели да крене даље од теме Косова и Метохије. Искористио би насиље на северу Косова како би рекао стоичком али исцрпљеном српском народу да би то могло довести до још једног рата, па ако би признање Косова као независног, док би север на покрајине повратио, спречило рат, онда би то било у интересу Срба. Не заборавимо да, ако би Вучић искрено бринуо о Косову и Метохији, никада, никада, никада не би ангажовао Тонија Блера као једног од његових саветника и позвао га у Београд. Блер је, дословно, српски убица и наћи ће се на дну српске историје као један од највећих непријатеља са којима се суочио српски народ. Једини пут када би се Вучић требао срести са Блером требало би да буде пред Судом у Београду, где ће бившем британском премијеру бити суђено за убиство Срба, укључујући и убиство српске деце. Али авај, Вучић не гаји никакав интерес за колевку српске цивилизације – Косова и Метохије – и брине се само за огромно богатство које је акумулирао из Вашингтона и Брисела због чувања Србије као роба Запада.
Срећом, стицајем разних околности, до насиља ипак није дошло. Ипак, да ли можемо да сматрамо да је, са Владом која преговара са сепаратистима и ратним злочинцима, опасност по становништво прошла?
Све док је Србија прикована за Америку и ЕУ, страдање српског народа ће се наставити и биће изложен даљој опасности. А са пројектом Велике Албаније који узима замах, Запад, који презире све српско, излазиће у сурет будућим албанским захтевима да и други делови Србије буду инкорпорирани у Велику Албанију, пре свега се то односи на Прешевску долину. Спровођење пројекта Велике Албаније знатно олакшан од Американаца и Европљана представља вишеструку страшну претњу за српски народ, укључујући територијалне интервенције али би и српска села, насеља и градови могли да буду поплављени дрогом чинећи Србију средиштем трговином људима и оружјем. Док су Албанци хваљени на Западу, на Србе се у западним престоницама гледа као на инфериорну врсту људи који постје само да би се користили и употребљавали зарад остварења добитка запада. Ја, лично, већ дуго сам сведок расизма према Србима у британским коридорима власти – српски народ Британцима не значи ништа, Британци према Србији и Србима осећају само охолост и презир. И знам да исто расположење према Србима влада унутар америчких коридора моћи. Дакле, да би Србија живела безбедно, Срби морају устати и ослободити се од окова западног империјализма. За српски народ нема другог избора.
Није мали број оних који су убеђени да иза свега стоје Русија и Америка које су у читавој ситуацији склопиле одређени договор о развоју догађаја?
Не постоје опипљиви докази који би то подржали и нисам чуо ништа што би указало на то да Вашингтон и Москва разговарају једни са другима поводом статуса Косова. Заиста, нема разлога зашто би Американци морали да консултују Русе о Србији и Косову, с обзиром на то да су америчке марионете успешно инсталиране и у Београду и у Приштини тако да Русија има мало утицаја (и, тренутно, интересовања) на Балкану. Поред тога, америчка политика на Косову под Доналдом Трампом је иста као и под Бараком Обамом, Џорџом Бушом, или Бил Клинтоном; наиме, Косово је кључни амерички савезник и кључно место на Балкану за америчку војску да буде присутна. Такође, Трамп има блиске везе са албанским лобијем на Капитол Хилу и развио је срдачан однос са такозваним „амбасадором“ Косова у Вашингтону.
Одмах пошто је постало јасно да ће се какав такав мир на окупираном Косову и Метохији одржати, муњевито је дошло до извесног тренда под називом „размена територија“ где би Србија мењала своје за своје са албанским сепаратистима. Чини се да се бивша и актуелна америчка администрација сукобљавају око тога. Једни су против поделе Косова и Метохије док сам Александар Вучић јавно заступа тезу о „демаркацији са Албанцима“ или размену територија. Како то видите и шта мислите, како се догађаји могу наставити?
Убеђен сам да је његов став одвојен од осећања и ставова српског народа у вези са Косовом и Метохијом. Срби неће толерисати своју власт ако призна Косово као независно. Косово и Метохија је срце српског идентитета, а покрајина је насилно, брутално и немилосрдно отета од српског народа. Историја показује да Срби не толеришу страну владавину у својој земљи. Дакле, било који покушај Вучића да призна Косово као независну државу, могао би врло вероватно да води не само његовом паду већ и збацивању западног колонијализма у Србији. Можда је статус Косова и Метохије оно што је потребно да српски народ покрене у ослобађању од стране тираније. На крају крајева, не може бити компромиса око Косова и Метохије. Ако то значи чекање 50 или 100 година да се врати српској отаџбини, онда нека тако буде. У међувремену, Србија би требало да чини све што је могуће како би расветлила и ослабила криминалне власти на Косову и Метохији који су отели покрајину и претворили у је у терен за перверзије, наркотике, оружје, трговину органима иоружјем, исламизам и тероризам.
Тачно је, већина Срба је против било каквог облика признања „независности“ своје покрајине али велики део Међународне заједнице неуморно намеће баш такава исход?
Од када је мишљење српског народа важно у данашњој новој Србији? Одговор је да оно што Срби мисле није од значаја за прозападну квислиншку владу у Београду. Српски народ није консултован ни о чему од стране сопствене владе – од европских интеграција до војних маневара са НАТО-ом, од продаје српске националне индустрије преко Геј прајда до Косова и Метохије. То је апсолутно ругање демократији и служи само за јачање онога што сви Срби знају, конкретно, да је Србија данас роб Запада и да су је поробилииздајници. Сада, устремивши се ка Косову и Метохији, Александар Вучић и Ана Брнабић уопште не брину о срцу Србије и колевци српске цивилизације. Штавише, оно до чега је њима стало је очување сопствене владавине и даље широм отварање својих џепова ради задовољења сопствене похлепе како донели решење за Косово по вољи њихових господара у Вашингтону и Бриселу, од којих оба постају све нестрпљивији због неслагања између њихових савезника у Београду и Приштини. Како би зацементирали западну доминацију на Балкану Америка и Европа морају да имају решење за Косово тако да они кажу Вучићу и Брнабићевој да спроведу „размену територија“ са албанским терористима у Приштини. Тиме би Вучићу и Брнабићевој био отворен пут за признање „независности“ Косова и Метохије. У случају да се то догоди, српска покрајина би могла бити заувек изгубљена, а Вучић и Брнабићева би се нашли у аналима српске историје, сурвани на само дно двоје издајника на епских размера.
Ако не српски народ онда се стиче утисак да би то Русија могла да спречи. Запад фанатично говори о јаком утицају Русије, иако је он неприметан на терену. Да ли уопште постоји? Ако постоји, шта Срби могу добити и шта могу изгубити без утицаја и помоћи Русије?
Русија има веома мали утицај у Србији и на Балкану као целини. Западна доминација у бившој Југославији остварена је током деведесетих и почетком 2000-их када је Русија била слаба сила на међународној сцени. За сада, Москва има неколико начина за вршење натегнутног утицаја у региону, укључујући и проблем Косова. Једна за другом државе, бивше југословенске републике, приступају Европској унији или НАТО-у или су на путу у том процесу. Као Турци и Аустро-угарска пре њих, Америка и ЕУ су нови колонијални управници Балкана.
Али бих волео и ово да додам: Само Срби могу себе да спасу. Срби се не могу ослањати на стране силе да их ослободе – Срби морају сами да започну процес! Зато позивам Србе да се осврну на своју славну историју када су се у различитим приликама ослобађали страних тиранија: Карађорђе Петровић и Милош Обреновић против Османлија или борба против нациста у Другом светском рату… Плашим се да ако се српски народ не уједини Србија може бити изгубљена вековима, а Срби заробљени на неодређено време. Разлике у српском друштву, поделу на леве и десне, комунисте и националисте, Запад обилно експлоатише и користи како би Србе држао у ропству. Сваки пут када се Срби међусобно расправљају, непријатељи у Вашингтону и Бриселу одушевљено трљају руке. Треба бринути само о томе да је Србија слободна и независна, а да српски народ води безбедан и стабилан живот и живи у складу са српским вредностима и културом. Мора се ујединити против рака што Запад јесте, у противном ће Србија бити прогутана и изгубљена.
