Тема „Косово и Метохија” није смела да се нађе на дневном реду парламента по личном налогу Вучића Маји Гојковић.
Интервју др Предрага Митровића за најновију Геополитику о „разграничењу“, Косову и Метохији, Прешеву, Медвеђи и Бујановцу, НАТО интересима на Балкану, албанској мафији, размерама и модалитетима пљачке Србије, „инвестирању у стране инвеститоре“, регионалним разликама и развојном заостајању југа Србије, али и начину решавања економских и других проблема Србије…
***
*Г. Митровићу, део територије Р. Србије је окупиран, након НАТО агресије 1999.г. Сада се појавио нови изазов, боље рећи претња по суверенитет, кроз иницијативу Председника Републике о “коначном решењу проблема Косова и Метохије”, кроз “разграничење”. Како Ви оцењујете ову иницијативу?
Желим да подсетим јавност да сам новембра 2017. у оквиру Пете НАТО недеље у Београду у организацији Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) Јелене Милић, без страха пред НАТО генералима, агентима ЦИА, са ратним орденом из 1999. на грудима изјавио да агресија није завршена потписивањем Кумановског примирја, те да је уместо ратних дејстава, која јесу нанела штете, али нису сломила ни војску ни народ, НАТО променио методологију окупирања Србије. Та методологија огледала се кроз обликовање политичко-медијског простора, уз онемогућавање било какве јавне критике исте. Ослабљен је систем националне безбедности.
Институције државне власти и националног суверенитета подређене су међународном праву и наднационалним институцијама (ЕУ, ММФ), а националне економске структуре потчињене су интересима транснационалног капитала, увлачењем у дужничку зависност српске државе, привреде и становништва, подстицањем хаоса у друштву, подривањем ауторитета државе, корумпирањем и деморалисањем њене националне елите, релативизацијом устаљеног система вредности, позитивног наслеђа националне историје и обликовањем јавног мњења кроз средства шунд масовног (дез)информисања.
За методолошку реализацију овог „пројекта” унапред су бирани и припремани „компрадори” (људи који пристају да раде за интересе странаца; који су у ранијем периоду живота имали сукоб са законом, неку „флеку” из младости, без адекватног стручног звања или знања; послушни, морално лабилни, они чији је систем вредности сведен искључиво на новац, склони манипулацијама, ПОГОДНИ ДА БУДУ УЦЕЊЕНИ). Такви су у Србији заузимали кључна места у држави, постављани су на најодговорније дужности и то су они којима се без обзира на незнање, афере, очит криминал и кршење највиших закона Србије мора обезбедити што дужи опстанак на власти.
Овај догађај сам споменуо само из разлога да изнесем став да идеја разграничења и није иницијатива Вучића. Реч је о иницијативи НАТО земаља, пре свега САД и Енглеске. У више наврата од 6. октобра 2016. народни посланици Двери су подносили председнику Скупштине Србије захтеве за сазивањем посебне седнице на којој би се расправљало о КиМ. Ниједна седница није заказана, ни одржана. Тема „Косово и Метохија” није смела да се нађе на дневном реду парламента по личном налогу Вучића Маји Гојковић.
Преузете обавезе довођењем Вучића на власт 2012. године долазе на наплату у наредним месецима. Трамп не контролише своју комплетну администрацију, али резидуали претходне америчке администрације не праштају дугове, а још мање непоштовање преузетих обавеза. Вучић и његови блиски сарадници су у поприличном проблему и налазе се између преузетих обавеза према западним менторима, криминала, узурпације свих нивоа власти у држави и Устава и закона Србије , са друге стране, који не препознају термин „разграничење”, већ исти карактеришу као велеиздају и допринос стварању „Велике Албаније” под благословом и у интересу пре свега НАТО-а и САД.
*Основа те иницијативе је подела КиМ, а све се више говори да би она подразумевала и “размену територија”, односно да би Србија за северни део требало Албанцима да преда, остали убедљиво највећи део КиМ, плус територије на југу Србије, пре свега Прешево. Које би то имало геополитичке последице по Србију и како карактеришете ову наопакост?
Приликом посете албанског председника Нишанија Прешеву у марту 2017. јавно сам поставио питање Вучићу и државним органима да ли су свесни да се ситуација на југу Србије компликује и да након „Тиранске платформе”, намењене македонским Албанцима, шиптари крећу у офанзиву на југ Србије? Наравно, званични Београд је ћутао, јер је још 14.10.2016. приликом посете Еди Раме у Нишу Вучић дао пристанак на „размену територија”.
Годинама уназад пишем о дешавањима у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи и улози врха СНС, СПС, српске полиције, криминалаца и албанске мафије у реализацији пројекта стварања „Источног Косова”. Оно што су лична запажања јесте да су битни ресурси југа централне Србије и северног дела Косова већ дужи низ година под експлоатацијом политичке мафије и криминалних структура и албанске и српске стране.
Имам утисак да је тај посао био важан за пуњење страначких каса и лично богаћење високопозиционираних политичара на власти пре будућег уступања на експлоатацију америчким, енглеским, немачким, француским мултинационалним корпорацијама, а што налази потврду у најновијим предлозима уговора о разграничењу Србије и Косова. Да споменемо рудник Леце, Трепчу, језеро Газиводе, Бујановачку, Врањску, Сијаринску и Куршумлијску бању, нпр. Имао сам прилике да видим неколико различитих „докумената о разграничењу” о којима се преговарало. Оно што је оставило јак утисак на мене јесте да је сваки наредни предлог „документа о разграничењу” био гори по српску страну и са израженијим захтевима албанске стране и представника НАТО.
Јако је важно нагласити да је кроз последње „понуде” Вучићу да потпише званичан документ о нормализацији односа Србије и Косова мотив Албанаца и НАТО да добију контролу над моравско-вардарском долином и Коридором 10, припајајући Прешево Косову, проглашењем Бујановца специјалним дистриктом и проглашењем Коридора 10 „интернационалним заштићеним путем”, који ће стратешки служити за брзи транспорт НАТО трупа из Егејског ка Црном мору правцем Солун-Ниш-Бургас.
*Колико је идеја о размени територија албанска, а колико се наслања на планове НАТО-а о повезивању албанских лука на јадранском и бугарских лука на Црном Мору, коридора који би ишао преко Косова и Метохије и југа Србије, а са циљем експанзије Северноатланске алијансе на Исток?
Врло бурно, али нажалост без ефеката у медијима, реаговао сам на доношење Резолуције о правима Албанаца у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, Скупштине Косова од 06. јуна 2013. године. Доношење те резолуције указивало је на будуће кораке Приштине и њених ментора са запада да се у коначно „решење питања Косова” укључе општине Прешево, Бујановац и Медвеђа. Пре више од две године саопштио сам став да изградња ауто-пута Ниш–Приштина није у интересу грађана, већ да је реч о задатку који Вучићев режим мора да заврши уз „најповољније кредите” које ће добити од финансијера.
Суштински, поменути део пута Ниш–Приштина представља део коридора Драч-Приштина-Ниш-Бургас за транспорт трупа из Јадранског у Црно море, у правцу Крима и Русије. Види се то и кроз „предлог разграничења” где НАТО тражи мандат на Косову у наредне 33 године, а узимају и битну војну базу „Цепотина” и везују је са базом „Бондстил”, док стратешки исте штите изградњом базе у Вљори и ваздухопловне базе у Кучова у Албанији. Ваља нагласити да поред халабуке која је трајала три дана око тзв. Војске Косова, ни у медијима ни међу политичарима у Србији се та тема више не спомиње.
*Ви сте указали и на опасност да албанска мафија покушава да да дође у власнички посед ресурса на југу Србије, пре свега у општини Медвеђа. Поред Агроиндустријског комбината, која су још предузећа на мети албанске мафије. Да ли је то економска операција или је и она део овог ширег плана где Србија треба да буде пресечена на најосетљивијем геостратешком делу и да се тако још више удаљи од мора и луке Солун и традиционалног савезника Грчке?
Пројекат стварања „Велике Албаније” на тлу централне Србије обухвата територије од Прешева, Бујановца и Медвеђе до Лесковца и Ниша, коју Албанци називају „Источно Косово”. С тим у вези спроводе се две независне, а повезане активности. У Прешеву и Бујановцу где Албанци располажу демографским ресурсима, спроводе тактику кроз политичке институције и исељавањем Срба. У Медвеђи где немају ту моћ спроводе „економско освајање” куповином предузећа и куповином непокретности од Срба и фиктивним пријављивањем боравишта Албанаца са КиМ, уз помоћ корумпираних полицајаца у ПУ Медвеђа. Ова стратегија дело је Кочо Данаја, промотера тзв. „Природне Албаније”.
Средства којима купују предузећа на југу долазе од продаје наркотика, од новца који прикупља мафија. Траг новчаних токова треба пратити преко Сицилије до Торина. Неки иду преко Женеве, где се мешају са средствима из ИПА фондова ЕУ, што значи да и ЕУ, финансира „Велику Албанију”. Део средстава иде на црно, а део преко Привредне коморе Србије за реализацију грантова. Други трансфери иду преко фонда за Балкан за развој туризма. На основу огласа Агенције за приватизацију, била је најављена продаја Агроиндустријског комбината „Лесковац” Д.П. у стечају из Медвеђе, коју сам уз помоћ појединих савесних људи успео да спречим.
Реч је о земљишту површине од нешто више од 584 хектара на парцелама у КО Медвеђа, Пусто Шилово, Стубла, Негосавље, Газдаре, Маћедонце, Боровац, Богуновац, Петриље, Реткоцер, Спонце, Туларе, Мала Браина, Пороштица, Медевце, Мркоње, Сијаринска Бања, Сијарина, Равна Бања, Стара Бања, Маровац, Бучумет, Рујковац, Гургутово, Горња Лапаштица, Ђулекаре, Дренце, Леце и Гајтан. Почетна цена била је 650.000 евра. За куповину имовине поменутог предузећа били су заинтересовани албански „привредници”. Реч је о 11 % територије Медвеђе.
Срце операције стварања „Источног Косова” је рудник „Леце” у Медвеђи, захваљујући чијим резервама Албанци могу без додатних улагања да откупе целу Медвеђу. Како се то ради, Шиптарима је показала тадашња врхушка Демократске странке која је за 4 године власти из рудника извукла и у џепове ставила милијарду евра, али су исте послове наставили да раде и напредњаци од 2012. године. „Фармаком МБ” М. Богићевића купио је 2008. рудник „Леце”.
„Фармаком” запада у проблеме ликвидности, а ниоткуда се појављују – Ивица Којић, тада државни секретар и Синиша Мали, данас министар финансија (кога по злу Лесковчани памте и због малверзација са „ФХИ Здравље”). Од представника банака, поверилаца, поменути су тражили да одустану од наплате од „Фармакома” како би предузеће наставило да ради до доласка коначног купца. План није реализован, јер су и неки од поверилаца отишли у стечај. Уместо докапитализације долази се до другог решења.
Компанија „Life Stone Capital”, чији је власник Марк Брајант, основала је 24. априла 2015. оснивачким капиталом од 100 динара и са једним запосленим, „Л.Ц. Леце” д.о.о. Београд и одмах од стечајног управника, преузела рудник у закуп. Само из „Златне Главе” месечно се извуче 1.000 тона руде чија је вредност 350 долара по тони. Укупна вредност је 17,7 милиона долара годишње. То је само привремено решење. За рудник „Леце” интересује се „Металфер” са седиштем у Милану, које има представништва у Пољској и Бразилу. Још док су демократе биле на власти успостављена је веза са представништвом „Металфер”-а у Бразилу, а преговарачи испред ДС-а били су Душан Петровић и Ружица Ђинђић.
По преузимању власти СНС је само преузео „бизнис” и поменуте контакте. Контролу на терену су вршиле су перјанице напредњака: сада покојни Предраг Микић и Драган Стевановић Боске, актуелни државни секретар у Министарству привреде и координатор СНС-а за Пчињски округ, који је у јако блиским везама са албанском мафијом, и чије је службене злоупотребе Вучић прогутао „вишим интересима”. Ваља повести рачуна и о Љајићевој активности продаје српских бања на југу које се нуде турским, арапским и албанским „инвеститорима”.
*Које су размере пљачке, колико је новца изнето из земље? Ви сте о томе говорили отворено и са конкретним подацима?
Тако је. Вашингтонски Global Financial Integrity 2015. потврдио је моје анализе да је из Србије у периоду од 2002-2015. године изнето 53,708 милијарди долара. НБС и Министарство финансија располажу овим подацима и имају инструменте како би спречили нелегално изношење новца. Нажалост, не реагују. О корупцији у локалним самоуправама, сведочи моја анализа, потврђена од Државне ревизорске институције да је само у периоду од 2008. до 2014. године ненаменски потрошено невероватних 59 милијарди евра. За ове малверзације, као и штету коју су начинили од 59 милијарди евра, поднето је само 1.364 пријава.
Кривичне пријаве против функционера се не решавају, већ застаревају у судовима. Желим на нагласим, први сам и за сада једини грађанин Србије, економиста који је још 2013. године због анализа о пословању страних корпорација био кривично гоњен и који је на суду доказао да део страних инвеститора исисава капитал и новац износи на приватне рачуне у иностранству; да пројектују пословање са губитком како би избегли плаћање пореза на добит Србији; доказао случајеве нељудског опхођења страних „газди” према радницима; указао на методе нелегалног изношења новца од стране страних банака из Србије и „само” уз опомену пред отказ на послу био правоснажном пресудом ослобођен свих оптужби тужиоца – конзорцијума страних компанија. То за окупирану Србију није била вест.
*Како коментаришете економско стање у Србији. Да ли се слажете са оценом да постоји континуитет економске политике Србије од 5. октобра до данас, који се заснива на неолибералном моделу и предаји ресурса у руке странцима. Шта треба урадити да би се спречио суноврат привреде?
Транзициони процеси су у фазама спровођени: приватизација, макроекономска стабилизација, спољноекономска дерегулација и либерализација, приватизација банака, законска прилагођавања, покушаји реформи пореског система, јавног сектора, усклађивање фискалне политике, развој финансијских тржишта, генерално, реформе које би требало да повећају кредибилитет, конкурентност, спровођене су парцијално, несистематски, изостанком контроле ефеката и под утицајем политичких фактора, додатно су мултипликовале негативне развојне ефекте. Рецесионим таласом 2012. опоравак је заустављен.
Одсуство визије у конципирању и некритичка примена модела који су преписани од међународних институција, довела је Србију до пропасти, а за протагонисте, може се рећи да су извршили економски геноцид над српском привредом. Држава приоритетно мора зауставити ненаменско трошење пара, мора престати да проналази стране „инвеститоре” и да им плаћа да „инвестирају” у српску привреду. Поменута средства треба преусмерити ка подстицању домаћих предузећа. Приоритетно је уредити тржиште рада. Потребно је затражити репрограм дугова према међународним институцијама. Суштински је важно сачувати домаће банке, основати националну развојну-инвестициону банку, која није профитно, већ развојно оријентисана. У циљу контроле новчаних токова, потребно је вратити Завод за обрачун и плаћања и послове платног промета из послованих банака у исти.
Порески систем треба базирати на ослобађању плаћања пореза и доприноса за новооснована предузећа у иницијалним годинама. Сматрамо корисним да се уведу прогресивне пореске стопе. Извршити реформу пензионо-инвалидског фонда оснивањем Капиталног пензионог фонда. Упослити сектор грађевинарства. Зауставити процесе депопулације и спречити насељавање миграната. Државно земљиште не сме бити продавано странцима.
Унапредити стратешко планирање и детерминисати стратешки оквир развоја земље, помагати гране и предузећа која имају перспективу. Та политика не иде против тржишта. Напротив, она максимално подстиче конкурентност, али у оквиру развојне политике и заштите националних интереса.
*Ми видимо да постоји оштар политички сукоб власти и највећег дела опозиције (прозападне), које се упркос нетрпељивости у основи не разликују по важнијим питањима економије (неолибералан модел), уласку у ЕУ, подршци НВО, па и односу према КиМ. Ви сте доказани национални интелектуалац у партији Двери која заговара недвосмислене националне ставове. Знамо да је тешко питање, али како да се створи и у оквиру државе одбрани национални програм на плану економије, образовања који би одговарао интересима највећег броја грађана Србије, који упркос, свим исцрпљујућим дугогодишњим притисцима су и даље остали родољуби?
Мишљења сам да је приоритет промена власти и очување КиМ у саставу Србије, без размене територија наше за наше. Гласао сам против уласка Двери у Савез за Србију. Са друге стране, поштујем одлуку Главног одбора Двери и сматрам да је добро што су Двери у том Савезу својеврсна противтежа захтевима других странака. Српски сам националиста и на то сам поносан. Оно што примећујем је да су Двери по многим питањима биле испред времена, али народ није успео да препозна све шта смо указивали годинама уназад.
Неке идеје су други присвојили, али модификације програма Двери у оквиру неолибералног модела, без корените промене привредног система и стављања у фокус човека и породице не може бити. Привредни развој се суочио са додатним изазовима: имамо тренд демографске регресије, инфраструктурног јаза; образовних диспропорција; смањен је прилив капитала, акумулације домаће привреде и нема, мањи су приватизациони приходи, фискална неравнотежа – која се решава смањењем пензија, плата у јавном сектору…
Отимање Космета, природних добара, намећу потребу промене стратешког опредељења. Сходно томе сматрам да и у остатку опозиционог блока Савеза за Србију има разумних људи који ће ове аргументе уважити.
*Долазите са југа Србије где је народ вредан, штедљив, није нестрпљив и има посебан осећај оданости држави. Које су још врлине човека са простора Старе и Јужне Србије и да ли је време да у Србији на одговорне положаје дођу мало више људи са ових простора или они који баштине овакве вредности?
На основу компаративне анализе привредног раста БДП по куповној моћи по глави становника (БДП ППС), Србија се налази на 35% од просека степена развијености земаља ЕУ. Београд је на 60% од просека, Војводина на 35%, а регион Јужне и Источне Србије на 20%. То у преводу значи да је регион Јужне и Источне Србије најнеразвијенији регион у Европи, чији је БДП ППС, 5 пута мањи од просека земаља ЕУ. Данас се 60% БДП Србије остварује на простору од 100 км између Новог Сада и Београда, док се на 80% наше територије не дешава ништа. Вратимо живот у српско село и мање градове.
У циљу задржавања и враћања становништва и активирања привреде, послодавци у неразвијеним крајевима морају да се ослободе дела државних намета и неких пореских захватања, да се пружи подршка женском предузетништву на селу. Југ Србије, а посебно Лесковац, је био индустријски и трговински центар између два светска рата. Има потенцијал у ресурсима, а пре свега у интелигентном и сналажљивом народу.
Последњих деценија небригом државе ови крајеви на југу Србије су девастирани, а као логична последица, људи су емигрирали, а територија и ресурси постали мета криминалаца и албанских претензија. После специјалистичких студија и рада у Београду и иностранству, вратио сам се у намери да својим знањем помогнем свој град. Имам утисак да су ме, због својих ставова и доследности, и бивша и садашња власт проглашавале „државним непријатељем”. Срећом, има још доста непокорених пркосних Срба на југу Србије, потомке Гвозденог пука и Моравске дивизије. Имајмо то у виду. Србија још има Обилиће.
***
Др Предраг Митровић је члан Председништва и координатор Савета за економију, привреду и финансије Српског покрета Двери
Извор: Геополитика/ ДВЕРИ
фото Дневник југа
————–
13.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
