Др Срђан Цветковић: Споменик комесару Леки уместо жртвама комунистичког терора којих је у Србији на десетине хиљада!

Свако време има своје споменике и у њима се огледају дух и вредности једне епохе. Да ли споменик шефу тајне полиције комунистичког режима представља израз времена у којем живимо? Зашто се јавно полемише само о наводној рехабилитацији Милана Недића, за шта су шансе никакве (мало ко и подржава!), а изостаје расправа о подизању споменика човеку одговорном за многе, веће патње и политичка убиства из политичких и идеолошких побуда?

Ових дана сведоци смо иницијативе подржане од највиших градских институција и државних органа да се у Београду подигне споменик Александру Леки Ранковићу. Ранковић је био формални и неформални први човек безбедности – други човек Комунистичке партије од 1944. до 1966, у времену када су почињени најмасовнији злочини и политички прогони у модерној историји Србије. Од тада је убијено од стране Озне – Удбе, на овај или онај начин, око 60.000 људи под разним оптужбама, око 16.500 ибеоваца је прошло Голи оток, ухапшено је 40.000 кулака (неколико стотина са смртним исходом), на стотине хиљада политичких осуђеника, разних дисидената, колективно су кажњаване породице жртава… То је време у којем је Слободан Јовановић осуђен као ратни злочинац и издајник, Драгољуб Јовановић као шпијун, Борислав Пекић као терориста, Драгослав Михаиловић логорисан је као опасан непријатељ поретка… Свесно је са прљавом водом избацивана и чиста, а све у циљу успостављања бољшевичке диктатуре по угледу на СССР.

Свим овим жртвама држава Србија се до данас није одужила никаквим спомен-обележјем. Иако је преко 4.000 жртава рехабилитовано пред судовима, до данас не постоји једно место где се жртве или потомци жртава комунистичког режима могу поклонити нити запалити свећу. Нема ниједног музеја нити било каквог трага у историји сећања на жртве комунизма. Оне не постоје. Иако најмасовније у политичкој историји Србије (не рачунајући ратове), остају прећутане и од невладиних организација за заштиту људских права, па и од модерних “либералних кругова”. За њих је, стиче се утисак, Титово време понекад као Периклово доба демократије и људских права. А подсећање на масовне комунистичке прогоне од краја 1944. па највише до 1953. по правилу повлачи оптужбе за “четништво”, “ревизију” преправљање историје и сличне епитете од “нових догматских следбеника старих идеја”.

С друге стране, и неки десничари Александра Ранковића погрешно сматрају жртвом режима и браниоцем српских интереса. Он јесте био жртва партијских сплетки, и као такав је неспорно смењен с функције 1966. у намештеној афери прислушкивања (којег је, наравно, било и пре и после његовог пада). Ипак, он никако није био српски националиста, већ искрени Југословен централиста и правоверни комуниста. Он је то доказао и добрим владањем по свом политичком паду. Није одабрао пут у дисидентство (као рецимо Ђилас), није завршио у логору и затвору и тамо брутално преваспитаван. Није признао грешке за “лева скретања”, идеолошко слепило и репресију ни колико Ђилас. Одабрао је ћутање и мирне пензионерске дане. Ниједну реч није изустио против Тита и партије, па чак ни о лажима којима је и сам био изложен. Иницијатива за подизање споменика је, између осталог, само последица погрешних интерпретација националиста или завере ћутања “либерала”.

Данас постоје јасне препоруке Савета Европе из 2006. и 2009. о потреби јасног суочавања са тоталитарним наслеђем бивших комунистичких земаља. Потреби да се у процесу придруживања изброје жртве, направе музеји и подигну споменици жртвама левог тоталитаризма и тиме исправе историјске неправде. Од свега тога, осим формирања државне Комисије за тајне гробнице 2009. од стране бивше владе која је побројала и документовала око 60.000 страдалих, ништа није урађено државним напором. Сада се чак иницијативом о споменику шефу тајне политичке полиције иде корак уназад. Уместо да се подигну споменици и музеји о прећутаним жртвама и патњама стотина хиљада људи током полувековне диктатуре, подиже се споменик њиховом џелату. Уз Тита, свакако најодговорнијем човеку за масовне прогоне и несреће људи у времену бруталне стаљинистичке диктатуре.

О шизофрености времена у којем живимо говори чињеница да је градска власт само пре пар недеља подигла споменик Бориславу Пекићу, а да сада пак иницира споменик његовом и не само његовом тамничару. Шта би на ово рекао сам Пекић? Ово само сведочи не само о општој идеолошкој конфузији политичара већ и о јефтиној пропагандној машинерији која жели да прикупи поене по систему “добро јутро чаршијо, на све четири стране”. То је шамар у лице свим слободољубивим људима у Србији усталим и 9. марта и 5. октобра, па и онима који су, могуће, 2012. очекивали јаснију дистинкцију од таквог наслеђа.

Др Срђан Цветковић, Институт за савремену историју

Новости