др Вишеслав Симић: ”Ал’ тирјанству стати ногом за врат…”

Да имамо барем дводомну и заиста независну Скупштину у којој би Сенат храбро и савесно заступао интересе самоодржања, безбедности и опстанка своје суверене државе и образованог и обавештеног, активног и одговорног грађанства, најдостојнији и најплеменитији држављани Србије, изабрани од критичног и разумног гласачког тела, Сенатори Србије, би у овом времену најозбиљније опасности за народ и државу објавили  consultum ultimum – Највишу Обзнану[2] – наређујући свакоме ко је у могућности да по сваку цену и на сваки начин уклони непријатеље народа и државе, без обзира на њихов дотадашњи положај и начелну законску моћ.

То би било могуће управо позивањем на принцип познат као iustitium – код нас ”правда”, али истог суштинског значења: quando ius stat, кад стане закон право дати, тј. по правди поступити, јер нема ничег важнијег ни узвишенијег од спаса народа и државе, нарочито када lex, тј. закон, изгуби своју суштину добробити за народ и државу, а особито када се то деси због кршења од стране носилаца извршне власти.

Суштину овог принципа и исправност његовог спровођења у дело је нарочито важно правилно разумети и извршити данас, када сви – и држављани и становници Србије, и људи, становници целе планете Земље – већ скоро две године трпимо и физичко и психичко револуционарно насиље које је и изван и преко суштине и распона основних закона, како Божанских, тако и природних и људских, и чија је основна одлика (тог насиља) да нити може да донесе законе, нити да их спроводи, већ их увек и свуда само поништава.

Иако све ово време добијамо свакодневна објашњења и оправдања насиља које трпимо, морамо да се сетимо не само најозбиљнијег упозорења из најстарије старине, а нарочито када нам све правдају деловањем по закону: Summum ius summa injuria[3], али још више и најтемељнијег, необоривог и непромењивог принципа законитости и правде: да нема оправдања, а још мање могућности за доношење мера које крше она права која су срж људскости и које ограничавају и/или поништавају оно што је најузвишеније и неотуђиво сопство људског бића – да не постоји само као живо биће већ као суверено биће и личност којој нико не сме, ни по коју цену и ни из ког разлога да умањи способност одлуке о сопственом животу, али и уверењу и деловању у циљу живљења оног доброг и смисленог живота које то сопство осмисли за себе.

Од давнина је (барем у контексту наше цивилизације), од времена престанка приношења људске жртве, човек схватан као homo sacer, тј. као светиња сам по себи, коју нико ни због чега не сме принети више на жртву ни због којег вишег циља – осим ако сам човек то не одлучи да учини сам са собом (што је суштина хришћанства). Још један разлог постоји када је дозвољено (уз огромна морална устручавања, осуде и процедуралне препреке) одузети живот човека – када тај човек постане толика опасност за друге људске животе, или је починио такве ужасе који се могу залечити само смрћу као казном починиоцу. Ми данас НЕ СМЕМО ДА ПРИХВАТИМО БЕЗ ОТПОРА нову дефиницију нас као најпростијег бесловесног живог бића – зоон, ζῷον  – која нас претвара безрезервно и неповратно из светиње у биће које треба уклонити из живота, како привредног тако и друштвеног, забранити му чак и дисање, и свести га на пуког примаоца неограничене количине непознатих супстанци, а све ради ”заштите” неког апстрактног ”хомо сакера”, који више нисмо ми.

Разумевајући све ово што трпимо већ годинама као, у својој суштини, револуционарно насиље, морамо да схватимо и његов циљ: РАЗВЛАШЋЕЊЕ ЉУДСКОГ РОДА, како материјално тако и разумно-осећајно!

Капитализам као такав, па чак ни овај његов данашњи званични и видљиви облик – неолиберални – ни његов првенствени суштински циљ – неограничено богаћење појединца – нису ни издалека задовољавајућа објашњења порекла овог револуционарног и антиљудског насиља које трпимо. Иако она јесу део објашњења, онај најглавнији узрок морамо потражити другде како бисмо тачно знали шта и кога морамо уништити ради сопственог и општељудског ослобођења и опстанка.

С обзиром да је током последњих неколико столећа савремене историје у оквиру и капиталистичких и комунистичких конструката људских друштава биће, тј. постојање, било филозофски осмишљено и друшвено-законски отелотворено само као поседовање, тј. власт (или непоседовање, код комуниста!) над материјалним (добра која се могу опорезовати и/или отуђити) и оним што нам купује материјално (новац), тј. да је право људско биће, вредно поштовања и заштићено грађанским правима, онај човек који ИМА НЕШТО, јасно је да је већ вековима циљ оних који имају власт и моћ да што више људи изместе ван оквира те комунистичко/капиталистичко-либералне дефиниције човека. Најужаснији пример остварења тог циља су робови у капитализму и логораши у гулазима комунизма.

Већ годину и по доживљавамо свако свој приватни гулаг и лично ропство иако номинално нисмо (барем они са више среће међу нама) изгубили наша добра и још увек нема никога ко може да нам предочи тапију на нас саме.

Ипак, сво ово глобално осиромашење (глобална милошевићизација, како сам је назвао још у фебруару 2020, иако је текст објављен тек у априлу[4]) и микро гулагизација (јер је свако од нас постао сопствени гулаг)  се не могу објаснити само жељом неколицине незамисливо богатих западних приватних капиталиста да свима другима отму све само за себе. Такви закључци задовољавају моћ пропитивања само површних и недораслих аналитичара који не разматрају улогу државе а још мање телеологију[5] савременог Духа Времена, тј. суштину Силе која се свакодневно обзнањује све отвореније и осионије као Кнез Земаљски, а о чијој онтологији и конкретној манифестацији, а нарочито о њеним механизмима управе званичним владама можемо, са академске тачке гледишта, само да нагађамо.

Као што смо током последњих пар векова могли да видимо како се поданик монархије, тј. и даље суштински слободан човек који, обрађен религијом и обичајима, прихвата узвишеност краљевске породице и племства изнад себе – дакле, како се у капитализму тај човек преобраћује у објекат експлоатације, а у предмет бољшевичко-троцкистичког преосмишљавања у комунизму, ми данас, у западном покоравању људскости нељудском, трпимо један много ужаснији и тело/душегубни процес чију суштину већина и даље не схвата, а многи га и подржавају, уплашени за свој прост, и суштински (историјски и филозофски гледано) безначајан живот.

Данашњи покушај успостављања новог поретка ”уобичајеног и нормалног” се спроводи процесом свеобухватног управљања лажном кризом кроз квази-психотерапеутске декрете нередовних, неуобичајених и неодговорних органа који су очигледно и изван и изнад оних носилаца моћи који би требало да буду одговорни грађанима, изазивајући глобалну апорију, тј. разумско беспуће, јер је сваком, чак и најпростодушнијем и најлаковернијем, човеку немогуће да у свом мозгу обради и прихвати очигледну контрадикцију ”нове нормалности” да ће бити ”спасен” тако што ће не само остати без могућности за рад због затварања у своје станиште, већ ће остати и без тог станишта када, не зарађујући, не буде могао да га плати, а још више, када, иако потпуно здрав и јаког природног имунитета, баш ради здравља у себе мора непрестано да прима непознате и највероватније штетне супстанце за које чак и они који их намећу признају да су неделотворне и тиме бесмислене.

Мутирање државне управе и државне стратегије у насилну био-управу и немилосрдну стратегију одабира оних који су достојни живљења (пажња: живљења, као суштог постојања – јер само то нам дозвољавају данас! – а не живота, као смисленог и срећног здруженог деловања и производње и материјалног и духовног наслеђа, са осмишљеним циљем не само своје већ и наредних генерација) кроз забрану рада и стварања, онемогућавање не само кретања већ и дисања, уништавања наде (која, кажу, последња умире…) и претварања људских тела у измучене инструменте страха и очаја је данас за неколико редова величина ужасније и опсежније од оног које су спровели фашистичко-нацистичко-комунистички режими психопата који су пред целим светом вршили масовне ратне злочине и злочине против хуманости, као и геноциде.

Раније је то оружје државе било уперено против одређене расе, етно-религијске групе или класе (руско племство у СССР-у, на пример) али је данас уперено против човека као таквог – тј. против непотребних изелица и оптерећујућег и загађујућег вишка нове глобалне економије, тј. преокрета у смислу стварања и употребе створеног. Човек више није потребан ни као стваралац а још мање као потрошач, и већ деценијама се дефинише само као загађивач и ”лево сметало” у економским а нарочито у политичким процесима новог светског поретка – што се јасно показало у обесмишљавању гласања народа у изборима за председника САД 2020.

Као што су до сада дуг и хреократи́ја[6] (владавина дугом) били основни инструменти у финансијском механизму овладавања људима у технологији експлоатације, данас је и сам људски дах, оно најосновније и најличније, постао инструмент (у највећем броју случајева добровољно!) у медицинском механизму нове моралне економије, сада не више само овладавања већ одлучивања о животу и опстанку у овој новој технологији (сада не експлоатације, јер то више није ни потребно а ни забавно!) очишћења Мајке Земље и Природе од људског отпада – што смо у суштини суштине сви ми за Силу Хаоса и Смрти, којој смо, уплашени и жељни живота, препустили власт и одлуке о томе ко ће животарити а ко не.

Уздижући се изнад сувереног (како личног тако и државног) и превазилазећи границе хуманог (и у смислу самог човека и у смислу онога што је човеку својствено и корисно), данашња Сила Заповедница (за коју је традиционална држава само слуга покорни!) безобзирно и бахато обелодањује своје arcana imperii[7] и више не обраћа пажњу на досадашње механизме и инструменте контроле и експлоатације – културолошко нормирање, насилна мултикултурализација, манипулације тржиштима финасијских вредности…) – већ прелази у отворену агресију кроз биопиратсво, отимачину људских тела и супстанци, силовање људских тела убацивањем у њих нама непознатих (и можда смртоносних) супстанци, а највише присвајањем и потпуном управом над физичким простором и кретањем, и духовним стваралаштвом, маштом и разумом људи, који су упали у однос зависности и покорности гори од оног који је био наметнут поданицима колонија у време западне експанзије широм света. Као што су се некадашњи поданици колонијалних сила осећали силованим, и ми се осећамо ишчупаним из сопствених живота који су нам отети, да смо обезвлашћени и обесправљени, да више нисмо не само управљачи својих живота већ ни својих домова, тј. породица, у којима је дошло до кидања најосновнијих друштвених веза, да смо постали жртве ”хуманитарних интервенција”, да свет више није место за живот, и да више немамо никакву могућност за остваривање себе и за самоопредељење – иако медији непрестано галаме о праву на сопствено тело и одлуке о њему када се ради нпр. о полу и абортусу, али никако о вакцинама и маскама!

Није ни чудо што је дошло до незапамћеног посвећивања квази-религиозности (потрага за утехом, надом и бољим светом и животом), до патологије врачарства и вештичарства, астрологије, ванземаљаца, гуштерологије…

Суштина данашњег глобалног преображења људи у лабораторијске заморчиће је у томе да се Сила Заповедница сморила простим опорезивањем, којим се добија мање него субвенционисањем маса финансијском магијом. Неразумним и немилосрдним опорезивањем, којим би се уништило приватно богатство и лична независност, се заправо умањује моћ владања масама. Субвенцијама, тј. глумом милосрђа и забринутости за животе поданика, коришћењем финансијске магије, се уз изазивање опште беде долази и до потпуне зависности од оних који одлучују ко ће субвенцију добити и колика ће она бити.

Већина људи ће, у својој интелектуалној немоћи и емотивној изгубљености бити задовољна преживљавањем, чак и када је оно пуно патње и понижења. За такве, преживљавање је и даље оно што је још Аристотел у Политици назвао еумеријом (слашћу простог бивствовања – zoe – за разлику од смисленог и циљног живота – bios) чак и када је то бивствовање само бол и ништавност. Етјен де ла Боати је још у 18. веку, у свом Дискурсу о добровољној покорности, објаснио да труло и покварено друштво ствара људе који ће радије да буду покорни чак и ради само замишљених повластица него да буду слободни али одговорни за свој живот, за чије одржање морају да се сами потруде.

Ми смо већ прешли праг из доба Аристотела (Политика), који је јасно указао да је живот човека вредан живљења само ако је издигнут из пуког преживљавања, али и из доба Фукоа (Историја сексуалности), који је доказао да је савремена држава људски живот свела на биополитику, тј. на то да је човеково политичко уверење уско повезано са његовим правом на живот и благостање. Иако смо већ деценијама преживљавали и ново регулисање сексуалности кроз заиста невероватно ослобођење из јудео-хришћанских стега полних и сексуалних норми, свесни смо сада да се то заправо није дешавало под окриљем државе, и те Силе која државом заповеда, ради човековог ослобођења како би срећније и задовољније живео, и у том новом животу узвишеније и племенитије стварао. Свесни смо – после свих шокова полних бесмислица о самоизјашњавању о полу чак и сексуално недорасле деце – да је све то наметано само у циљу збуњивања и разразумљавања савременог човека изгубљеног и уплашеног пред наметнутим спознајама и законима који му одузимају право и на очигледност и на сигурност и сталност његовог најсуштинскијег сопства – сексуалног идентитета, што је за већину у психолошком смислу равно штројењу у физичком.

Данас видимо да чак ни наше потпуно покоравање наређењима, тј. сили државе, и хировима оних којима је држава само оруђе силе, више не значи да ћемо имати икакву поштеду од физичке патње и духовног обесмишљавања нас као људских бића.

Такође, постало је потпуно видљиво, чак и најидеолошкије острашћеним догматама, да су нестале све дихотомије застареле и одумрле политичке лингвистике 19. и 20. века – подела на левицу и десницу, на приватно и јавно, апсолутизам и демократију… Јасно је да данас, шта год да сте, ако сте вољно оруђе Силе Заповеднице, постали сте само то и ништа више, а ако сте трпљеник деловања тог оруђа, постали сте само то и ништа више! У оба случаја сте престали да будете људско биће и преобраћени сте у непотребни вишак и смртоносну опасност за Мајку Земљу и Природу.

Оно што је издвојило човека од животиња – а чија је вредност данас издигнута изнад вредности човека! – је логос – моћ и способност човека да гласовно срочи своје мисли и осећања, за разлику од животиња које могу да се изразе само оним што се назива phone (фон), тј. звук. Оно што је особено данашњој глобалној Сили Заповедници је то да нам забрањује не само логос, тј. смислено изражавање (нпр. преко друштвених мрежа) већ и фон, тј. наше најсуштинскије, и животињама истоветне, крике патње, беса, очаја и запомагања. Погледајмо само снимке суровог укидања права људи широм света не само на демонстрације већ и на најпростије јавне узвике и речи. Уз све то, ми смо лишени и израза лица, тј. оног најљудскијег – осмеха на лицу – обавезом ношења маске која скрива баш оно што нас одваја од скотова.

Уз све ово глобално и систематско силовање и обесмишљавање целог људског рода, Срби и даље трпе и смишљено и упорно брисање из историје, осим као пример крајњег бесрама и гадости! Једина спасоносна ствар, у ово доба српске малодушности и немара према самом себи, је неодлучност наших непријатеља да ли да нас скроз пониште, као гамад која нема никакву вредност и неспособна је за људскост и достојанство сећања, или да нас само немилосрдно казне, уживајући у нашим патњама, али нам истовремено признајући вредност и статус човека, јер чак и кажњенику се казном потврђује да у њему и даље постоји племенитост и људскост коју ће казна навести да се избори против наказности и злодела.

Ипак, можда је најважнији закључак за Србе то да смо схватили колико је било погубно поверовати управо некоме ко је имао докторат из филозофије да државу и друштво треба водити као приватну компанију и да све треба вредновати само кроз новац и политичку моћ, а заборавити управо оно чиме се китио и чиме је засењивао простоту својих следбеника – филозофију и етику!

Народу који се одрекне филозофије и етике – не само оне академске већ и сопствене народне! – и не преостаје ништа друго него да постане жртва најбаналнијег друштвеног талога без трунке етике у себи!

Да се на крају, управо због овог горе реченог, вратимо на мисао са самог почетка овог текста – на неопходност очишћења државе и друштва од њихових смртоносних непријатеља, без обзира на то имамо ли Сенат који ће то очишћење прогласити или не.

Уколико под хитно не схватимо да, по речима Адама Смита, ”нашу добронамерност ништа не ограничава већ да она у загрљај може да захвати и бесконачност свемира,”[8] и не почнемо у том смислу да храбро, разумно, добронамерно и милосрдно саучествујемо, тј. суделујемо са другима – јер, како то рече Чарлс Дарвин, ”себични и замерљиви људи не суделују добро у заједници”, и да се ”без суделовања ништа не може постићи”[9] – не само да ништа неће остати од Србије и Срба већ ни од нас као људи.

др Вишеслав Симић

професор геополитике и државне стратегије и управе Текнолохико де Монтереј, Мексико

Упутнице:

[1] Псалам 150.

[2] Или, по угледу само на нашу повест, Истрагу, као у Горском вијенцу, П. П. Његоша.

[3] Врхунац законитости је врхунац наношења повреда.

[4] http://www.reissinstitute.org/%d0%b8%d0%b4%d1%98%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba/%d0%b4%d1%80-%d0%b2%d0%b8%d1%88%d0%b5%d1%81%d0%bb%d0%b0%d0%b2-%d1%81%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%9b-%d1%83%d1%82%d0%b0%d0%bc%d0%bd%d0%b8%d1%87%d0%b5%d0%bd%d0%b0-%d0%b8-%d0%be%d0%b1%d0%be%d0%bb%d0%b5%d0%bb/?fbclid=IwAR2gtK1dzc73-B6oHAZoIfYEWzHVkiQeGVwi7lgklJdxyEdhAX0yD58K_fo

[5] коначни циљ

[6] Χρεοκρατία

[7] државне тајне

[8] Теорија моралног осећања, 3. глава.

[9] Порекло човека

Reissinstitute.org