Рачак, село надомак Штимља за које до тог, 15. јануара 1999. године нико никада није ни чуо, постаје епицентар европског и свјетског интересовања као поприште оружаног сукоба између полицијских снага Савезне републике Југославије и паравојних јединица терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК).
Недељама пре тог дана, извјештавало се о рововима у Рачку, као и о оружаним акцијама у околини Штимља када су терористичке снаге ОВК пуцале на полицијске снаге, као и на цивилно становништво покушавајући да на тај начин улије страх Србима који су у тој општини били мањина у односу на Албанце.
У свитај 15. јануара 1999. године, специјалне полицијске снаге МУП-а републике Србије извеле су акцију против терориста када су заузети положаји и ликвидиран одређени број терориста на ободу села Рачак.
Након завршетка акције, полицијске снаге се повлаче на почетни положај. Један припадник полицијских снага је лакше рањен. По подацима терориста наводно је погинуло 50 особа док је 8 теже или лакше рањено.
Овим кратким синопсисом саме акције најгрубље сам покушао да опишем сам догађај у селу Рачак како би они који о томе мало знају у грубо схватили њен ток.
Одмах након сазнања да је једна овако ефикасна полицијска акција извршена на Космету у општини Штимље, селу Рачак, покреће се црна маркетиншка машинерија белосвјетских шарлатана и протува која у овоме види своју шансу да се коначно разрачуна са тим „злим Србима“ под вођством Слободана Милошевића.
И наравно, ко ће водити једну овакву лакрдију, него главом и брадом Вилијем Вокер, човјек за специјалне операције Била Клинтона и Медлин Олдбрајт.
Где год је Вокер крочио, посљедице су биле убијање, разарање и хаос.
Не желећи да изгуби ни час, проглашава акцију у Рачку „масакром“ – које су учиниле полицијске снаге МУП-а Србије над албанским цивилним становништвом овог мирног села.
Злонамјерно занемаривши чињеницу да су у том мирном селу, ти исти „цивили“ већ месецима копали земунице, ровове и наоружавали се лаким и тешким наоружањем, Вокер истог тренутка призива војну интервенцију против СР Југославије како би се „заштитио“ албански народ.
Видевши да Вокер покушава да направи Косметске Маркале, српски правосудни органи налажу да се све жртве ове акције допреме у Институт за судску медицину КБЦ Приштина где би се извршиле обдукције тијела настрадалих на основу чијих би се резултата могао донијети одговарајући закључак везано за Вокерове тврдње.
Из џамије у Рачку изнесено је, под минобацачком паљбом 40 лешева који су потом превежени у Институт за судску медицину КБЦ Приштина.
Оформљен је форензички тим који је састављен од наших најеминентнијих судскомедицинских стручњака: Проф. др С. Добричанин, Проф. др В. Оташевић, Проф. др Д. Дуњић и Проф. др М. Тасић. Српском форензичком типу придружила су се и двојица судскомедицинских стручњака из Белорусије, а пар дана касније и тим финских форензичких патолога под вођством Хелене Ранте.
Обдукција је извршена над свих 40 лешева који су ушли у званични обдукциони записник тројног форензичког тима.
Заједнички закључак је гласио: све жртве су убијене дејством пројектила испаљеног из ватреног оружја. На жртве је пуцано из више праваца. Све жртве су погођене пројектилима испаљеним из даљине. Све жртве су имале позитиван тест на парафин, односно све жртве су непосредно пре смрти користиле ватрено оружје.
Да ли су ово закључци који могу указивати на МАСАКР?
Наравно да не!
Али, сила Бога не моли.
Мало људи зна да је ово стварно био прелиминарни закључак сва три форензичка тима укључујући и Финаца. Чекајући Др Ранту да званично и саопште усаглашено форензичко мишљење на прес конференцији, нико није рачунао на петог јахача апокалипсе Вилијема Вокера.
Др Хелена Ранта, пре прес конференције, обавјештава Вокера о налазу форензичких тимова на шта Вокер бурно реагује и претећи Ранти налаже да фински тим издвоји своје мишљење и ипак потврди његову болесну тезу о масакру у Рачку. Хелена Ранта, под притиском Вилијема Вокера, газећи основна начела медицинске етике, на прес конференцији издваја мишљење и налаже финском тиму да напусти Приштину и Југославију. Један од најстаријих у тиму, Др Анти Пентила, се након тога ван камера и Вокерових шпијуна обратио нашим стручњацима, и уз евидентан осјећај стида замолио да им опросте али да је овде политика изнад медицине. Одамах након тога, фински тим напушта Космет и Југославију.
Даљи догађаји након Рачка су нажалост познати, а њихове посљедице осећамо и дан данас, а вјероватно ће осјећати и наредне генерације Срба и Црногораца, не само са Косова и Метохије, већ и са свих подручја бивше Југославије.
Мало је позната чињеница да су поред 40 обдукованих тијела, из Рачка допремљена још два леша. Њихов идентитет је остао до данас тајна, јер нису били Албанци, нису били циркумцидирани (што је био обичај код свих албанаца исламске вјере, а њих је у Рачку и околини било 100%) и нису носили никаква обиљежја која би говорила у прилог њиховој националној или војној припадности. Нико се није јавио да та два леша преузме.
Поставља се логично питање: Ко су били ти људи?
Плаћеници? Шта ће плаћеници – војници међу „мирни“ Вокеров народ?
Страни војни инструктори? Шта би па они радили и чему би учили тај „мирољубив“ Вокеров народ?
Нажалост, остали смо без одговора на ова наша питања.
Много година касније, Др Хелена Ранта је у својој књизи, слободно можемо рећи покајања над извјештајем о Рачку, потврђује све оно што је наш стручни форензички тим говорио, а истражни судија Даница Маринковић преточила у коначни извјештај о догађајима у селу Рачак.
Ова одложена истина, коштала је тадашњу Југославију 78 дана бесомучног бомбардовања, 4000 изгубљених живота, 12.500 рањених, 250.000 расељених, око 15 тона баченог осиромашеног уранијума који је повећао број обољелих од лимфома за готово 110% и обољелих од осталих малигнитета за око 180%.
Бројке још увијек нису коначне…
Рачак је била једина акција која се стављала на терет Слободану Милошевићу и другим оптуженима ван НАТО бомбардовања.
Тужилац је на крају одустао од тог дијела оптужнице.
